Блажо Попивода

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БЛАЖО ПОПИВОДА
Popivoda Blazo.jpg
Блажо Попивода
Датум рођења1911.
Место рођењаЉешев Стуб, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти17. октобар 1944.(1944-10-17) (32/33 год.)
Место смртиБеоград
Србија Србија
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинкапетан
У току НОБ-апол. комесар Првог батаљона
Прве пролетерске бригаде
Народни херој од10. јула 1953.

Блажо Попивода (Љешев Стуб, код Цетиња, 1911Београд, 17. октобар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1911. године у селу Љешев Стуб, код Цетиња. Његов отац Марко, тешко је рањен у јуришу на Тарабош код Скадра 1912. године, од чега је преминуо у цетињској болници. Тако је Блажо веома рано остао без оца, којег није ни запамтио. Основну школу завршио је у селу Бјелицама, а после је остао на селу, јер није имао пара за даље школовање.

Дружећи се са Крстом Попиводом и осталим комунистима тог краја, врло млад је приступио радничком покрету. Учествује у многим демонстрацијама и другим акцијама које је организовала Комунистичка партија Југославије, чији је члан постао 1935. године. Био је вођа групе Катуњана који су учествовали великим демонстрацијама на Белварду, код Цетиња, 1936. године.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно је радио на организовању устанка на подручју Катунске нахије. Учествовао је у нападу на Чево, 13. јула 1941. године, чиме је отпочео Тринаестојулски устанак народа Црне Горе. Заједно са Ловћенским батаљоном учествовао је у Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, двадесет дана касније, улази у састав новоосноване Прве пролетерске ударне бригаде.

гроб Блаже Попиводе и Душана Милутиновића

Априла 1942. године у Фочи, Блажо је од Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита, први примио заставу Првог ловћенског батаљона, Прве пролетерске ударне бригаде. Учествовао је у свим борбама бригаде, а послебно се истако на Крчином брду, када је јурнуо на гомилу Италијана и четника и омогућио продор својој јединици.

Јединицу је напустио, на одређено време, да би завршио партијско-политичку школу у Јајцу. Након школе одређен је за политичког комесара једне новоосноване бригаде, али је на лично инсистирање враћен у Прву пролеетрску бригаду у којој је постављен за политичког комесара Првог батаљона.

Иамо је чин капетана Народноослободилачке војске Југославије. Погинуо је 17. октобра 1944. године на Славији, током борби за ослобођење Београда. Погинуо је заједно са Душаном Милутиновићем, замеником команданта Првог батаљона и народним херојем, са којим је заједно сахрањен на Гробљу ослободилаца Београда 1944.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 10. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]