Портал:Шпанија/Изабрани
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Барселона (кат. Barcelona) главни је град аутономне заједнице Каталоније и истоимене покрајине Барселона на североистоку Шпаније. Налази се на обалама Медитерана на неких 120 километара од Пиринеја и границе са Француском, у долини која је окружена морем на истоку, планинским венцем Сијера де Кољсерола (кат. Serra de Collserola) на западу, на југу реком Љобрегат, а на северу реком Бесос.
Према последњем извештају шпанског Завода за статистику из 2006. године, сам град Барселона броји 1.605.602 становника. Барселона са околином броји 3.161.081 становника и има површину од 633 km2.
Барселона је један од главних европских економских центара, са једном од главних медитеранских лука а аеродром у Барселони је други по величини у Шпанији. Град је такође и битна туристичка дестинација и има веома богато културно и историјско наслеђе, од којих се посебно истичу архитектонска дела Антонија Гаудија (кат. Antoni Gaudí) и Љуиса Доменека и Мунтанера (кат. Lluís Domènech i Montaner) од којих је УНЕСКО мног прогласио светском баштином.
Барселона је била домаћин важним светским догађајима који су допринели томе да постане веома познат и посећен град. Најбитнији су Светска изложба 1888. и 1929. године, Летње олимпијске игре 1992. године, и Форум Култура 2004.
Фебруар[уреди извор]
Краљевина Кастиља је била једна од средњовековних краљевина на Иберијском полуострву. Настала је као аутономна политичка целина у 9. веку као грофовија која је била вазал Краљевини Леону. Име је добила по великом броју тврђава - "кастиљос" (шп. castillos) који су били разасути по читавој њеној територији.
Први помен Кастиље у писаним документима датира из 800. године. Грофовију Кастиљу су населили углавном становници кантабријског, астуријског, баскијског и готског порекла који су говорили посебним дијалектом романског језика, кастиљанским, и који су имали веома издиференциране законе. Први гроф Кастиље, Родриго, владао је од 850. до 873. године као вазал Ордоња I од Астурије и Алфонса III Великог.
Године 931. гроф Фернан Гонзалес претвара Кастиљу у наследну грофовију, независну од утицаја леонских краљева.
Санчо III од Наваре постаје владар Кастиље 1028. године након смрти грофа Гарсије Санчеза, јер је био ожењен Гарсијином сестром. Године 1035. оставља грофовију Кастиљу свом сину Фернанду, чиме Кастиља постаје краљевина. Фернандо је био ожењен Санчом, сестром Бермуда III, краља Леона. Фернандо провоцира битку код Тамарона у којој гине Бермудо III. Како није имао наследника, његов шурак, Фернандо I од Кастиље полагао је право на леонски престо. Тада долази до првог уједињења ова два краљевства.
Март[уреди извор]
Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso, Малага, 25. октобар 1881 — Мужен, 8. април 1973), био је свестрани шпански уметник, један од највећих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века. Уз Жоржа Брака један је од оснивача правца кубизам.
Пабло Пикасо је био син Хозеа Руиза Бланка, професора цртања, и Марије Пикасо Лопез. Његово неуобичајено интересовање за цртеж је почео врло рано, негде у 10 години, када је постао ученик свог оца у Коруњи, где се породица преместила 1891. године. Од тог момента његов таленат и интересовање за експериментисање и развијање властитог ликовног израза, помаже му да врло брзо превазиђе уметничке способности свога оца. У Коруњи, Пикасов отац је одлучио да подреди своје уметничке амбиције сину, доводећи му моделе и подржавајући га у остварењу његове прве изложбе када је имао само 13 година.
Април[уреди извор]
Хиспанија (лат. Hispania) је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Освајање ће потрајати пуна два века, пуна крвавих битки и сурових епизода као и жилавог отпора аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нумансија који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације ће се одвијати мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико сама Хиспанија је допринела Риму својим природним богатствима као и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг како у култури тако и у обичајима и посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.
Термин Хиспанија долази из латинског, а термин Иберија је искључиво грчког порекла. Термини шпански, иберијски и хиспански не треба мешати, нити користити наизменично један уместо другог, јер сваки од та три термина носи са собом и различите конотације одређеног времена и простора у историји. У текстовима који су се сачували из доба римске владавине искључиво се употребљава термин Хиспанија (први пут поменута око 200. п. н. е. у текстовима песника Квинта Енија), док у грчким текстовима се увек користи термин Иберија.
Поуздано се зна да су Феничани и Картагињани звали полуострво Спан или Спанија (Span или Spania), у значењу "скривено, тајно", што би значило "сакривена далека земља". Постоји друга верзија порекла овог имена, а то је да долази од феничанског термина I-shphanim, што буквално значи од мрмота (shphanim је множина од shaphán мрмоти - лат: Hyrax syriacus), како су Феничани назвали зеца, животињу која је њима била непозната, и коју су нашли на полуострву у изобиљу. Друга верзија ове исте етимологије би била Hi-shphanim, Острво зечева (то јест, мрмота).
Мај[уреди извор]
Алмогавери, Алмогавари или Алмугавери (кат. almogàvers), били су плаћеници у служби арагонско-каталонских краљева Ђаумеа Освајача и Переа Великог који су се борили у пограничним пределима против муслимана у XIII веку у доба Реконкисте. Били су познати као изузетно вешти и надасве храбри али и веома агресивни и сурови ратници. На непријатељској територији су живели од пљачке, а у доба мира су обично проузроковали проблеме пљачкањем сељака и честим тучама.
Након завршетка Реконкисте и борби на југу Италије, борили су се на Истоку, углавном у Византији у 14. веку где добијају име Каталонска дружина са Истока (кат. Companyia Catalana d'Orient). Одлазак алмогавера у Византију је плод три битна момента:
- Федерико II од Сицилије је хтео да се реши алмогавера који су само изазивали нереде на острву, након мира у Калтабелоти (1302.) склопљеног између Арагона и Анжујаца приликом којег се одлучило да се Напуљ додели Карлу II Анжујском а Сицилија Федерику.
- Бивши темплар, Руђер де Флор, вођа алмогавера, имајући у виду да је Федерико имао веома добре односе са Светом столицом, није желео да буде предат правди јер је претходно био оптужен за крађу драгоцености из темпларских ризница и хришћана које су темплари спасили у Сан Хуан де Акреу.
- Византијском цару, Андронику II Палеологу су хитно били потребни ратници као алмогавери како би се супротставио Турцима који су надирали из Мале Азије.
Јуни[уреди извор]
Кнежевина Астурија (шп. Principado de Asturias; аст. Principáu d'Asturies или Asturies) је аутономна заједница у Шпанији. Назив кнежевина је добила из историјских разлога, јер шпански престолонаследник носи титулу принца од Астурије (шп. Príncipe de Asturias). Главни град је Овиједо (шп. Oviedo; аст. Uviéu).
Астурија заузима површину од 10.000 km2, и има нешто више од милион становника. Налази се на северној обали Шпаније, на западу се граничи са Галицијом, на истоку са Кантабријом, на југу са Леоном и на северу излази на Кантабријско море. Већи градови су Хихон (шп. Gijón; аст. Xixón), Овиједо, Авилес, Сијеро, Лангрео (аст. Llangréu) и Мијерес.
Термин Астурија настаје од имена прастановника Астурије, Астура, првих становника на обали реке Астура до доласка Римљана. Астура (која се раније звала Естура или Естула) води корен од келтског -stour, што значи река. Исти корен и дан данас постоји у галском и бретонском у речима ster и stour. Обе речи значе река.
Јули[уреди извор]
Шпански рат за независностје појам који се односи на оружани конфликт који је уздрмао Иберијско полуострво између 1808. и 1814. године у ком су се сукобиле снаге Шпаније заједно са Португалом и Уједињеним Краљевством против Наполеона I Бонапарте и његове експанзионистичке политике која се у општијем европском контексту може назвати Наполеоновим ратовима.
Конфликт је избио након муњевите окупације главних шпанских градова од стране Наполеонових трупа које су наводно стигле као појачање заједничкој инвазији Португала, договореној Споразумом из Фонтенблоа, као и тајним збацивањем краља, што је проузроковало спонтане народне побуне широм земље познате под именом Устанак 2. маја 1808. Рат који је том устанку следио карактерише се по заједничким акцијама гериле и регуларне војске савезника предвођене војводом од Велингтона које су успеле заједничким снагама да потуку француске трупе и да их натерају на повлачење преко Пиринеја. Каснија инвазија на француску територију је проузроковала Наполеонову абдикацију и дефинитивни пораз у Бици код Тулуза, 10. априла 1814. године.
Конфликт је проузроковао настанак националног осећања, мада је шпанско друштво поделио на "патриоте" и "афрансесадос" ("пофранцужени"). Рат је нанео озбиљне штете индустрији и пољопривреди земље, и изазвао велико заостајање у модернизацији полуострвске економије. На политичком плану, убрзао је процес еманципације колонија у Америци, које ће стећи независност након Рата за независност, док ће рестаурација Бурбонске династије и јачање Католичке цркве отворити период цивилних ратова између апсолутиста и либерала који ће трајати све до друге половине 19. века.
Август[уреди извор]
Сквотерски покрет у Шпанији, а поготово у Барселони, је данас један од најразвијенијих у Европи. Покрет је нарочито јак у индустријски више развијеним регионима Шпаније, као што су Каталонија, Мадрид, Баскија, итд.
Заједнички назив са све сквотове је окупа, али се на шпанском употребљава “Centros Sociales Okupados Autogestionados” (заузети самоуправни друштвени центри, скраћено CSOA), на каталонском “Kasals Populars” (народне куће), а на баскијском “Gaztextes” (домови омладине).
Друштвени центри су база друштвених покрета у Шпанији. У њима, осим што се организују друштвене активности, најчешће живе групе младих људи. Сквотерски покрет у је део ширег антикапиталистичког покрета, обично аутономног или анархистичког. Сквотери су најчешће укључени у активности организовања комшилука путем суседских скупштина. Док се сквотерски покрет стишава у Северној Европи (сквотови у Немачкој и Холандији се легализују и принуђени су да плаћају ренту или да иселе) у Шпанији је у пуном јеку.
Чешће маргинализовани од стране масовних медија, сквотери су развили своје медије: памфлете, фанзине, графите, трибине, бесплатне часописе, слободне радио станице, дистрибутерску мрежу, па чак и неформалне новинске агенције попут UPA и MOLOTOV.
Велики број сквотера је организован у задруге или пољопривредне задруге, које сквотерима омогућују приступ високо квалитетној, органски произведеној храни, по приуштивим ценама.
У Шпанији је такође присутно заузимање земље (или рурално сквотирање), посебно у пољопривредним областима попут Андалузије.
Септембар[уреди извор]
Малага (шп. Málaga) је после Севиље други по величини град аутономне заједнице Андалузије и главни град покрајине Малага. Малага је са 565.000 становника око пети град у Шпанији по броју становника.
Налази се на крајњем западу Медитерана, на нешто више од 100 километара од Гибралтара. Демографски, Малага је најгушће насељен град Косте дел Сол. Окружена је планинским венцима, а две реке, Гвадалмендина и Гвадалорсе, пролазе кроз град и уливају се у Медитеранско море.
Град Малагу су основали феничански морепловци у 8. веку пре нове ере, мада постоје индиције о постојању иберског насеља. Феничани оснивају колонију Малака на ушћу реке Гвадалорсе у море. Феничански период је трајао од 770. до 550. године п.н.е. Набукодоносор осваја феничанске територије око 570. године, те Малага прелази у руке Картагињана.
У 3. веку п.н.е, са Пунским ратовима, цела територија Иберијског полуострва, па и Малага, прелазе у руке Римљана. Под римском влашћу, Малага ће напредовати економски и културно. Флавијевска династија започиње изградњу луке Малаге, са Августом на власти се гради Римски театар, а цар Тит Веспазијан, који је припадао Флавијевској династији, ће доделити Малаги привилегије римске општине.
Око 411. године, германска племена пустоше обале Малаге. Јустинијан покушава да обнови Римско царство, те у том напору, осваја између осталих, и територију Малаге, али ће је напустити 623. године због надирања Визигота.
Октобар[уреди извор]
Рат за шпанско наслеђе (1701—1714) је био сукоб великих размера који је избио у Европи након смрти последњег шпанског краља из династије Хабсбург, Карлоса II. Карлос II је за свог наследника одредио Филипа, војводу од Анжуа — унука француског краља Луја XIV — који је на крају и постао Филип V од Шпаније. Ратни сукоб се споро развијао а главни узрок је била жеља Леополда I Хабзбуршког да заштити права своје династије на шпански престо. Како је Лујева експанзионистичка политика постајала све агресивнија и друге европске државе (пре свега Енглеска и Уједињене провинције) стале су на аустријску страну да би спречиле претерано јачање Француске. Друге државе прикључивале су се коалицији против Француске и Шпаније да би добиле нове територије или заштитиле постојеће поседе. Током овог рата око 400.000 људи је изгубило живот. Рат није вођен само у Европи већ и у Северној Америци где је био познат као Рат краљице Ане. У рату су учествовали и шпански гусари и корсари са обала око Кариба (Флорида, Мексико, Централна Америка и северна обала Јужне Америке).
Рат је трајао преко десет година, и обележиле су га војсковође као што су војвода од Вилара и војвода од Бервика на француској страни, војвода од Марлбороа на енглеској страни и принц Еуген Савојски на аустријској страни. Рат је завршен споразумима у Утрехту (1713) и Раштату (1714). Резултат овог рата је био долазак династије Бурбона на шпански престо у лику Филипа V, који се међутим, одрекао права наследства француске круне како би се избегла могућност уједињења Француске и Шпаније. Аустрија је добила највећи део шпанских територија у Италији и Низоземској. Последица је била крај француске хегемоније на европском копну а идеја о равнотежи сила је постала основа међународног поретка споразумом у Утрехту.
Новембар[уреди извор]
Дон Кихот (такође правилно: Дон Кихоте) Мигела Сервантеса, једно је од ремек дела шпанске и светске књижевности, највише објављивана и најпревођенија књига на свету после Библије. Сматра се каменом темељцем западноевропске књижевности и једним од најбољих дела фикције икад објављених, као и најважнијим делом шпанског Златног века (шп. Siglo de Oro).
Децембар[уреди извор]
Шпанија је југозападна европска држава, граничи се са Португалом на западу и Француском и Андором на североистоку. Излази на Средоземно море на југу и истоку и Атлантски океан на северу и северозападу, европски део Гибралтара граничи с Шпанијом. Главни град је Мадрид. У саставу Шпаније се такође налазе и два архипелага: Балеарска острва у Средоземном мору и Канарска острва у Атлантском океану. Сеута и Мелиља (две енклаве на северу афричког континента са статусом аутономних градова), као и Ливија (енклава у француским Пиринејима), такође припадају шпанској држави.
Шпанија је чланица Уједињених нација, Европске Уније и НАТО савеза.