Dinastija Duka
| Dinastija Duka Δυναστεία των Δουκών | |
|---|---|
| Država | Vizantijsko carstvo |
| Vladarska titula | Vizantijski car |
| Osnivač | Konstantin X Duka |
| Posljednji vladar | Nićifor III Votanijat |
| Vladavina | 1059-1081 |
| Smjena | dinastija Komnina |
| Vjera | Pravoslavlje |
Duka (srednjovekovni grčki: Δούκας [Doúkas]; od latinskog: dux — „vođa“[1] ili grčkog: δοὺξ [doúks]) bila je vizantijska grčka plemićka porodica koja je u 11. veku kratko bila vladajuća dinastija Carstva. Pobočna linija, Komninoduke, osnovala je Epirsku despotovinu u 13. veku, a druga grana je vladala Tesalijom.
Pre dolaska na vlast[uredi | uredi izvor]
Ništa se zasigurno ne zna o poreklu porodice Duka. Hroničar Nićifor Vrijenije smatra da su Duke potomci rimskog cara Konstantina I koji su u 4. veku carigradom vladali sa titulom duksa. Navodi Nićifora Vrijenija, međutim, očigledno su imali za cilj da uzdignu porodicu Duka u vreme kada je ona bila vladajuća dinastija Carstva[2].[3]. Neki pisci ukazuju na mogućnost jermenskog porekla Duka, ali je gotovo sigurno da Duke potiču sa grčkog govornog područja, verovatno iz Paflagonije u severnoj Anadoliji, gde su se nalazila njihova imanja[4]. Prvi predstavnik porodice Duka pojavljuje se sredinom 9. veka kao regent carice Teodore (842-855), kada je poslat da nasilno prevede Pavlićane u pravoslavlje[5][6]. Njegovo ime nije poznato. Poznat je kao sin duksa iako Skilica ukazuje na ime Andronik. Dinastija Duka postaje značajna početkom 10. veka. Andronik Duka i njegov sin Konstantin bili su visoki generali na dvoru cara Lava VI Mudrog (886-912). Oko 904. godine Andronik je upleten u neuspešan ustanak zbog čega je primoran da pobegne u Bagdad gde je ubijen 910. godine. Konstantin je ostao na visokom položaju Domestika Shole. Ubijen je, zajedno sa svojim sinovima Georgijem i Mihailom u neuspešnom puču 913. godine[7] Ove smrti, kastracija i progonstvo Konstantinovog mlađeg sina Stefana i smrt Nikole Duke u bici kod Katasirtaija 917. godine doveli su do izumiranja prve grane dinastije Duka koja je zabeležena u vizantijskim izvorima. Zonara smatra da je dinastija opstala kroz žensku liniju[5][7][8] Krajem 10. veka pojavljuje se grana Lidiji (verovatno po Lidiji). Njoj su pripadali Andronik Duka Lid i njegovi sinovi Kristifor i Varda. Porodica Lidija učestvovala je u pobuni Varde Sklira protiv cara Vasilija II (976-1025), ali su njeni pripadnici kasnije pomilovani te su nastavili svoje karijere. Varda Mong ("promukli") je 1017. godine predvodio vojnu ekspediciju protiv Hazara[9][10]
Duke na vlasti[uredi | uredi izvor]
Dinastiji Duka je u 11. veku pripadalo nekoliko generala i guvernera. Izgleda da su oni došli iz Paflagonije i da su bili izuzetno bogati. Posedovali su velika imanja u Anadoliji. Veze ove grane Duka i grana iz 9. i 10. veka nisu jasne. Zonara je to pitanje ostavio otvoreno, dok povezanost prihvataju Mihailo Psel i Nikola Kalikles.[11][12]. Konstantin X se, pre nego što je postao car, orodio sa moćnom porodicom Dalasina i uzeo za drugu ženu Evdokiju Makremvolitisu, nećaku patrijarha Mihaila Kerularija[13]. Konstantin je podržao zbacivanje Isaka I Komnina 1057. godine. Postepeno je stao na stranu sudske birokratije protiv reformi novog cara[14]. Konstantin je 1059. godine krunisan za cara zahvaljujući uticaju Mihaila Psela[15]. Isak je abdicirao 24. novembra iste godine. Konstantin Duka je uzdigao članove svoje porodice, pre svega sinove Mihaila VII i Konstantina Duku[16]. Svoga brata Jovana Duku imenovao je cezarom. Konstantinova vladavina poklapa se sa slabljenjem vizantijske odbrane i raspuštanjem jermenske lokalne milicije od 50.000 ljudi u presudnom trenutku kada su Turci Seldžuci napredovali ka istoku[17] Konstantin je poništio mnoge reforme cara Isaka Komnina. Senat je ispunio svojim pristalicama[18] Konstantin je izgubio veći deo Italije. Nju zauzima normanski vojskovođa Robert Gviskar[16]. Održalo se jedino područje oko Barija. Konstantin je postavio četiri katepana Italije. Konstantin je pretrpeo napade Alp Arslana u Maloj Aziji 1064. godine (što dovodi do gubitka jermenske prestonice)[19], napad Oguza na Balkan 1065. godine[20] i gubitak Beograda koga zauzimaju Mađari[21] Umro je 22. maja 1067. godine.
Evdokija Makremvolitisa se, nakon smrti prvog muža, udala za Romana IV Diogena koji je krunisan za cara.[22]. Roman je bio sin vizantijskog vojskovođe Konstantina Diogena, jednog od najznačajnijih učesnika ustanka komitopula. Pre Evdokije, bio je oženjen ćerkom ustanika Alusijana, sina Jovana Vladislava. Evdokijinu odluku podržao je patrijarh Jovan VIII. Zbog opasnosti od Seldžuka bio je potreban sposoban car. Roman je postao zaštitnik Konstantinovih sinova, Mihaila, Konstantina i Andronika Duke[23]. Roman je lično stao na čelo vojske koja je Seldžucima nanela nekoliko poraza na istoku[24] Seldžuci, međutim, nisu suzbijeni zbog čega je Roman 1071. godine preduzeo veliki pohod. Osvojen je grad Mancikert, ali je između Mancikerta i jezera Van nekoliko dana kasnije vođena velika bitka. Sam Roman je ranjen u ruku što ga je sprečilo da drži mač. Ubrzo je pao u zarobljeništvo. Alp Arslan ga je oslodio za 1.500.000 nomizmi + još 360.000 nomizmi godišnjeg danka[25][26]. Neposredno pred bitku kod Mancikerta Normani u Italiji zauzimaju poslednje vizantijsko uporište, Bari[27] U međuvremenu je opozicija protiv Romana, na čelu sa cezarom Jovanom Dukom i Mihailom Pselom, primorala Evdokiju da se povuče u manastir. Potom su odbili da priznaju dogovor između Romana i Alp Arslana. U sukobu sa Dukama Roman je poražen i svrgnut sa vlasti. Povukao se u Kilikiju. Jovan Duka ga je oslepeo 29. juna 1072. godine pre nego što ga je poslao u izgnanstvo na ostrvo Prote u Mramornom moru. Roman je ubrzo umro od infekcije[28]
Jovan Duka i Mihailo Psel su za cara proglasili Mihaila VII. Novi car krunisan je 24. oktobra 1071. godine. Iako je primao savete od Jovana Duke i Mihaila Psela[27], Mihailo VII se sve više počeo oslanjati na svog ministra finansija, evnuha Nićiforicu[29]. Nićiforica je povećao troškove vizantijske vojske. Mihailo se suočio sa ozbiljnim problemima na Balkanu. Tamo je trgovac Đorđe Vojteh 1072. godine podigao ustanak pokušavajući da obnovi Samuilovo carstvo. Ustanku se pridružio i srpski knez duklje Mihailo, sa sinom Konstantinom Bodinom i vojskovođom Petrilom. Ustanak je ugušio vojskovođa Nićifor Vrijenije Stariji[29]. Vizantijsko carstvo, međutim, nije bilo u stanju da povrati svoje gubitke u Maloj Aziji. Posledice bitke kod Mancikerta bile su katastrofalne. One će biti poništene tek bitkom kod Dorileja 1097. godine u Prvom krstaškom ratu.[30]. Vojska pod Isakom Komninom, bratom budućeg cara Aleksija, poražena je 1073. godine[31] Istovremeno se Vizantija suočava i sa problemima sa plaćeničkom vojskom. Vojska Aleksija Komnina, ojačana snagama seldžučkog sultana Malik šaha I (kome je vizantijski car priznao osvajanja) porazila je plaćenike na čelu sa Jovanom Dukom 1074. godine[32] Međutim, problemi u koje je zapalo carstvo doveli su do velike ekonomske krize[33]
Godine 1078. dva ustanka podignuta su protiv vladavine cara Mihaila. Prvog je na Balkanu podigao Nićifor Vrijenije Stariji, a drugog u Anadoliji Nićifor III Votanijat. Votanijat, podržan od Seldžuka, prvi stiže do Carigrada. U Nikeji je sebe proglasio za cara. Mihailo je primoran na abdikaciju i povlačenje u manastir svetog Jovana Krstitelja (31. mart 1078).[34]. Nićifora je u Carigradu krunisao patrijarh Kozma I. Uz pomoć generala Aleksija Komnina, Votanijat je porazio Nićifora Vrijenija. Naređeno mu je, potom, da napadne svoga rođaka Nićifora Melisena u Maloj Aziji što je odbio.[35] Zbog toga je degradiran. Opozicija Nićiforu ubedila je Aleksija da se priključi zaveri koja se spremala protiv cara. Značajnu ulogu u puču odigrala je Aleksijeva majka, Ana Dalasena, zajedno sa Votanijatovom suprugom, Marijom Alanijom. Alanija je usvojila Aleksija za sina iako je bila samo pet godina starija od njega[36] Aleksije je 1081. godine podigao vojsku protiv Nićifora Votanijata. Podmitio je trupe koje su čuvale grad. Aleksije i Isak Komnin ulaze u Carigrad pobedonosno 1. aprila 1081. godine. Nićifor je prisiljen na abdikaciju[37] Aleksije je krunisan za cara čime je na vlast došla dinastija Komnin.
Nakon 1081. godine[uredi | uredi izvor]
Povezanost Duka sa dinastijom Komnin obezbedila je opstanak dinastije i njeno mesto u vrhu vizantijske aristokratije tokom perioda vladavine Komnina. Duke su u vreme vladavine Aleksija Komnina igrale značajnu ulogu u političkom životu Vizantije[38]. Konstantin Duka je kao verenik Aleksijeve ćerke Ane priznat za naslednika cara, ali je to pravo kasnije izgubio rađanjem Jovana II Komnina. Protospatar Mihailo Duka i mega duks Jovan Duka su bili jedni od najistaknutijih Aleksijevih vojskovođa.[39]. Loza Konstantina X najverovatnije je izumrla pre 1100. godine iako su, zbog ugleda dinastije, brojne druge porodice uzimale naziv Duka za prezime[40] Poslednji poznati potomak Konstantinovog brata, cezara Jovana, živeo je u prvoj polovini 12. veka[41] Pobočna grana Duka, Komnenoduke, osnovale su Epirsku despotovinu nakon pada Carigrada 1204. godine. Despotovinu je osnovao Mihajlo I Komnin Duka uz pomoć drugih potomaka Jovana Duke, unuka cara Aleksija Komnina i Irene Dukine. Prezime Duka su koristili grčki i srpski vladari Tesalije iz 15. veka[42] Nosili su ga nikejski car Jovan III Duka Vatac (1221-1254) i njegovi rođaci[43], poznovizanijski istoričar Duka[44] i oficir Dimitrije Duka Kavasilas sredinom 14. veka[45].
Carevi dinastije Duka[uredi | uredi izvor]
| Slika | Ime | Rođenje | Naslednik | Vladavina | Smrt | Dužina vladavine |
|---|---|---|---|---|---|---|
|
Konstantin X Duka | 1006. | Isak I Komnin | 24. novembar 1059—22. maj 1067. | maj 1067. | 8 godina |
|
Roman IV Diogen | oko 1030. | Konstantin X Duka | 1. januar 1068—24. oktobar 1071. | 1072. | 3 godine |
|
Mihajlo VII Parapinak | oko 1050. | Roman IV Diogen | 24. oktobar 1071—24. mart 1078. | 1090. | 7 godina |
|
Nićifor III Votanijat | oko 1002. | Mihajlo VII Parapinak | 7. januar 1078—1. april 1081. | 10. decembar 1081. | 3 godine |
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Polemis 1968, str. 4.
- ^ Polemis 1968, str. 3.
- ^ Krsmanović 2003, Chapter 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. фебруар 2012).
- ^ Polemis 1968, стр. 5–6
- ^ а б Kazhdan 1991, стр. 655.
- ^ Polemis 1968, стр. 2, 16
- ^ а б Krsmanović 2003, Chapter 3 Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2012).
- ^ Polemis 1968, стр. 2, 6–8, 25–26
- ^ Polemis 1968, стр. 2, 8, 26–27
- ^ Krsmanović 2003, Chapter 4[мртва веза].
- ^ Krsmanović 2003, Chapter 5.1 Архивирано на сајту Wayback Machine (20. februar 2012).
- ^ Polemis 1968, str. 8–11
- ^ Kazhdan 1991, str. 504
- ^ Norwich, str. 337
- ^ Finlay 1854, str. 15
- ^ a b Canduci 2010, str. 271
- ^ Norwich, str. 341
- ^ Finlay 1854, str. 17
- ^ Norwich, str. 342
- ^ Finlay 1854, str. 27
- ^ Finlay 1854, str. 24
- ^ Norwich, str. 343
- ^ Dumbarton Oaks, Catalogue of the Byzantine Coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection: Leo III to Nicephorus III, 717–1081 (1973). str. 785.
- ^ Finlay 1854, str. 33–36
- ^ Norwich, str. 348–353.
- ^ Finlay 1854, str. 42.
- ^ a b Norwich, str. 355
- ^ Norwich. str. 355-358. Canduci. str. 272.
- ^ a b Norwich, str. 359
- ^ Gruse, str. 89
- ^ Finlay 1854, str. 52
- ^ Norwich, str. 360
- ^ Canduci 2010, str. 273
- ^ Norwich, str. 361
- ^ Norwich 1996, str. 3.
- ^ Norwich 1996, str. 5
- ^ "Alexiad" 2, 1, 4–6, 2.3.2–3, 2.3.4; cf, Bryennius 4.2
- ^ Polemis 1968, str. 10.
- ^ Kazhdan 1991, str. 655, 657–658
- ^ cf. Polemis (1968). str. 80–199.
- ^ Polemis 1968, str. 10–11, 189
- ^ Polemis 1968, str. 85–100
- ^ Polemis 1968, str. 107ff.
- ^ Polemis 1968, str. 198–199
- ^ Polemis 1968, str. 123.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Cheynet, Jean-Claude . (in French). Pouvoir et Contestations à Byzance (963–1210). Paris, France: Publications de la Sorbonne. 1996. ISBN 978-2-85944-168-5.
- Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Krsmanović, Bojana (11 September 2003). "Doukas family". Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor. Athens, Greece: Foundation of the Hellenic World. Pristupljeno 17 April 2012.
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London, United Kingdom: The Athlone Press.
- Norwich, John Julius (1993). Byzantium: The Apogee. Penguin. ISBN 978-0-14-011448-5.
- Norwich, John Julius (1996). Byzantium: The Decline and Fall. Penguin. ISBN 978-0-14-011449-2.
- Canduci, Alexander (2010). Triumph & Tragedy: The Rise and Fall of Rome's Immortal Emperors. Pier 9. ISBN 978-1-74196-598-8.
- Finlay, George (1854). History of the Byzantine and Greek Empires from 1057–1453. 2. William Blackwood & Sons.
- Cheynet, Jean-Claude (1996). Pouvoir et Contestations à Byzance (963–1210) (na jeziku: French). Paris, France: Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-168-5.
- Krsmanović, Bojana (11. 9. 2003). „Doukas family”. Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor. Athens, Greece: Foundation of the Hellenic World. Pristupljeno 17. 4. 2012.