Хрватски национализам

С Википедије, слободне енциклопедије
Рана верзија хрватске шаховнице као грба Краљевине Хрватске 1495. године.
Кип краља Томислава у Загребу, Томислав је био први хрватски краљ.

Хрватски национализам је национализам који потврђује националност Хрвата и промовише културно јединство Хрвата. [1]

Модерни хрватски национализам је први пут настао у 19. веку након све већег притиска за мађаризацију и почео је да расте посебно након априлских закона који су игнорисали хрватску аутономију под Угарском краљевином. [2] [3] Засновала се на две главне идеје: историјском државном праву заснованом на континуитету са средњовековном хрватском државом и идентитету повезаном са Словенима. [2] Овај период је започео Илирским покретом, који је створио Матицу хрватску [2] и промовисао „илирски“ језик. Илиризам је изнедрио два политичка покрета: Странку права названу по концепту државног права (праваштво) на челу са Антом Старчевићем и југословенство под Јосипом Јурјем Штросмајером, а оба су била ограничена на интелигенцију. [4]

Залагање за југословенство као средство за постизање уједињења хрватских земаља у супротности са њиховом поделом под Аустроугарском почело је тако што је Штросмајер заговарао да је то оствариво у оквиру федерализоване југословенске монархије. [4]

Након оснивања Југославије 1918. године, Видовданским уставом из 1921. године успостављена је високо централизована држава у складу са српским националистичким жељама да се обезбеди јединство Срба, што је изазвало негодовање код Хрвата и других народа у Југославији. Далматински Хрват и главни југословенски лидер из Првог светског рата Анте Трумбић осудио је Видовдански устав због успостављања српске хегемоније у Југославији супротно интересима Хрвата и других народа у Југославији. [5] Хрватски националисти су се супротставили централизованој држави са умереним националистима који су захтевали аутономну Хрватску у оквиру Југославије. [4] Хрватски национализам је постао масовни покрет у Краљевини Југославији преко Хрватске сељачке странке Стјепана Радића. [4] Захтев умерених хрватских националиста за аутономном Хрватском у оквиру Југославије прихватила је југословенска влада Споразумом Цветковић–Мачек из 1939. године. [4] Споразум је разбеснео српске националисте који су се противили споразуму на основу тога што је ослабио јединство српства у Југославији, потврђујући свој значај за Југославију слоганом „Јако српство, јака Југославија“. [6] Споразум је такође разбеснео Бошњаке (тада познате као Југословенски муслимани), укључујући Југословенску муслиманску организацију (ЈМО) која је осудила поделу Босне и Херцеговине према споразуму. [7]

Насилни секташки хрватски национализам развио се пре Другог светског рата унутар усташког покрета Анте Павелића, који је сарађивао са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата. [4] Хрватски национализам је тада у великој мери био успаван, осим хрватског пролећа, све до распада Југославије и хрватског рата за независност. [4] У свом екстремнијем облику, хрватски национализам оличен је жељом за успостављањем великохрватске државе, идеализацијом сељачких и патријархалних вредности, као и антисрпским расположењем. [8]

Историја[уреди | уреди извор]

Аустроугарска[уреди | уреди извор]

Анте Старчевић, звани Отац нације, сматран оцем хрватског национализма

У 19. веку, противљење Хрвата мађаризацији и жеља за независношћу од Аустроугарске довели су до успона хрватског национализма. [2] Илирски покрет тежио је буђењу хрватске националне свести и стандардизацији регионалних књижевних традиција које су постојале у различитим дијалектима на једном стандардном језику. [9] Када су хрватске земље биле културно уједињене, покрет је имао за циљ уједињење остатка Јужних Словена под васкрслим илирским именом. [9] Илири су током револуција 1848. настојали да остваре политичку аутономију Хрватске у оквиру федерализоване Хабзбуршке монархије. [4] Анте Старчевић је основао Странку права у Хрватској 1861. године која је тврдила да правно право Хрватске на државност никада није поништено од стране Хабзбуршке монархије и да је стога Хрватска правно имала право да буде независна држава. [4] Старчевић је сматрао да Хрватска укључује не само данашњу Хрватску, већ и оно што је садашња Босна и Херцеговина, Словенија (Војводство Корушка, Крањска, Штајерска) и делови данашње Србије (Новопазарски санџак, Срем), сви људи у овој Великој Хрватској, било да су католици, муслимани или православци, дефинисани су као Хрвати. [4]

Током 19. до средине 20. века хрватски националисти су се такмичили са све више пансловенским илирским покретом и југославистима око идентитета Хрвата. [4] Оснивач југословенства, хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер залагао се за уједињење хрватских земаља у југословенску монархијску федеративну државу поред осталих Југословена. [4] Међутим, упркос Старчевићевој и Штросмајеровој супротстављеној визији идентитета, ниједно од њихових гледишта није имало много утицаја изван хрватске интелигенције. [4]

Краљевина Југославија[уреди | уреди извор]

Хрватски национализам је постао масовни покрет под вођством Стјепана Радића, вође Хрватске народне сељачке странке након 1918. године по стварању Југославије. [4] Радић се противио уједињењу Југославије, јер се плашио губитка националних права Хрвата у високо централизованој држави у којој су доминирали бројчано већи Срби. [4] Убиство Радића 1928. године испровоцирало је и наљутило хрватске националисте са централизованом југословенском државом, а од 1928. до 1939. године хрватски национализам је био дефинисан као тежња ка неком облику аутономије или независности од Београда. [4] Године 1939. направљен је компромис између југословенске владе и аутономашке Хрватске сељачке странке коју је предводио Владко Мачек са стварањем аутономне Хрватске унутар Југославије познате под називом Бановина Хрватска. [4]

Независна Држава Хрватска[уреди | уреди извор]

Хрватски национализам је достигао критичну тачку у свом развоју током Другог светског рата, када је хрватски екстремни националистички и фашистички усташки покрет преузео управљање Независном Државом Хрватском (НДХ) након инвазије на Југославију од стране сила Осовине и стварања НДХ у по вољи фашистичке Италије и нацистичке Немачке као итало-немачке државе клијента. [4] Усташе су починиле масовни геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима и прогањале политичке противнике, укључујући комунистичке југословенске партизане и четнике који су се борили против њих. [4]

Комунистичка Југославија[уреди | уреди извор]

Након пораза Сила Осовине 1945. и успона комунисте Јосипа Броза Тита као вође нове Југославије коју су предводили комунисти, хрватски национализам заједно са другим национализмима су потиснуте од стране државних власти. [4] Током комунистичке ере, неки хрватски комунисти су означени као хрватски националисти, односно Иван Крајачић и Андрија Хебранг. Хебранга су српске новине оптужиле да је утицао на Тита да делује против српских интереса, у ствари су Тито и Хебранг били политички ривали, пошто је Хебранг заступао хрватске интересе на савезном нивоу и био један од главних југословенских партизанских вођа. Хебранг се залагао и за промену хрватских граница, јер је, према његовим речима, хрватске границе пресецала комисија Милована Ђиласа. Такође се залагао против неправедних девизних курсева наметнутих Хрватској после 1945. године и осуђивао показне процесе против људи који су означени као колаборационисти. Хебранг није представљао озбиљну претњу српским интересима, јер је више пута деградиран, а 1948. стављен у кућни притвор, [10] а касније и убијен.

Хрватски национализам није нестао, али је остао успаван до касних 1960-их до раних 1970-их с избијањем покрета Хрватског прољећа који је позивао на децентрализовану Југославију и већу аутономију Хрватске и других република од контроле савезне владе. [4] Ове захтеве је Титов режим ефикасно спровео. [4] Хрватски комунисти почели су да указују на српску доминацију на командним местима у партији, у војсци, полицији и тајној полицији. [11] Међутим, главна тема је био перципирани подређени статус стандардног хрватског, који се у то време сматрао западном варијантом српско-хрватског. [11] Године 1967. Удружење хрватских књижевника позвало је да се хрватски прогласи посебним језиком и у образовне и у издавачке сврхе. [11] Због оваквих захтева Тито је 1971. и 1972. године издао наређење да се реше реформатора. [11] Око 1.600 хрватских комуниста је избачено из Комунистичке партије или ухапшено. [11]

Такве мере зауставиле су успон национализма у Југославији, али је хрватски национализам наставио да расте међу хрватском дијаспором у Јужној Америци, Аустралији, Северној Америци и Европи. [11] Хрватска политичка емиграција је била добро финансирана и често блиско координирана. [11] Те групе су биле антикомунистичке пошто потичу од политичких емиграната који су напустили Југославију још 1945. године. [11]

Хрватски национализам је оживео и у радикалним, независним и екстремистичким облицима касних 1980-их као одговор на наводну претњу српског националистичког програма Слободана Милошевића који је тежио снажно централизованој Југославији. [4] Хрватска је прогласила независност од Југославије 1991. што је довело до рата у Хрватској од 1991. до 1995. године. [4]

Хрватска владајућа елита помогла је босанском ХДЗ -у да дође на власт. Први лидери босанског ХДЗ-а супротставили су се Туђмановој идеји о подели Босне и Херцеговине између Хрватске и Србије; као одговор, Мате Бобан је постављен за лидера ХДЗ-а. Основао је Хрватску Републику Херцег-Босну са циљем да се на крају рата споји са Хрватском. [12] Бобанов пројекат је пропао 1994. стварањем Федерације Босне и Херцеговине.

Модерна Хрватска и Босна и Херцеговина[уреди | уреди извор]

Почевши од 1980-их, хрватски националистички покрет предводи бивши комунистички генерал и историчар Фрањо Туђман. [11] Туђман је у почетку био истакнути комуниста, али је 1960-их почео да прихвата национализам. [13] Убрзо је стекао наклоност хрватске дијаспоре, помажући му да прикупи милионе долара у циљу успостављања независне Хрватске. [13] Туђман је окупио интелектуалце и симпатизере Хрватског прољећа из дијаспоре Хрвата и основао Хрватску демократску заједницу (ХДЗ) 1989. године. [13] 1990. Туђманов ХДЗ је победио на првим демократским изборима у Социјалистичкој Републици Хрватској. Године 1991. избио је рат у Хрватској, а следеће године је избио рат у Босни.

Хрватска владајућа елита помогла је босанском ХДЗ -у да дође на власт. Први лидери босанског ХДЗ-а супротставили су се Туђмановој идеји о подели Босне и Херцеговине између Хрватске и Србије; као одговор, Мате Бобан је постављен за лидера ХДЗ-а. Основао је Хрватску Републику Херцег-Босну са циљем да се на крају рата споји са Хрватском. [12] Бобанов пројекат је пропао 1994. стварањем Федерације Босне и Херцеговине.

Партије[уреди | уреди извор]

Тренутне[уреди | уреди извор]

Историјске[уреди | уреди извор]

Личности[уреди | уреди извор]

Такође видети[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Motyl 2001, стр. 103-104.
  2. ^ а б в г Motyl 2001, стр. 104.
  3. ^ „Nationalism in Hungary, 1848-1867”. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у Motyl 2001, стр. 105.
  5. ^ Spencer Tucker. Encyclopedia of World War I: A Political, Social, and Military History. Santa Barbara, California, USA: ABC-CLIO, 2005. Pp. 1189.
  6. ^ Motyl 2001, стр. 471.
  7. ^ Motyl 2001, стр. 57.
  8. ^ Blamires 2006, стр. 155.
  9. ^ а б „hrvatski narodni preporod”, Croatian Encyclopedia (на језику: хрватски), Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1999—2009 
  10. ^ MacDonald 2002, стр. 191.
  11. ^ а б в г д ђ е ж з MacDonald 2002, стр. 99.
  12. ^ а б Nizich 1992, стр. 29.
  13. ^ а б в MacDonald 2002, стр. 100.

Библиографија[уреди | уреди извор]