Социјалистички реализам
Социјалистички реализам или соцреализам је телеолошки оријетнисан реалистички стил у уметности са задатком ојачавања и ширења идеја комунизма и социјализма.[1] Социјалистички реализам не треба мешати са социјалним реализмом, стилом који на реалистичан начин портретира социјалну реалност различитих друштава.[2] Одобрен је 1932. године од стране Комунистичке партије СССР као званични правац и смерница за литературу, ликовну уметност и музику.[3] После Другог светског рата проширио се и на остале источноевропске земље комунистичког света и упоређиван је са нацистичком линијом у уметности.[4] Идејно полази од слављења владајућег режима. Упркос свом имену, фигуре у овом стилу су врло често високо идеализоване, посебно у скулптури, где се често у великој мери стил ослања на конвенције класичне скулптуре. Иако је повезан, не треба га мешати са социјалним реализмом, типом уметности која реалистично приказује субјекте од друштвеног интереса,[2] или другим облицима „реализма“ у визуелним уметностима. Социјалистички реализам је направљен са изузетно дословним и очигледним значењем, обично приказујући идеализовани Совјетски Савез. Социјалистички реализам је обично био лишен комплексног уметничког значења или интерпретације.[5][6]
Социјалистички реализам је био доминантан облик одобрене уметности у Совјетском Савезу од његовог развоја током раних 1920-их до његовог коначног пада са званичног статуса почевши од касних 1960-их до распада Совјетског Савеза 1991. године.[7][8] Док су друге земље користиле прописани канон уметности, социјалистички реализам у Совјетском Савезу је опстао дуже и био је рестриктивнији него другде у Европи.[4]
Социјалистички реализам у СССР
[уреди | уреди извор]Социјалистички реализам је био званични правац у СССР више од 60 година.[7][8] Владајућа партија је одбијала нове правце као дегенерирану уметност буржоаске класе и ту су спадали и кубизам и импресионизам. Главном темом су били Лењин и Стаљин, модернизација села и индустријализација земље.
Социјалистички реализам изван Совјетског Савеза
[уреди | уреди извор]Након Другог светског рата Социјалистички реализам се раширио по земљама источне Европе, које су потпале под совјетску сферу утицаја: Источна Немачка, Чехословачка, Пољска, Мађарска, Југославија, Бугарска, Румунија, Албанија, али и Кина и Монголија у Азији.
Изван тог круга, готово нигде, осим неких тенденција по Италији, Француској и Грчкој које су тад имале снажне комунистичке партије (италијански неореализам у филму).
Социјалистички реализам у Југославији
[уреди | уреди извор]Непосредно након Другог светског рата Социјалистички реализам био је стил који се раширио по свим републикама, по свим институцијама и медијима. Целокупни дизајн нове државе Федеративне Народне Републике Југославије, и свих њених република, направљен је у том духу. Протагонисти тог новог стила били су Божидар Јакац, Антун Аугустинчић, Ђорђе Андрејевић Кун, Радован Зоговић,… готово сви који су стварали у том периоду, стварали су у том маниру.
Након 1948. и формалног разлаза са земљама Информбироа почело је и формално удаљавање од тог правца које је кулминисало Крлежиним рефератом О слободи културе, на Конгресу писаца Југославије 1952. године.
Писци
[уреди | уреди извор]Архитектонски објекти
[уреди | уреди извор]Популарно је мишљење да у бившој Југославији постоје многи примери архитектуре у стилу социјалистичког реализма, највише на Новом Београду, но они у правилу представљају примере различитих праваца и фаза модерне у архитектури.
Примери архитектуре социјалистичког реализма
[уреди | уреди извор]- Западна капија Београда
- Источна капија Београда
- накадашњи изглед зграде ЦК СКЈ, данас ПЦ „Ушће“
- Палата Федерације (некадашњи СИВ)
- Поруба
Историја
[уреди | уреди извор]Развој
[уреди | уреди извор]
Социјалистички реализам су развијале хиљаде уметника, широм разноликог друштва, током неколико деценија.[9] Рани примери реализма у руској уметности укључују радове Передвижника и Иље Јефимовича Репина. Иако ови радови немају исту политичку конотацију, они показују технике које су користили њихови наследници. Након што су бољшевици 25. октобра 1917. преузели контролу над Русијом, дошло је до значајне промене у уметничким стиловима. Постојао је кратак период уметничког истраживања у времену између пада цара и успона бољшевика.
Убрзо након што су бољшевици преузели контролу, Анатолиј Луначарски је постављен за шефа Наркомпроса, Народног комесаријата за просветитељство.[9] То је Луначарског ставило у позицију да одлучује о правцу уметности у новоствореној совјетској држави. Иако Луначарски није диктирао ни један естетски модел који би совјетски уметници требало да следе, он је развио систем естетике заснован на људском телу који ће касније помоћи да утиче на социјалистички реализам. Он је веровао је да „призор здравог тела, интелигентног лица или пријатељског осмеха у суштини побољшава живот.“[10] Закључио је да уметност има директан утицај на људски организам и да под правим околностима тај ефекат може бити позитиван. Приказујући „савршену особу“ (новог совјетског човека), Луначарски је веровао да уметност може да образује грађане како да буду савршени Совјети.[10]
Дебата унутар совјетске уметности
[уреди | уреди извор]Постојале су две главне групе које су расправљале о судбини совјетске уметности: футуристи и традиционалисти. Руски футуристи, од којих су многи стварали апстрактну или левичарску уметност пре бољшевика, веровали су да је комунизам захтевао потпуни раскид са прошлости, а самим тим и совјетска уметност.[10] Традиционалисти су веровали у важност реалистичких приказа свакодневног живота. Под Лењиновом владавином и новом економском политиком, постојала је одређена количина приватних комерцијалних предузећа, омогућавајући и футуристима и традиционалистима да производе своју уметност за појединце са капиталом.[11] До 1928. године, совјетска влада је имала довољно снаге и ауторитета да оконча приватна предузећа, чиме је прекинута подршка маргиналним групама као што су футуристи. У овом тренутку, иако се термин „социјалистички реализам“ није користио, његове карактеристике постале су норма.[12]
Према Великој руској енциклопедији, овај термин је први употребио у штампи председник организационог комитета Савеза совјетских писаца Иван Гронски у Литературној газети 23. маја 1932. године.[13] Термин је одобрен на састанцима који су укључивали политичаре највишег нивоа, укључујући Јосифа Стаљина.[14] Максим Горки, заговорник књижевног социјалистичког реализма, објавио је чувени чланак под насловом „Социјалистички реализам“ 1933. године.[14] Током Конгреса 1934. постављене су четири смернице за социјалистички реализам.[15] Рад мора бити:
- Пролетерски: уметност релевантна за раднике и њима разумљива.
- Типичан: сцене из свакодневног живота народа.
- Реалистичан: у репрезентативном смислу.
- Партијски: подржава циљеве државе и партије.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Портрет Лењина од Изака Бродског -
Сергеј Маљутин; Партизан -
Изак Бродски: Стаљин -
Иван Шадр: Камен као оружје пролетаријата -
Скулптуре на западној фасади Мао Цедунговог маузолеја
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Korin, Pavel, "Thoughts on Art", Socialist Realism in Literature and Art. Progress Publishers, Moscow, 1971, p. 95.
- ^ а б Todd, James G. "Social Realism". Art Terms. Museum of Modern Art, 2009.
- ^ „Socialist Realism | art”. Encyclopedia Britannica.
- ^ а б Valkenier, Elizabeth. Russian Realist Art. Ardis, 1977, p. 3.
- ^ Morson, Gary Saul (1979). „Socialist Realism and Literary Theory” (PDF). The Journal of Aesthetics and Art Criticism. 38 (2): 121—133. JSTOR 430715. doi:10.1111/1540_6245.jaac38.2.0121.
- ^ Stefan Baghiu (јануар 2016). „TRANSLATING NOVELS IN ROMANIA: THE AGE OF SOCIALIST REALISM. FROM AN IDEOLOGICAL CENTER TO GEOGRAPHICAL MARGINS”.
- ^ а б Encyclopedia Britannica on-line definition of Socialist Realism
- ^ а б Ellis, Andrew. Socialist Realisms: Soviet Painting 1920–1970. Skira Editore S.p.A., 2012, p. 20
- ^ а б Ellis, Andrew. Socialist Realisms: Soviet Painting 1920–1970. Skira Editore S.p.A., 2012, p. 17
- ^ а б в Ellis, Andrew. Socialist Realisms: Soviet Painting 1920–1970. Skira Editore S.p.A., 2012, p. 21
- ^ Ellis, Andrew. Socialist Realisms: Soviet Painting 1920–1970. Skira Editore S.p.A., 2012, p. 22
- ^ Ellis, Andrew. Socialist Realisms: Soviet Painting 1920–1970. Skira Editore S.p.A., 2012, p. 23
- ^ Социалистический реализм. In: Большая российская энциклопедия, 2015, pp. 751—753
- ^ а б Ellis, Andrew. Socialist Realisms: Soviet Painting 1920–1970. Skira Editore S.p.A., 2012, p. 37
- ^ Juraga, Dubravka and Booker, Keith M. Socialist Cultures East and West. Praeger, 2002, p.68
Литература
[уреди | уреди извор]- H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
- Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
- Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
- Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
- Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
- Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
- Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
- Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
- Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
- Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
- Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
- Живанчевић, Јелена А. (2012). Социјалистички реализам у архитектонској и урбанистичкој теорији и пракси Југославије. Београд: Архитектонски факултет Универзитета у Београду.
- Bek, Mikuláš; Chew, Geoffrey; and Macel, Petr (eds.). Socialist Realism and Music. Musicological Colloquium at the Brno International Music Festival 36. Prague: KLP; Brno: Institute of Musicology, Masaryk University. 2004. ISBN 978-80-86791-18-0.
- Golomstock, Igor. Totalitarian Art in the Soviet Union, the Third Reich, Fascist Italy and the People's Republic of China, Harper Collins, 1990.
- James, C. Vaughan. Soviet Socialist Realism: Origins and Theory. New York: St. Martin's Press, 1973.
- Ivanov, Sergei. Unknown Socialist Realism. The Leningrad School. Saint Petersburg, NP-Print. 2007. ISBN 978-5-901724-21-7.
- Lin Jung-hua. Post-Soviet Aestheticians Rethinking Russianization and Chinization of Marxism (Russian Language and Literature Studies. Serial № 33) Beijing, Capital Normal University, 2011, №3. Р.46-53.
- Prokhorov, Gleb. Art under Socialist Realism: Soviet Painting, 1930–1950. East Roseville, NSW, Australia: Craftsman House; G + B Arts International. 1995. ISBN 978-976-8097-83-5.
- Rideout, Walter B. The Radical Novel in the United States: 1900–1954. Some Interrelations of Literature and Society. New York: Hill and Wang, 1966.
- Saehrendt, Christian. Kunst als Botschafter einer künstlichen Nation ("Art from an artificial nation – about modern art as a tool of the GDR's propaganda"), Stuttgart 2009
- Sinyavsky, Andrei [writing as Abram Tertz]. "The Trial Begins" and "On Socialist Realism", translated by Max Hayward and George Dennis, with an introduction by Czesław Miłosz. Berkeley: University of California Press, 1960–1982. ISBN 978-0-520-04677-1.
- Socrealism - history, theory, list of publications, references and legal documents. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. август 2009)
- Paweł Chmielewski, Socrealist art, architecture and literature Архивирано на сајту Wayback Machine (28. април 2008) in the People's Republic of Poland
- Ideological literary front of socrealism: Broniewski, Mayakovsky, Pasternak.
- „Włodzimierz Zakrzewski, poster works”. The Art of Poster.
- Dabrowski, Piotr. „Some Like It Red - Polish Political Posters 1944–1989”. Архивирано из оригинала 06. 03. 2018. г. Приступљено 09. 07. 2023.
- Polish Music Center, University of Southern California: Jan Maklakiewicz, biography. Архивирано на сајту Wayback Machine (3. мај 2007) See also: Polish composers. Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јун 2016)
- Magdalena J. Zaborowska. „The Height of (Architectural) Seduction: Reading the "Changes" through Stalin's Palace in Warsaw, Poland”. Centre for Cultural Research, University of Aarhus. Приступљено 2008-04-18.
- „Warsaw Palace of Culture and Science” (PDF). Best Urban Freight Solutions. 24. 5. 2007.
