Ђуро Вујовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЂУРО ВУЈОВИЋ
Djuro Vujovic Spanac.jpg
Ђуро Вујовић Шпанац
Датум рођењааприл 1901.
Место рођењаЉуботињ, код Цетиња
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти9. јун 1943.(1943-06-09) (41/42 год.)
Место смртиТјентиште, код Фоче
Хрватска НД Хрватска
Професијарудар
Члан КПЈ од1929.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Чинпоручник
Народни херој од4. јула 1946.

Ђуро Вујовић Шпанац (Љуботињ, код Цетиња, април 1901Тјентиште, код Фоче, 9. јун 1943), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Од 1942. године био је пратилац Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита.

Биографија[уреди]

Рођен је априла 1901. године у селу Љуботињ, код Цетиња.

Још у раној младости пришао је раничком покрету. Члан Комунистичке партије Југославије је од 1929. године. Једно време радио је као рудар у Белгији.

Године 1937. отишао је у Шпанију и, у саставу Интернационалних бригада, учествовао у Шпанском грађанском рату, где је постао диверзант. После повлачења из Шпаније прешао је у Француску, у којој се до 1940. године налазио у концентрационим логорима. Из Француске је побегао и под тешким условима успео да се пребаци у Југославију.

Активно је учествовао у припреми устанка и првим устаничким акцијама у родном крају. Нарочито је много допринео обучавању људи, у руковању оружјем, и извођењу диверзија. Учествовао је у многим борбама, а нарочито се истакоау у борби за Пљевља, децембра 1941. и у борбама на Корчалима, код Цетиња.

Када је, 21. децембра 1941. године, формирана Прва пролетерска ударна бригада, Ђуро је постао њен борац. Убрзо после тога ја, као један од најбољих бораца, постао пратилац Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Од тада, па све до своје погибије, непрестано је био са Врховним командантом и Врховним штабом НОВ и ПОЈ.

Погинуо је 9. јуна 1943. године, на Милинкладама, током битке на Сутјесци. Том прилком погинуо је капетан Бил Стјуарт, члан британске војне мисије, Василије Ђуровић Вако, командант Четврте пролетерске ударне бригаде и још неколико партизана, а Врховни командант Јосип Броз Тито је био рањен.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 4. јула 1946. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]