Зетска епархија
Зетска епархија је назив за стару средњовјековну епархију Српске православне цркве, из које се током позније историје развила данашња Митрополија црногорско-приморска.[1][2]
Зетска епископија (1219—1346)[уреди | уреди извор]
Зетску епархију је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у Манастиру Светог арханђела Михаила, на Превлаци у Боки Которској, на острвцу које се данас зове Страдиоти.[3] По Доментијану, на којег се позива Иван Јастребов, владичанство Зете, Св. Сава је основао при цркви Архангела Михаила близу Дрима. Зетске владике су живјеле у Скадру у пријестоници Диоклејске области, потом на Врањини, а затим на Цетињу и имале су у свом надлештву православне хришћане у Албанији све до 1215. године (по муслиманском калнедару) кад је арнаутска Скендерија била потчињена митрополиту призренском Јоаникију. [4] Ова епархија је обухватала читаву средњовековну област старе Зете, односно Дукље, са Приморјем од Котора до Љеша, а према унутрашњости је обухватала област Мораче, као и читаву област око Скадра у данашњој сјеверној Албанији. Од оснивања, па све до друге половине 14. вијека, ова епархија је припадала држави Немањића. Из тога времена позната су имена неколицине зетских епископа, са приближним годинама службе. Диоклејски црквени сабор који је сазвао Вукан Немањић, је било нагињање Немањића на том простору ка католицизму. Ипак је надвладало православље, јер је Свети Сава објединио у једно, зетско владичанство: скадарско, љешко, дукљанско, барско и пулатско владичанство, у којима су били православни Срби. Од патријарха је добио на управу та владичанства, од којих је формирао једно.
Зетска митрополија (1346—1485)[уреди | уреди извор]
Када је 1346. године Српска архиепископија проглашена патријаршијом, Зетска епархија је проглашена митрополијом. Не зна се, да ли је то био само почасни назив или је већ тада, као Скопска митрополија, добила под своју власт и неког епископа. Врло је вјероватно да је један викарни епископ зетских митрополита већ тада постављен у скадарској Крајини или у срцу саме Зете, као што се зна да је било у другој половини 15. вијека.
Крајем 14. и почетком 15. вијека услед тадашњих ратних збивања и унутрашњих сукоба дошло је до разарања старог сједишта Зетске епархије на Превлаци, услед чега су зетски митрополити привремено прешли у Крајину. Један од тадашњих зетских митрополита је становао и у Будви, а био је 1441. године уједно и кастелан српског деспота Ђурђа у том граду. Зна се да је један зетски митрополит још и 1456. године био феудални господар у приморској жупи Луштици.
Током 15. вијека, зетски се митрополити чешће помињу у скадарској Крајини, односно у Врањини и на Ободу у Ријеци Црнојевића, где су имали и своје викарне епископе, док се 1485. године нису дефинитивно настанили у Богородичином манастиру на Цетињу, у Црној Гори и од тада се Зетска епархија по новом сједишту на Цетињу прозвала и Цетињском епархијом из које се развила данашња Митрополија црногорско-приморска.
Зетски епископи и митрополити[уреди | уреди извор]
- Иларион (1220—1242),
- Герман (други по реду),
- Tеофит [5] (1261—1270),
- Јевстатије (1279—1286),
- Герман II (1286—1292),
- Михајло I (1293),
- Андрија (пре 1300-те),
- Јован (пре 1304-те),
- Михајло II (1305—1309),
- Давид I (1391—1396),
- Арсеније (1396—1417),
- Давид II (1417—1435),
- Јефтимије (1434—1446),
- Јосиф (око 1453-те),
- Теодосије (после 1453-те),
- Висарион (1484—1494),
- Вавила (1494—1520).
Види још[уреди | уреди извор]
- Михољска превлака
- Митрополија црногорско-приморска
- Историја Српске православне цркве
- Српска архиепископија
- Пећка патријаршија
- Историја Пећке патријаршије
- Бококоторска епархија
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Митровић 2021, стр. 11-29.
- ^ Мишић 2021, стр. 31-45.
- ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
- ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 522. - 523. Београд: Службени гласник.
- ^ Миклошич, Франц (1858). Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, 1269. г. Беч. стр. 50.
Литература[уреди | уреди извор]
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Јанковић, Марија (1984). „Саборне цркве Зетске епископије и митрополије у средњем веку”. Историјски часопис. 31: 199—204.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Митровић, Катарина (2021). „Оснивање Зетске епископије: Нова промишљања”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 11—29.
- Мишић, Синиша; Копривица, Марија (2021). „Духовно подручје и границе Зетске епархије у средњем веку”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 31—45.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century (Српска епископска седишта у XIII веку)”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Самарџија, Свјетлана (2021). „Балшићи и очување немањићке црквене традиције у Зети”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 65—82.