Павле Јовићевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПАВЛЕ ЈОВИЋЕВИЋ
Pavle Jovicevic.jpg
Павле Јовићевић
Датум рођења(1910-09-11)11. септембар 1910.
Место рођењаШинђон, код Ријеке Црнојевића
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти13. април 1985.(1985-04-13) (74 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаВјера Јовићевић
Професијаметалски радник
Члан КПЈ од1931.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-аполитички секретар ОбК КПЈ за КиМ
члан ГШ НОВ и ПО за КиМ
СлужбаНОВ и ПО Југославије
председник Скупштине АКМО
Период5. мај 19564. април 1960.
ПретходникЂорђије Ђоко Пајковић
НаследникДушан Мугоша
Народни херој од7. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Павле Јовићевић (Шинђон, код Ријеке Црнојевића, 11. септембар 1910Београд, 13. април 1985), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије, СР Србије и САП Косова, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Од 5. маја 1956. до 4. априла 1960. године обављао је функцију председника Народне скупштине Аутономне Косовско-Метохијске Области.

Биографија[уреди]

Павле Јовићевић рођен је 11. септембра 1910. године у селу Шинђон код Ријеке Црнојевића, Цетиње. Потиче из сиромашне сељачке породице, која је била колонизована у Метохији. Пре рата је био металски радник.

У Пећи је завршио нижу гимназију. Врло млад се придружио радничком покрету, дружећи се са напредним студентима. Као деветнаестогодишњак отишао је у Француску, где је радио у једној ливници гвожђа, код Нансија. Био је активан у синдикату, па је због тога и отпуштен са посла. После тога се 1931. вратио у Пећ и исте године постао члан Комунистичке партије Југославије. Од тада је почео да се бави професионалним партијским радом. Године 1938. изабран је у Месни комитет КПЈ у Пећи, а 1939. постао је члан Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију.

Истицао се у свим револуционарним политичким акцијама, које је водила КПЈ на Косову и Метохији. Посебно се ангажовао у организовању демонстрација против буржоаског режима 1939. године на Косову Пољу, приликом прославе годишњице косовске битке. Због револуционарне активности више је пута хапшен. Био је оптужен да је организовао демонстрације у Пећи, па је пет месеци да живи у илегали. Када се легализовао био је ухапшен и предан Суду за заштиту државе у Београду, који је морао да га ослободи због недостатка доказа, 1940. године.

По избијању Априлског рата, Павле је био у војсци у Пећи и посебно се залагао за одбрану земље. Непосредно после окупације Пећи, био је ухапшен са групом другова од стране Немаца, али су успели да побегну. У мају 1941. године, по директиви КПЈ, пребацио је једну партијску штампарију из Косовске Митровице у Подгорицу.

Народноослободилачка борба[уреди]

У време фашистичког паљења и убистава недужног становништва на Косову и Метохији, с колонама протераног црногорског живља, напустио је Пећ 1941. године и склонио се на територију Горњег Полимља. С црногорским избеглицама овамо су били дошли и други истакнути комунисти и револуционари као Душан Мугоша, Миладин Поповић, браћа Зоговићи, браћа Џудовићи и многи други, који су се одмах укључили у рад андријевичке партијске организације и помогли припреме за оружани устанак против окупатора.

По задатку КПЈ, у групи других партијских функционера са Косова, враћа се из Црне Горе на Космет и ради на припремању оружаног устанка. Био је један од истакнутих организатора устанка. Он је формирао и Први метохијски партизански одред. Крајем 1941. године прелази на Косово, где под изузетно тешким и сложеним условима великоалбанског шовинистичког терора подстрекаваног од окупатора, пуну годину дана ради на стварању партијских организација и првих партизанских војних јединица. Као искусан револуционар, прошао је цело Косово и успео да развије партијску активност и припреми услове за развој Народноослободилачког покрета.

Средином 1942, био је члан Војног штаба, а од априла 1943. године члан Главног штаба за Косово и Метохију, који је тада формиран одлуком Врховног штаба НОВ. Када је априла 1943. године погинуо Боро Вукмировић, секретар Обласног комитета КПЈ, Јовићевић је преузео ту дужност и на њој остао све до ослобађања Косова. За време и после рата, Јовићевић је дао велик допринос развоју и учвршћењу братства и јединства међу Албанцима, Србима, Црногорцима и Турцима на Косову и Метохији.

Као партијски руководилац, уложио је много напора у припрему прве конференције народних представника, одржане у Бујану од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944. године, на којој је изабран Обласни народноослободилачки одбор Косова и Метохије. У овом највишем органу власти заузимао је положај потпредседника све до краја рата. У 1944. години радио је на оснивању нових војних јединица. Специјални батаљон, којег је формирао средином 1944. године, одиграо је веома значајну улогу у развоју НОБ-а у Ибарској долини, западним деловима Косова и источним деловима Санџака. Лично је дао велики допринос стварању косвоско-метохијских бригада, као и оснивању народних одбора на ослобођеној и неослобођеној територији.

Послератна каријера[уреди]

После ослобођења земље био је истакнутим партијских, државним и друштвеним функцијама:

Са Митом Миљовићем написао је књигу „Борба пећких комуниста између два рата 1918-1941“, издану у Београду 1980. године.

Умро је 13. априла 1985. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден јунака социјалистичког рада. Орденом народног хероја одликован је 7. јула 1953. године.

Литература[уреди]