Односи Југославије и Источне Немачке
 | |
 Источна Немачка |
 Југославија |
|---|---|
Односи Југославије и Источне Немачке били су некадашњи односи између ФНР/СФР Југославије и Немачке Демократске Републике.
Југославија је признала ДР Немачку и успоставила дипломатске односе са њом 15. октобра 1957.[1]
Одлука да се призна Источна Немачка натерала је Западну Немачку да примени Халштајнову доктрину по први пут у историји, ограничавајући односе скоро искључиво на област економије на једанаест година (до 1968.) до покретања Остполитик.[2][3] У то време, грађани Југославије били су једна од највећих група Гастарбајтера. У Источном Берлину живела је знатно мања југословенска заједница, углавном као представници дипломатске и економске сарадње.[4] Југославија је признала Источну Немачку као део својих напора да унапреди односе са Совјетским Савезом после Раскола Тито-Стаљин 1948. године. У то време, 1955. године је потписана Београдска декларација и Југославија је вербално подржала совјетску интервенцију у Мађарској 1956. године. Ова подршка је била дијаметрално супротна каснијем снажном противљењу Београда инвазији Чехословачке од стране Варшавског пакта 1968, што је довело до другог зближавања Југославије и Западног блока.
Током званичне посете Народној Републици Бугарској у септембру 1964. (у возу), председник Државног савета Источне Немачке Валтер Улбрихт је незванично посетио Београд где се састао са председником Југославије Јосипом Брозом Титом.[3] За разлику од земаља Источног блока, југословенска Управа државне безбедности никада није развила значајнију сарадњу са источнонемачки Штазијем због сталног идеолошког и политичког антагонизма између Београда и Источног Берлина.[4]
Дипломатски представници[уреди | уреди извор]
У Београду[уреди | уреди извор]
Зигфрид Бок, амбасадор, 1988—1990.- Ралф Хартман, амбасадор, 1982—1988.
- Герхард Хан, амбасадор, 1977—1982.
- Хелмут Цибарт, амбасадор, 1973—1977.
- Карл Кормес, амбасадор, 1969—1973.
- Елеоноре Штајмер, амбасадор, 1966—1969.
У Источном Берлину[уреди | уреди извор]
Милан Предоевић, амбасадор, 1986—- Љубомир Маерић, амбасадор, 1982—1986.
- Ђуро Јовић, амбасадор, 1978—1982.
- Милош Меловски, амбасадор, 1974—1978.
- Никола Милићевић, амбасадор, 1969—1974.
- Бојан Полак, посланик а потом и амбасадор, 1964—1969.
- Ђуро Јовић, посланик, 1961—1964.
- Митја Вошњак, посланик, 1958—1961.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Akrap, Gordan (2011). „Suradnja izvještajno-sigurnosnih sustava DDR-a i SFRJ”. National Security and the Future (на језику: хрватски). 12 (1–2): 11—33. S2CID 59692404. Приступљено 9. 11. 2022.
- ^ Kosanović, Milan (2009). „Brandt and Tito: Between Ostpolitik and Nonalignment”. Ур.: Fink, Carole; Schaefer, Bernd. Ostpolitik, 1969–1974: European and Global Responses. New York: German Historical Institute Washington DC & Cambridge University Press. стр. 232—243. ISBN 978-0-521-89970-3.
- ^ а б Maricic, Alan (2019). "Lucky that East Germany also exists": Yugoslavia between the Federal Republic of Germany and the German Democratic Republic (1955–1968) (PhD). Waterloo, Ontario: University of Waterloo. S2CID 182930677. Приступљено 11. 8. 2020.
- ^ а б Kreizer, Nenad (9. 11. 2019). „Kako su "jugovići" s istočne strane Berlinskog zida doživjeli njegov pad” (на језику: хрватски). Deutsche Welle. Приступљено 11. 8. 2020.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Драган Богетић, Прекид дипломатских односа Југославије и СР Немачке Архивирано на сајту Wayback Machine (22. август 2016)
