Пређи на садржај

Радоје Вујошевић Ристо

С Википедије, слободне енциклопедије
радоје вујошевић ристо
Радоје Вујошевић Ристо
Лични подаци
Датум рођења(1910-05-27)27. мај 1910.
Место рођењаБјелице, код Цетиња, Књажевина Црна Гора
Датум смрти9. јун 1942.(1942-06-09) (32 год.)
Место смртиТијовац, код Сврљига, Подручје Војног заповедника у Србији
Деловање
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Радоје Вујошевић Ристо (Бјелице, код Цетиња, 27. мај 1910Тијовац, код Сврљига, 9. јул 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родио се у месту Бјелице у околини Цетиња. У родном месту је завршио основну школу, а гимназију на Цетињу. Преселио се у Жедник, а затим је Правни факултет у Суботици уписао 1932. године. На првој години факултета примљен је у КПЈ. Оснивач је студентског удружења „Светлост” где је радио са омладином у Жеднику и Чантавиру. Власти су га ухапсиле у новембру 1934. али је ослобођен у пролеће следеће године због недостатка доказа. Уписао је школу резервних официра 1937. године, а за време одслужења војног рока завршио је Правни факултет у Суботици у марту 1938. године. Радио је у Косовској Митровици, а затим и као приправник у Среском суду у Алексинцу.[1][2]

Након капитулације југославије радио је на организацији устанка. Када је формиран партизански одред постављен је за командната. Одред је у акцијама разоружао жандармерисјке станице у Бовну, Читлуку и Сврљигу. Заједно са још тридесетак бораца формирао је Сврљишки одред и постао њен командант. Одред је имао неколико успешних акција као што су: онеспособљавање рудника угља Подвис, заузимање Сокобање, ликвидирање четничког одреда у Сићеву, победа над Бугарима у Сићевачкој клисури и др. И у току 1942. године водио је жестоке борбе са истим противницима. Погинуо је приликом напада на село Тијовац, код Сврљига, 9. јул 1942. године.[3][2]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953.. године, проглашен је за народног хероја.[3][2]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]