Ђоко Вукићевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ЂОКО ВУКИЋЕВИЋ
Đoko Vukićević.jpg
Ђоко Вукићевић
Датум рођења(1914-02-28)28. фебруар 1914.
Место рођењаБогути, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти14. јануар 2002.(2002-01-14) (87 год.)
Место смртиБеоград,  Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411963.
Чингенерал-мајор
Народни херој од10. јул 1952.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден народне армије
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

Ђоко Вукићевић (Богути, код Цетиња, 28. фебруар 1914Београд, 14. јануара 2002), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. фебруара 1914. године у селу Богути, код Цетиња. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његов отац Томо је више од тридесет година провео као рударски радник у Америци. Основну школу је завршио у оближњем селу Љуботињ, а малу матуру у цетињској гимназији. Као ученик петог разреда гимназије, 1932. године је учествовао у демонстрацијама на Цетињу, због чега је био ухапшен и протеран из школе. Тада је добио и забрану уписа у било коју гимназију у Црној Гори, због чега је пети разред завршио у гимназији у Пећи. Након тога је био приморан да прекине школовање, па се до 1941. године бавио земљорадњом.[1]

Како се још у средњој школи повезао са омладинским револуционарним покретом и Савезом комунистичке омладине (СКОЈ), у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је био примљен 1933. године. Био је и секретар партијске ћелије, секретар општинског бироа, члан Месног комитета КПЈ за Цетиње и члан Среског комитета СКОЈ-а Цетиње. У току грађанског рата у Шпанији, 1937. године је покушао да оде у Шпанију, како би се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Власти Краљевине Југославије су југословенским добровољцима браниле одлазак у Шпанију, па је услед полицијског откривања везе преко које је требало да оде, морао да одустане од пута и да се више од месец и по дана крије у шуми.[1]

У периоду од 1932. до 1941. године активно је учествовао у свим скуповима, акцијама и демонстрацијама које је КП Југославије организовала на терену Цетиња, Љуботиња и Ријеке Црнојевића. Због свог активног револуционарног рада, од полицијских власти је био означен као комуниста и више пута је био хапшен и прогањан, па и осуђиван. Услед не могућности даљег партијског рада на Цетињу, под одлуци Месног комитета је и Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, 1940. године је под лажним именом био упућен у Вогошћу, код Сарајева. Овде се повезао са Месним комитетом КПЈ за Сарајево и наставио са политичким радом, а убрзо је од радника на градлишту је формирао прву партијску ћелију са три члана.[1]

У Вогошћи је остао до марта 1941. године, када је пошао у Београд, где је 27. марта 1941. године учествовао у демонстрацијама подршке војном пучу. Након тога се вратио у Црну Гору, где је након окупације Југославије радио на припреми оружаног устанка. Учествовао је у прикупљању оружја и његовом складиштењу у тајни магацин на Љуботињу, формирању герилских група и њиховој обуци. У Тринаестојулском устнаку је учествовао у акцијама Љуботињског герилског одреда, као и у његовој првој акцији у разоружавању жандармеријске станице у Љуботињу. Потом је учествовао у борбама на комуникацији ЦетињеБудва, као и на Кошћелима, где је најпре уништена једна италијанска моторизована колона, а онда моторизовани батаљон.[1]

Као истакнути борац, био је у лето 1941. године постављен за првог политичког комесара партизанске чете у Љуботињу, а у јесен исте године је био добровољац у Одреду за операције у Санџаку, са којим је учествовао у нападу на Пљевља, 1. децембра 1941. године. Као политички комесар чете у Ловћенском батаљону, истакао се и у нападу на град и у пробоју из града. Након пораза код Пљеваља, налазио се у групи бораца која је у Рудом 21. децембра 1941. године ступила у Први ловћенски батаљон тада формиране Прве пролетерске ударне бригаде. Тада је био постављен на дужност политичког комесара Прве чете Првог ловћенског батаљона.[1]

Учествовао је на борбеном путу бригаде од Рудог ка Романију, као и преко Игмана. Нарочито се истакао у ноћи 27/28. јануара 1942. године, када је први прешао мост преко реке Босне у Сарајевском пољу, чиме је омогућио прелаз осталих бораца. Истицао се храброшћу у борбама за Улог, око Калиновика, на Сињајевини, Дурмитору и Трескавици. У борби за Коњиц, 1942. године, савладао је посаду бункера и заробио пушкомитраљез. Сличне подвиге, поновио је у борбама за Ливно, Дувно, Бугојно, Кључ и друга места у западној Босни, као и у борбама током Четврте и Пете непријатељске офанзиве.[1]

У време противофанзиве у источној Босни, на путу ЗворникТузла, 8. јула 1943. године успео је да уништи групу усташа и омогући чети да изврши задатак. Том приликом је био рањен. Као политички комесар Београдског батаљона Прве пролетерске ударне бригаде, истакао се у борбама у Шестој непријатељској офанзиви, а као члан Политодела Двадесете далматинске дивизије у борбама у Далмацији. У Корпусу народне одбране Југославије (КНОЈ) налазио се на дужности заменика политичког комесара Пете српске дивизије народне одбране, са којом је учествовао у борбама против непријатељских остатака, у данима краја рата и непосредно након њега.[1]

Након ослобођења Југославије, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић” и Вишу војну академију ЈНА. Налазио се на дужностима политичког комесара дивизије, помоћника шефа за војна питања при Централном комитету Савеза комуниста Југославије, организационог секретара Опуномоћства армије. Пензионисан је 1963. године у чину генерал-мајора.[1]

Умро је 14. јануара 2002. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда, Орден партизанске звезде другог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден за храброст, Орден народне армије трећег реда и др. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.[2][3][4]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ко је ко у Југославији. Београд. 1957. 
  • Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.