Петар Војводић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР ВОЈВОДИЋ
Petar Vojvodić.jpg
Петар Војводић
Датум рођења(1914-07-02)2. јул 1914.
Место рођењаГрађани, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти26. март 1974.(1974-03-26) (59 год.)
Место смртиТитоград,  СР Црна Гора
 СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
Управа државне безбедности
19411956.
Чинпотпуковник
Народни херој од10. јул 1952.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден отаџбинског рата другог степена

Петар Војводић (Грађани, код Цетиња, 2. јул 1914Титоград, 26. март 1974), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Црне Горе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. јула 1914. године у селу Грађани, код Цетиња. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Године 1919, када је имао пет година, умро му је отац Нико Војводић, након чега је доста тешко живео са мајком. У родном селу је завршио основну школу, а пошто није имао средстава за даље школовање, није се даље школовао. Радио је као физички радник по многим градилиштима, а извесно време је радио као минер на изградњи пута Цетиње—Будва, као и рудар у руднику „Трепча”, код Косовске Митровице.[1]

Као млади радник, активно је учествовао у револуционарном радничком покрету, учествујући у радничким штрајковаима и иступајући у име радника. Због своје запажене активности је 1935. године био примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Поред политичког рада са радницима и организовања штрајкова, растурао је партијску штампу, литературу и друге материјале. Сакривао је партијске илегалце и учествовао у њиховом пребацивању, нарочито после велике полицијске провале у партијску организацију у Црној Гори. Био је учесник Белведерских демонстрација на Цетињу, јуна 1936. године.[1]

Због свог револуционарно-партијског рада, више пута је био хапшен и прогањан од полиције, а био је и осуђиван на разне временске казне. Године 1940. је био један од учесника седамнаестодневног штрајка глађу у затвору на Цетињу. Касније је био пребачен у затвор на Ади Циганлији, а затим је спроведен у Кикинду. Године 1941. се нашао у војном концентрационом логору у Смедеревској Паланци.[1]

Након окупације Југославије, априла 1941. године се вратио у родни крај, где је радио на припреми устанка. У току Тринаестојулског устанка, налазио се међу борцима Радомирско-грађанског устаничког одреда, са којим је учествовао у борбама против италијаснког окупатора код Брајића и Созине.[1]

Новембра 1941. године је као добровољац ступио у Црногорско-санџачки одред, где се налазио у саставу Ловћенског батаљона. Са овом јединицом је 1. децембра 1941. године учествовао у Пљеваљској битци, где се истако храброшћу. Убрзо потом је био рањен у борбама код села Бучје, у близини Прибоја, након чега је био упућен на лечење. Након оздрављења је ступио у партизански батаљон „13. јул”, где је био пушкомитраљезац. Са овим батаљоном је јуна 1942. године ступио у тада формирану Четврту пролетерску црногорску бригаду, са којом је учествовао у низу борби током похода у Босанску крајну. Истицао се у борбама код Хаџића, Горњег Вакуфа, Бугојна, као и у нападу на Купрес, где се посебно истакао када је групом другова у једној танкети ушао у Купрес и убио неколико усташа. Када су усташе онеспособиле танкету, њена посада се под борбом пробила из града.[1]

У току Четврте и Пете непријатељске офанзива, на Неретви и Сутјесци, у првој половини 1943. године, као изузетно храбар и способан борац је био постављен на дужност комнданта курира најпре Четврте пролетерске црногорске бригаде, а потом Друге пролетерске дивизије. На овој дужности се посебно истакао непосредно након Пете офанзиве на Сутјесци, када је пробијајући се кроз непријатељске редове и територију, успео да руководству НОП-а Црне Горе пренесе важну пошту са Озрена. Када је децембра 1943. године у Колашину била формирана Седма црногорска омладинска бригада Петар је био постављен за командира чете, а у лето 1944. године за команданта Првог батаљона.[1]

У редовима Седме црногорске омладинске бригаде прошао је цео њен ратни пут од Колашина, преко Црне Горе, Санџака, Босне, Хрватске и Словеније. Посебно се итакао у борбама у Санџаку и Пештеру, као и борбама за ослобођење Берана. У току завршних операција за ослобођење Југославије, 1945. године, нарочито се истакао у борбама за Сарајево, Карловац и на Зиданом Мосту, где је са групом другова, као командант батаљона, упао у Штаб немачке Седме СС дивизије „Принц Еуген” и тражио преговоре за предају, а потом прислио немачког немачког генерала Аугуста Шмитхубера да седне у кола и одведе га Сави Бурићу, команданту Треће ударне дивизије, где је прихватио предају дивизије.[1]

Након ослобођења Југославије, накратко је наставио службу у Југословенској армији, где се налазио на дужности начелника Штаба тенковске бригаде. Потом је био пребачен у Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ), где се налазио на джности команданта пука. Након расформирања КНОЈ-а, 1953. је прешао у Управу државне безбедности (УДБА), где је остао до пензионисања 1956. године, у чину потпуковника. Након пензионисања је био активан у друштвено-политичком животу, два пута је био биран за посланика Скупштине СР Црне Горе, а био је и на дужности команданта Штаба Територијалне одбране општине Бар.[1]

Умро је 26. марта 1974. године у Титограду.[1] Имао је деветоро деце — осморо ћерки и сина. Његове ћерке су Анка Војводић (1951), која је била градоначелница Бара и прва амбасадорка Црне Горе у Србији, 2006. године, као и Радмила Војводић (1961), позоришна редатељка и књижевница, која је била ректор Универзитета Црне Горе у Подгорици. Супруг његове ћерке Радмиле, позоришни редитељ Бранислав Мићуновић је био министар културе у Влади Црне Горе и актуелни амбасадор Црне Горе у Србији.[2][3]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ, два Ордена братства и јединства са сребрним венцем, Орден за храброст, Орден партизанске звезде са пушкама и др. Орденом народног хероја је одликован 10. јула 1952. године. Такође је одликован и совјетским Орденом Отаџбинског рата другог реда.[1][4][5]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 Народни хероји 1982, стр. 324.
  2. ^ „Anka opet na Dedinju”. www.novosti.rs. 24. 08. 2006. 
  3. ^ „Mićunović još godinu dana ambasador Crne Gore u Beogradu”. www.blic.rs. 20. 04. 2019. 
  4. ^ Ко је ко 1957, стр. 771.
  5. ^ Ко је ко 1970, стр. 1144.

Литература[уреди]

  • Ко је ко у Југославији. Београд. 1957. 
  • Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.