Милентије Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛЕНТИЈЕ ПОПОВИЋ
Milentije Popovic.jpg
Милентије Поповић
Датум рођења (1913-07-07)7. јул 1913.
Место рођења Црна Трава, код Лесковца
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 8. мај 1971.(1971-05-08) (57 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Супруга Марга Поповић
Професија друштвено-политички радник
Члан КПЈ од 1939.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а политички комесар
Официрске школе
Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви
председник Савезне скупштине
Период 19671971.
Претходник Едвард Кардељ
Наследник Мијалко Тодоровић
Одликовања
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Милентије Поповић (Црна Трава, код Лесковца, 7. јул 1913Београд, 8. мај 1971), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и јунак социјалистичког рада. У периоду од 16. маја 1967. до 8. маја 1971. године обављао је дужност председника Савезне скупштине СФР Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 7. јула 1913. године у Црној Трави, код Лесковца. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Лесковцу. Године 1937. је завршио Технички факултет у Београду.

Споменик у Власотинцу

Као студент приступио је револуционарном студентском покрету и учествовао у многим акцијама студената Београдског универзитета. Био је активан и у „Друштву инжењера и техничара“. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1933, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1939. године. Најпре је био партијски инструктор Окружног комитета КПЈ за Београд, а на Петој земаљској конференцији, одржаној октобра 1940. године у Загребу, постављен је за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Јануара 1941. године је у Загребу, завршио партијски курс и постао члан Агитпропа (одељења за агитацију и пропаганду) Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године остао је у окупираном Београду и учествовао у организовању оружаних акција и диверзија. Од јула до септембра 1941. године био је члан Трећег рејонског комитета КПЈ, а после хапшења Милоша Матијевића Мрше, крајем септембра 1941. године, преузео је дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Због немогућности даљег илегалног боравка у Београду, крајем октобра 1941. године прешао је на ослобођену територију.

Током Народноослободилачке борбе обављао је дужности руководиоца Политодјела Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде и политичког комесара Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Био је већник на Другом заседању АВНОЈ-а, посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије и Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије.

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне друштвено-политичке дужносту у Србији и Југославији:

Више пута је биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине. Био је члан Савета федерације и Савета народне одбране СФРЈ. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је од Петог до Осмог конгреса СКЈ. На Четвртом пленуму ЦК СКЈ, јула 1966. године изабран је за члана Извршног комитета СКЈ, а октобра исте године и за члана Председништва ЦК СКЈ. На Деветом конгресу СКЈ, поново је изабран за члана Председништва ЦК СКЈ. Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Преминуо је 8. маја 1971. године у Београду, док је био на функцији председника Савезне скупштине. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Дела и одликовања[уреди]

Бавио се публицистичким радом. Објавио је више расправа и чланака о економским проблемима, развитку социјализма, као и три књиге с истом тематиком:

  • О економским односима између социјалистичких земаља“, Београд 1950. година
  • Друштвени значај научноистраживачког рада“, Београд 1960. година
  • Од етатизма ка самоуправљању“, Бечеј 1970. година

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ и Орден братства и јединства. Постхумно је одликован Орденом јунака социјалистичког рада 10. маја 1971. године.

Литература[уреди]