Istorija Poljske

Poljska plemena su u ranom srednjem veku živela između reka Visle i Odre.^[1] Ta plemena ujedinio je knez Mješko I u 10. veku. On je bio prvi poznati vladar iz dinastije Pjastova. Za njegova vladanja Poljaci su primili hrišćanstvo, a poljska država priznala vlast Svetog rimskog carstva. Mješko je osnovao i prvu poljsku biskupiju u Poznanju.

Za vladanja Boleslava Hrabrog (992—1027) Poljska se proširila na oblast Lužice, Češke, Moravske i Slovačke. Boleslav II (1058—1079) je izuzeo Poljsku ispod vlasti Svetog rimskog carstva i proglasio se kraljem čime je Poljska postala slobodna kraljevina.

Od vremena vladanja Boleslava III (1102—1138) Poljaci su počeli da vode dugotrajne ratove protiv pripadnika Nemačkog viteškog reda (tevtonaca) koji u 12. veku otimaju Poljskoj područja Pomeranije od ušća Visle do Gdanjska. Tim je osvajanjima Poljskoj zaprečen put do Baltičkog mora. Nakon njegove smrti Poljska je u stalnim sukobima s Brandenburgom i tevtoncima, a u tim je sukobima izgubila zapadno Pomorje, Velikopoljsku, Gdanjsko primorje i jug države.

Od 12. do početka 15. veka Poljska naglo slabi, osamostaljuju se pojedine kneževine, a Nemci se šire na poljska područja. Njihovim dolaskom niču gradovi i sela i potiče se privredni razvitak. Godine 1241. u Poljsku su provalili Tatari koji su poharali južne predjele Poljske koje su poljski vladari naseljavali Nemcima. Tih godina visoki staleži preuzimaju nemački jezik i običaje, a kako su se Nemci naselili i uz pogranična područja Poljske, polako Poljska dolazi pod nemački uticaj. Godine 1300. poljsko plemstvo izabire češkog kralja Vaclava II za kralja Poljske kako bi se uspešnije odupreli nemačkom prodoru, ali to nije uspelo. Nakon njegove smrti 1305. godine raspala se personalna unije između Poljske i Češke.

Proces za ujedinjavanje poljskih zemalja započeo je u 14. veku kralj Vladislav I Pjast (1306—1333) koji je Poljskoj ponovo pripojio Krakov i Veliku Poljsku. Jačanje Poljske nastavlja Kazimir III (1333—1370.) koji potiče razvitak poljskih gradova pospešivanjem razvitka trgovine i zanata. On kodifikuje poljsko pravo (polj. Statut Wislicki), potiče kolonizaciju nenaseljenih poljskih područja, te provodi finansijske i upravne reforme. Osnovao je i Jagelonski univerzitet i utemeljio Kraljevski vrhovni sud u Krakovu. On je bio poslednji poljski vladar iz dinastije Pjastovića, a nakon njegove smrti na poljski presto dolazi kralj Lajoš I Anžujski iz dinastije Anžujaca koji je bio nećak Kazimira III Nakon njegove smrti na vlast dolazi njegova kći Jadviga koja se udala za litvanskog kneza Vladislava Jagela koji je vladao Poljskom kao Vladislav II (1386—1434) Izborom za poljskog kralja, on je primio hrišćanstvo i uspostavio poljsko-litvansku uniju. Nakon uspostave te unije, Poljska je uz pomoć Litvanije uspela da spreči prodor Nemaca. Godine 1410. u bici kraj Grinvalda i Tonberga teško su porazili Tevtonce. Nakon smrti Vladislava II, na vlast dolazi Vladislav III (1434—1444.) Poznat je i pod nazivom Vladislav Varnenčik jer je 1444. poginuo u bici kraj Varne.

Njega je nasledio Kazimir IV (1447—1492) iz dinastije Jagelona koji je ograničio svoju vlast uspostavom Državnog sabora (sejm) i koji je primorao plemstvo na plaćanje poreza. Stvorio je jaku poljsku državu osvajanjem Zapadne Pruske, Moldavske i istočnog Pomorja.

U 16. veku Poljska ulazi u razdoblje unutrašnjih staleških borbi, pa je kralj bio primoran da donese Rodomsku konstituciju prema kojoj se zakoni mogu da donesu samo uz pristanak malog i srednjeg plemstva (šljahte). Godine 1569. zaključen je Lublinski sporazum prema kojem šljahta bira kralja, a Poljska i Litvanija čine realnu uniju.

Nakon smrti Stefana Batorija (1575—1586), Poljska je ponovo ojačala dolaskom na vlast Žigmunda III (1587—1632) iz švedske dinastije Vasa, ali joj je moć oslabila za vladavine Jana II Kazimira koji je ratovao protiv Rusije i Švedske. Poljska u drugoj polovini 17. veka ratuje i sa Turcima i u tim ratovima gubi Podoliju i velika područja na desnoj obali Dnjepra. Ta su joj područja vraćena Karlovačkim mirom, jer je Poljska pomogla u odbrani Beča od turskih napada.

Pobede Poljske nad Turcima nisu ojačale kraljevu vlast, a samovolja šljahte postala je sve izraženija. Godine 1652. izglasan je zakon Liberum veto kojim je ozakonjena feudalna anarhija u Poljskoj. Tim je zakonom svaki član jednodomne skupštine u Poljskoj (sejm) mogao da spreči donošenje bilo kakvog zakona. U ratovima protiv Švedske i Rusije u drugoj polovini 17. veka, Poljska gubi veliki deo svojih teritorija. Godine 1697. Saksonski knezovi postaju kraljevi Poljske, čime Poljska gubi nezavisnost. Potkraj 18. veka Poljska je podeljena između Rusije, Austrije i Pruske i prestaje da postoji kao država. Nakon 1815. negdašnje poljske zemlje dolaze pod rusku vlast kao Kongresna Poljska i od 1863. godine Poljska je ruska provincija i predmet intenzivne rusifikacije.

Poljska je opet uspostavljena kao nezavisna država nakon Prvog svetskog rata. Godine 1939, podeljena je nadvoje između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Nakon Drugog svetskog rata, Poljska je dobila nova područja na zapadu, ali je izgubila dvostruko veća područja na istoku.

Zemlja je bila dio komunističkog Istočnog bloka pod kontrolom Sovjetskog Saveza do 1980-ih godina, kada je krenuo pokret „Solidarnost“, koji je pobedio na parlamentarnim izborima 1989. godine, te je uvedena demokratija.

Poljska je 1999. godine ušla u NATO savez, a 1. maja 2004. pridružila se Evropskoj uniji.

Poljska u srednjem veku[uredi | uredi izvor]

Poljska kao država nastaje pod dinastijom Pjast koja je njome upravljala između 10. i 14. veka. Prvi poznati poljski vladar bio je Mješko I Pjast koji je počeo da vlada pre 963. godine. Vladao je do svoje smrti 922. godine. Poljska prima hrišćanstvo sa zapada tokom Mješkove vladavine, verovatno 966. godine. Ova godina uzima se često i kao simboličan početak poljske državnosti.

Nakon smrti kralja Boleslava Hrabrog (1025), Mješkovog sina, Poljska se raspada između naslednika. Deset godina nakon Boleslavove smrt dolazi do opšteg ustanka kmetova i robova. Nemački car Henrih III pomogao je Kazimiru da uguši ustanak. Nakon smrti Kazimirovog praunuka, Boleslava Krivoustog (1138) Poljska se cepa na udeone kneževine. Ovaj period naziva se period možnovladstva. Početkom 13. veka mazovski knez Konrad pozvao je Tevtonce u pomoć za rat protiv Prusa. Tevtonci zauzimaju Prusku i ugrožavaju samu Poljsku. Tatari 1241. godine napadaju Poljsku i pljačkaju Krakov, Vroclav i druge gradove. Ujedinjenje Poljske započeto je vladavinom Vladislava I Lokjeteka, početkom 14. veka. Do 1320. godine on je ujedinio veći deo poljskih teritorija i od pape dobio kraljevsku titulu. Vodio je rat i protiv Tevtonske države koja mu je zatvarala izlaz na Baltičko more. Nasledio ga je kralj Kazimir III (1333—1370). Kazimir je 1364. godine otvorio univerzitet u Krakovu. Prisajedinio je Poljskoj Galiciju i deo Volinije. Njegova smrt označija je kraj dinastije Pjastovića. Novi kralj postao je Lajoš Anžujski. Košičkom privilegijom iz 1374. godine oslobodio je panove i šljahtu svih državnih obaveza sem vojne u samoj zemlji. Lajoševa kći i naslednica, Jadviga, udala se 1386. godine za litvanskog kneza Jagela. Poljska i Litvanija ostale su ujedinjene u jednu državu. Poljska u uniji sa Litvanijom jača. Godine 1410. Poljsko-litvanska unija nanosi veliki poraz Tevtonskom redu kod Grinvalda. Red je primoran na značajne ustupke.

Poljska u 15. i 16. veku[uredi | uredi izvor]

Poljska se prostirala od Odre na zapadu do Dnjepra na istoku i od Baltika do blizu Crnog mora. Sredinom 16. veka tu živi oko šest miliona ljudi. U poljskoj nema većih gradova, a središte trgovine je u Dancigu. Drugi veći grad je Krakov, sa značajnim univerzitetom. Najveći deo stanovništva bavi se proizvodnjom žitarica i stočarstvom. U istočni deo zemlje stalno upadaju Kozaci. Poljsku je ugrožavala nova ruska država. Ivan III (1482—1505) zauzima Novgorod i pljačka litvanske posede u Ukrajini. Štiteći krimske Tatare, Turci upadaju u Litvaniju. Poljsku pritiska i Sveto rimsko carstvo. Na severu vojvoda Albreht Hoencolern prihvata vlast poljskih kraljeva, najavljuje 1525. prelazak u luteranstvo i raspušta Tevtonski red. Postaje knez istočne Pruske. Za razliku od Zapadne Evrope, vlast se u Poljskoj nalazi u rukama zemljoposedničke aristokratije i srednjeg i sitnog plemstva – šljahte (8% stanovništva). Postoji skupština državnih staleža – sejm. Šljahta učestvuje u izboru vladara. Poljska se nekada naziva i „kraljevska republika“ jer kralja bira plemstvo, a njegova vlast je slaba. Unijom iz 1385. godine dolazi do ujedinjenja Poljske i Litvanije. Porodica Jagelonaca dolazi na presto i vlada do 1572. godine kada izumire. Poljaci u narednom periodu postavljaju za kraljeve strance. Kraljevi ne raspolažu finansijama, vojskom, zemljom i administracijom kao u drugim državama. Većina stanovništva je katolička, a na jugu i istoku su i pravoslavci. Ujedinjenje katolika i pravoslavaca postignuto je 1596. godine kada pravoslavna crkva prihvata vlast i učenje Vatikana, a zadržava pravoslavno bogosluženje. Protestanti čine manjinu. Luteranstvo prodire u Poljsku preko Rige. Pokušaj Sigismunda II Avgusta (1548—1572) da se obračuna sa protestantima ne uspeva. Sejm se nalazi u rukama protestanteske šljahte te nastoji da izmeni zakon hereze 1552. godine što dovodi do nemira. Smiruje ih kralj koji, zajedno sa sejmom, prihvata versku slobodu protestantizma. Reformacija se postepeno učvršćuje i u Poljskoj. Dolazak jezuita 1566. godine dovodi do preokreta. Krajem veka u Poljskoj je dvanaest jezuitskih škola. Sredinom 17. veka katolicizam vraća svoj uticaj. Sigismund se suočava sa ruskom agresijom na Narvu 1558. godine. To je glavna poljska luka za trgovinu sa zapadnom Evropom. Poljska nastoji da izbegne sukob sa Ivanom Groznim. Veliki majstor templarskog reda prihvata 1561. godine uniju Livonije i Litvanije. Sigismund primorava plemstvo da prihvati i Lublinsku uniju 1569. godine (Poljska i Litvanija). Umro je 1572. godine što otvara pitanje nasleđa. Javlja se više kandidata, a sukobi plemstva dovode do izbora stranaca. Vojvoda Anri Anžujski je 1573. godine izabran za kralja. On već 1574. godine, nakon što je saznao za smrt Šarla IX, pobegao iz Varšave i postao je francuski kralj Anri III. Krajem 1575. godine sejm bira Stefana Batorija za kralja. On se obavezuje da će poštovati lublinski sporazum. Batori je iskusan vojnik i snažna ličnost. Okreće se protiv Ivana Groznog koji je 1575. godine zauzeo severnu Livoniju. Rusija je poražena i nametnuti su joj ponižavajući uslovi mira. Ivanova smrt 1584. godine oslobađa Poljsku pritiska sa istoka te se Batori okreće protiv Turske. Međutim, umire 1586. godine. Poljska je pod njegovom vladavinom dostigla svoj vrhunac. Za kralja je 1587. godine izabran švedski kralj Sigismund Vaza (1587—1632).

Poljska u 17. veku[uredi | uredi izvor]

U Poljskoj postoji nekoliko većih gradova (Varšava, Krakov, Lavov), ali buržoazija ne raspolaže političkom vlašću koja je u rukama plemstva. Poljska je ustavna monarhija. Vlast je u rukama kralja i Sejma (sabora) u kome dominira krupno i sitno plemstvo (šljahta). Seljašstvo, najbrojniji deo stanovništva, ne raspolaže nikakvom vlašću. Sejm se sastaje svake druge godine. Odlučuje o ratu, miru, ima pravo da se suprotstavlja kralju. Poljska se posle smrti poslednjeg Jagelonca (1572) pretvorila u ustavnu monarhiju. Pored Sejma, veliki značaj imaju lokalne skupštine. Vojvodstva samostalno ubiraju poreze posle 1613. godine. Krupno plemstvo stiče vlast nad sitnim. Poljski vladari, Sigismun III i Vladislav IV (1632—1648) ne uspevaju da sprovedu značajne reforme zbog otpora plemstva. Snaga plemstva razlikuje Poljsku od zapadnih apsolutističkih monarhija. Poljoprivreda je osnovni činilac privrede. Poljska izvozi žitarice. Zanati i manufaktura se ne razvijaju. Poljski izvoz prevazilazi uvoz, zbog čega plemstvo i jeste toliko snažno. Poljska je katolička zemlja. Glavnu zaslugu za to imaju jezuiti kojima Sigismund (poznat kao poljski Filip II) pruža punu podršku. Poljska je bastion katolicizma u istočnoj Evropi. Krajem 16. veka, međutim, jača unijatski pokret koji ima veliki broj vernika u Ukrajini i Belorusiji. Sejm 1609. godine prihvata pravo postojanja pravoslavlja. Sigismun III (1587—1632) koristi prilike u Rusiji da istakne svoju kandidaturu na ruski presto. Poljska armija ulazi u Moskvu 1610. godine nakon pobede kod Klušina. Osvajanje Smolenska (1611) dovodi do otpora protiv Poljaka koji sledeće godine napuštaju Moskvu. Mihail Romanov je sledeće godine izabran za ruskog cara. Vladislav se odriče pretenzija na ruski presto. Nekoliko decenija kasnije vodiće se još jedan rusko-poljski rat.

Kozački upadi u Tursku dovode je u sukob sa Poljskom (1620). Turci su 1621. godine poraženi od Poljaka i kozaka kod Hoćima. Kozaci, međutim, dižu ustanke i protiv Poljaka. Oni su gušeni u dva navrata (1638, 1648). Posle ustanka Bogdana Hmeljnickog (1648) poljska vlast nad kozacima prestaje. Oni potpadaju pod ruski suverenitet.

Poljska u ratu sa Švedskom vodi defanzivnu politku. Šveđani 1626. godine osvajaju Livoniju sa Rigom zbog Žigmundovih pretenzija na švedski presto. Gustav Adolf posle zauzeća Livonije preko Pruske upada u dolinu Visle i nanosi Poljacima poraz kod Gorzna. Mirom u Altmarku (1629) Poljska priznaje Švedskoj Livoniju i luke u zapadnoj Pruskoj, sem Danciga i čitavu obalu i istočnoj Pruskoj sem Kenigsberga.

U Poljskoj je tokom 17. veka došlo do niza ustanaka. Poljska sve vreme pokušava da kozake u Ukrajini stavi pod svoju vlast, što izaziva sukobe kozaka i Poljaka. Sukob 1620. godine, posle formiranja episkopije u Kijevu, dobija i versko obeležje. Pravoslavci se sukobljavaju sa katolicima i unijatima. Do 1648. godine Poljska guši sve pobune kozaka. Te godine izbija ustanak Bogdana Hmeljnickog koji stvara modernu vojsku od kozaka i odnosi pobedu 1649. godine. Poljska prihvata njegove uslove. Poljska vojska povlači se iz Ukrajine, ukida se crkvena unija, proteruju se jezuiti i Jevreji. Zemski sabor 1653. godine uzima kozake pod zaštitu ruskog cara. Kozaci sami biraju svoje hetmane. Hmeljnicki vlada Ukrajinom kao kralj. Njegov naslednik (od 1657), Ivan Vigovski, bezuspešno je pokušao da kozake vrati pod vlast Poljaka.

Posle abdikacije Jana Kazimira (1648—1668), načelo izbornosti u Poljskoj dolazi u pitanje. Evropske države zalažu se za izbornog kneza Palatinata, Filipa Vilhelma, kao kralja, ali šljahta na presto dovodi Mihajla Višnjovjeckog (1669—1674). Njega je nasledio Jan Sobjeski (1674—1696), sposoban i snažan vladar. Prihvata se načelo jednoglasnosti (liberum veto) u donošenju odluka u Sejmu. Jan Kazimir i Jan Sobjeski ne uspevaju da sprovedu potrebne reforme. Ustanak Bogdana Hmeljnickog (1654) omogućava upad ruske vojske u Poljsku. Sledeće godine švedski kralj Karlo zauzima Varšavu. Mir je zaključen u Olivi. On dovodi do izbijanja rata sa Rusijom (neprijateljem Švedske) koji je završen mirom u Andrusovu 1667. godine. Poljska je ovim ugovorima izgubila petinu teritorije. Turci nameću mir Sobjeskom 1672. godine primoravajući ga na danak i ustupanje Podolije. Naredne godine Sobjeski odnosi pobedu kod Hoćima. Od tada Sobjeski vodi agresivnu antitursku politiku. Zaključuje savez sa Austrijom i nanosi Turcima poraz kod Beča 1683. godine. Mirom u Karlovcima (1699), Poljska dobija Podoliju i Ukrajinu zapadno od Dnjepra.

Poljska u 18. veku[uredi | uredi izvor]

Učešće u Severnom ratu[uredi | uredi izvor]

Švedska je u 17. veku vodeća baltička sila. Već početkom sledećeg veka ona ne uspeva da održi taj položaj. Francuska i Turska podržavaju Švedsku kako bi sprečile pretenzije ostalih baltičkih država. Međutim, švedski kralj Karlo XII (1697—1718) suočio se sa koalicijom Rusije, Danske i Poljske. Karlo je bio vojnik i sebe je smatrao naslednikom Gustava Adolfa. Danski kralj Frederik imao je pretenzije na Holštajn-Gotorp, poljski kralj Avgust Saksonski na Litvaniju, a Petar Veliki je želeo izlaz na Baltičko more.

U Severni rat (1700—1721) su prvo krenule danske i saksonske trupe, jer je Petar bio zauzet ratom sa Turskom. Njihov napad završen je neuspešno jer je Vilijam III Oranski poslao englesko-nizozemsku flotu u pomoć Šveđanima. Trupe Karla XII prodiru do Kopenhagena, te Danska izlazi iz rata. Karlo odbija pregovore sa Rusijom, prebacuje trupe preko Dvine i upućuje ih ka Narvi, gde su Rusi 1700. godine doživeli težak poraz. Karlo se okreće Poljacima, prelazi Dvinu i nanosi im više poraza, ali bez odlučujuće pobede. Avgustove ponude za mir ostaju bez odgovora. Karlo želi da ga ukloni sa poljskog prestola, ali ne uspeva do 1704. godine, kada je uspeo da prisili Sejm da na Avgustovo mesto dovede Stanislava Lješčinskog. Ugovorom u Altranštatu iz 1707. godine Avgust se odriče prava na poljski presto, a Stanislav Lješčinski postaje zakoniti poljski kralj.

Hegemonija Švedske uništena je bitkom kod Poltave 1709. godine. Veliki broj Šveđana gine u bici, a mali broj, zajedno sa kraljem, beži u Tursku. Rusija je postala stalan član evropske politike, a Švedska nestaje kao velika sila. Ruske trupe zauzimaju baltičke oblasti, Rigu i Finsku. Danski i poljski kralj ponovo ulaze u rat, a Sejm vraća Avgusta na presto. Uz intervenciju zapadnih sila, mirom u Hagu (1710), švedski posedi u Nemačkoj ostaju neutralni. To je rezultat želje sila da spreče deobu Švedske. Karlo odbija taj predlog boraveći kao sultanov gost u Carigradu. Uspeva da nagovori sultana da Rusiji objavi rat. Ruska vojska biva opkoljena na Prutu i Petar je prisiljen na kapitulaciju i odricanje od teritorija osvojenih na Crnom i Azovskom moru. Karlo se vraća u Švedsku, ali gine decembra 1718. godine. Kraljica postaje njegova sestra Ulrika Eleonora. Mirovni sporazumi potpisani su u Stokholmu 1719. i u Frederiksburgu 1720. godine. Avgust potvrđuje svoje pravo na presto.

Rat za poljsko nasleđe[uredi | uredi izvor]

Saksonski period poljske istorije (1697—1763) period je opadanja Poljske kao evropske sile. Poljska je primer feudalne decentralizacije i dvojne monarhije (Poljska kraljevina i Velika Kneževina Litvanija). Svu vlast ima Sejm, a kralj ima ceremonijalnu ulogu. Liberum veto omogućava svakome da spreči donošenje zakona. Svako vojvodstvo može odbaciti odluku Sejma i kralja. Posle 1696. godine biraju se dva kralja: Fransoa Luj de Konti (francuski kandidat) i Avgust Jaki (izbornik Saksonije). Avgust mašta da postane Luj XIV istočne Evrope i zavede apsolutistički režim. Severni rat ubrzava raspadanje Poljske. Njene gradove pljačkaju obe strane. Karlo XII na vlast dovodi Stanislava Lješčinskog zbacujući Avgusta. Avgust se vraća na vlast uz pomoć Petra Velikog. Međutim, Rusi nemaju nameru da napuste Kurlandiju, te se Avgust približava Austriji u nameri da istera Ruse iz zemlje. Rusi, u nameri da održe anarhiju u Poljskoj, sklapaju savez sa Pruskom. Avgust je nemoćan da ih istera. Tako izbija Rat za poljsko nasleđe (1733—1735) koji se vodi daleko od same Poljske, u Italiji i gornjoj Rajni. Francuski ambasador troši veliki novac da izdejstvuje da Sejm na presto postavi Stanislava Lješčinskog čija je ćerka Marija trebalo da postane supruga Luja XV. On je vladao Poljskom od 1704. do 1709. godine kao švedski kandidat. Sejm ga bira za kralja 1733. godine. Rusi i Austrijanci podržavaju Avgusta III za kralja. Pred ruskom armijom, Lješčinski se povlači u Dancig, a na presto je postavljen Avgust III Saksonski (1733—1763). Francuska objavljuje rat Austriji u savezu sa Sardinijom i Španijom. Austrijanci trpe poraze u Italiji i Rajni. Ipak, Lješčinski je primoran da se odrekne prestola i postane vojvoda Lorene. Ona je posle njegove smrti pripala francuskoj kraljici Mariji. Francuska prihvata Pragmatičnu sankciju.

Deobe Poljske[uredi | uredi izvor]

Avgusta je na prestolu nasledio Stanislav Ponjatovski koga je Sejm izabrao pod pritiskom ruskih trupa. Katarina želi očuvanje Poljske, dok je Fridrih za deobu. Delegacija Sejma potpisuje sporazum sa Katarinom čime je stavila Poljsku pod zaštitu Rusije. Protiv ruskog mešanja u unutrašnja pitanja Poljske stvara se koalicija. Francuska diplomatija navela je Tursku da objavi Rusiji rat 1768. godine. On se vodi na teritoriji Poljske koja trpi velika razaranja. Deoba Poljske postaje jedino moguće rešenje. Katarina prihvata Fridrihov predlog. Dve sile pozivaju Austriju da im se pridruži. Fridrih je nastojao da je izbaci iz deobe nudeći Katarini veće teritorije. Kaunic i Josif prihvataju predlog, dok se Terezija opire. Konačni sporazum postignut je 1772. godine nakon gušenja otpora u Poljskoj. Sejm prihvata odluku sila pod pritiskom oružja 1773. godine. Prvom deobom Poljska gubi trećinu teritorije i polovinu stanovništva. Pruska dobija najmanji, ali strateški najznačajniji deo: dolinu Visle i puteve trgovine žitaricama. Rusija dobija Belorusiju i oblasti do Dvine i Dnjepra. Austrija dobija Galiciju, severne Karpate i koridor kroz Šleziju sa 2,7 miliona stanovnika. Ipak, Poljska je uspela da se održi. Širenje masonerije slabi verski žar. Jezuitski red ukida se 1773. godine. Državni prihodi se udvostručuju u kratkom roku. Ustav iz 1791. godine vrhunac je moći Stanislava Ponjatovskog. U poslednjoj deceniji 18. veka dolazi do još dve podelje Poljske. Treća je usledila nakon neuspešnog Košćuškovog ustanka.

Poljska u 19. veku[uredi | uredi izvor]

Novembarski ustanak[uredi | uredi izvor]

Na Bečkom kongresu je izvršena nova podela Poljske čiji je najveći deo, zajedno sa Varšavom, pripao Rusiji, a manji delovi Austriji i Pruskoj. Na ruskim delovima formirana je kraljevina na čelu sa Konstantinom, mlađim bratom cara Aleksandra I. Poljska je dobila relativno liberalan ustav i široku unutrašnju autonomiju. Imala je svoj parlament (Sejm) sa dva doma: predstavničkom skupštinom i Senatom. Ruska vlada ubrzo počinje da krši prava Poljaka garantovana ustavom. Najpre se prestao održavati Sejm (1820—1825), a kada se konačno sastao, car je zatražio da se opozicionari izbace iz njega. U Poljskoj raste liberalna i tajna revolucionarna opozicija. Revolucionarnu opoziciju predvode Košćuško i Dombrovski koji se smatraju naslednicima jakobinaca. Oni traže nove reforme, pre svega agrarne. Julski događaji u Francuskoj podstakli su izbijanje ustanka u Varšavi 29. novembra 1830. godine. Ustanici su brzo ovladali gradom i formirali privremenu vladu na čelu sa grofom Adamom Čartorijskim. Na čelo vlade došli su plemići koji su odbijali podelu zemlje te je došlo do razlaza sa seljacima. Ceo teret je pao na poljsku vojsku koja je brojčano bila mnogo slabija od ruske. Ruski general Paskjevič predvodi ofanzivu carske vojske koja je septembra ušla u Varšavu. Na hiljade emigranata beži na zapad, pre svega u SAD. Jedan od poznatijih emigranata bio je i Frederih Šopen. Represalije su bile surove. Ukinut je ustav, autonomija je gotovo potpuno ukinuta. Između 1863. i 1865. godine Poljaci su još jednom neuspešno pokušali da se oslobode ruske vlasti tokom Januarskog ustanka.

Poljska u 20. veku[uredi | uredi izvor]

Poljsko-sovjetski rat[uredi | uredi izvor]

Mirovnim ugovorom sa Nemačkom, Rusija je priznala postojanje Poljske. Ugovor je bio ponižavajuć i veoma nepovoljan po Rusiju. Komunisti imaju problem kontrarevolucije, a u Rusiji se nalazi 200.000 okupacionih vojnika. Mnogi Englezi i Francuzi ratuju na strani Poljske. Jedini saveznik Rusa je Turska koja se 1918. godine nalazi u rasulu. Pojavljuju se nacionalisti na čelu sa Ataturkom. Grci pretenduju na Anadoliju u nameri da obnove Vizantijsko carstvo. Ugovorom u Jurijevu (1920) Rusi priznali postojanje finske države. Mirovnim ugovorima u Moskvi i Rigi (1920) Rusi priznali postojanje Litvanije, Letonije i Estonije.

Poljsko pitanje postavljeno je na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Postojao je veliki problem oko teritorije – zapadne granice bile su pune Nemaca, a Francuzi žele da stvore široku Poljsku kao pandan Rusiji i Nemačkoj. Poljsku 1918. godine štiti Nemačka. U njoj postoje dva bloka: general Jozef Klemens Pilsudski (želi da se širi na račun Rusije) i Poljski nacionalni komitet (koji okuplja brojne političke grupacije i zauzima poziciju centra). Komitet je za saradnju sa Francuskom, Britanijom i SAD. Pilsudski stoji uz Nemačku do kraja rata. Potom se izmirio sa političkim protivnicima i proglasio nezavisnu Poljsku republiku (22. novembar 1918). Januara/februara 1920. godine Pilsudski vodi borbe protiv Nemačke sa ciljem da Poljaci prodru što dublje u nemačku teritoriju. Velike sile prete iz Versaja. Njima su glavni protivnici nakon rata boljševici, pa im nemačko-poljski rat ne odgovara. Zbog toga se Pilsudski okreće Rusima. Od sila iz Versaja dobija garancija za teritorije osvojene u ratu sa Rusima. Poljaci se bore za Belorusiju i Istočnu Galiciju, a borbe se vode u Belorusiji i Ukrajini. Rusi su raštrkani na više frontova što Poljacima omogućava uspehe.

Prolećna ofanziva pokrenuta je 1919. godine. Poljaci stižu do Minska u Belorusiji, zauzimaju Lavov u Ukrajini. Pomažu im velike sile. Boljševici predlažu mir po principu trenutnog stanja. U Parizu radi posebna Poljska komisija na čelu sa Klemansoom koji predlaže liniju razgraničenja (Klemansoova linija) kojom bi Poljaci dobili manje od onoga što im nude boljševici. Poljaci ne pristaju. Oni traže granice Velikog varšavskog vojvodstva iz 1772. godine, pa čak i celu rusku evropsku teritoriju. Pokreću novu ofanzivu i razbijaju Ruse kod Kijeva. Kreću ka Moskvi. Rusi dovlače nove armije pod Duhačevskim (pešadija) i Buđonijem (donski Kozaci, smrtni neprijatelji Poljaka). Oni potiskuju Poljake i kreću ka Varšavi. Engleska interveniše (prelaže liniju 50 km istočno od Klemansoove linije), ali boljševici odbijaju.

Francuzi protivnici mira koji bi oslabio Poljsku, te šalju Regana koji organizuje poljsku vojsku. Bitka kod Varšave završila se odčučnom pobedom Poljaka i ona je označila kraj rata. Rusi odbačeni 400 km od Varšave. Preliminarnim mirom na zahtev Rusa, Poljaci dobijaju značajne teritorije u Belorusiji i Ukrajini.

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Derwich & Żurek 2002, str. 122–143

Literatura[uredi | uredi izvor]

Applebaum, Anne (2012). Iron Curtain: The Crushing of Eastern Europe 1944–56. London: Allen Lane. ISBN 978-0-713-99868-9.
Barker, Philip W. (2008). Religious Nationalism in Modern Europe: If God be for Us. Abingdon and New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-77514-4.
Berghahn, Volker R. (1999). „Germans and Poles, 1871–1945”. In Keith Bullivant, Geoffrey J. Giles and Walter Pape, eds., Germany and Eastern Europe: Cultural Identities and Cultural Differences (pp. 15–46). Yearbook of European Studies. Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-9-042-00688-1.
Biskupski, M. B. (1987). „Paderewski, Polish Politics, and the Battle of Warsaw, 1920”. Slavic Review. 46 (¾): 503—512. JSTOR 2498100.
Biskupski, Mieczysław B. B. (2003). Ideology, Politics, and Diplomacy in East Central Europe. Rochester: University of Rochester Press. ISBN 978-1-58046-137-5.
Bogucka, Teresa (6. 11. 2013), Ostatni, chłopi nowoczesnej Europy [The last ones, peasants of modern Europe], wyborcza.pl, Pristupljeno 29. 10. 2015
Brzoza, Czesław (2001). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)]. Kraków: Fogra. ISBN 978-8-385-71961-8.
Brzoza, Czesław; Sowa, Andrzej Leon (2009). Historia Polski 1918–1945 [History of Poland 1918–1945]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. ISBN 978-83-08-04125-3.
Burant, Stephen R. (1985), The January Uprising of 1863 in Poland: Sources of Disaffection and the Arenas of Revolt, European History Quarterly 15#2
Burnetko, Krzysztof (24. 11. 2009), Gwałt i ratunek [Rape and rescue], polityka.pl, Pristupljeno 29. 10. 2015
Buszko, Józef (1986). Historia Polski 1864–1948 [History of Poland 1864–1948]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
Chodakiewicz, Marek Jan (2004). „The Warsaw Rising 1944: Perception and Reality”. Paper for the 62nd Annual Meeting of the Polish Institute of Arts and Sciences of America, 4–5 June 2004. Arhivirano iz originala 10. 03. 2021. g. Pristupljeno 20. 10. 2013.
Czubiński, Antoni (1988). Józef Piłsudski i jego legenda [Józef Piłsudski and his legend]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-07819-5.
Czubiński, Antoni (2009). Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [The History of World War II 1939–1945]. Poznań: Dom Wydawniczy REBIS. ISBN 978-83-7177-546-8.
Czubiński, Antoni (2012). Historia Polski XX wieku [The History of Poland of the 20th Century]. Poznań: Wydawnictwo Nauka i Innowacje. ISBN 978-83-63795-01-6.
Czubaty, Jarosław (2009). „ 'What is to be Done When the Motherland Has Died?' The Moods and Attitudes of Poles After the Third Partition, 1795–1806”. Central Europe. 7 (2): 95—109. doi:10.1179/147909609X12490447533968.
Daszczyński, Roman (20. 12. 2013), Po wojnie światowej wojna domowa [The civil war that followed the world war], wyborcza.pl, Pristupljeno 29. 10. 2015
Davies, Norman (1996). Europe: A History. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-198-20171-7.
Davies, Norman (2001). Heart of Europe: A Short History of Poland (New izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-192-85152-9.
Davies, Norman (2005a). God's Playground: A History of Poland, Volume I (2nd izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-231-12817-9.
Davies, Norman (2005b). God's Playground: A History of Poland, Volume II (2nd izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-199-25340-1.
Davies, Norman (1986). „Poland's Multicultural Heritage” (PDF). Hokkaido University Acta Slavica Iaponica 4. Pristupljeno 11. 5. 2015.
Derwich, Marek; Żurek, Adam, ur. (2002). U źródeł Polski (do roku 1038) [Foundations of Poland (until year 1038)]. Wrocław: Wydawnictwo Dolnośląskie. ISBN 978-83-7023-954-1.
Domagalik, Małgorzata (oktobar 2011), Polskość noszę z sobą w plecaku [I carry Polishness with me in the backpack (a conversation with Jan T. Gross)], Pani styl.pl, Arhivirano iz originala 24. 7. 2013. g., Pristupljeno 29. 10. 2015
Drzewieniecki, Walter M. (1981). „The Polish Army on the Eve of World War II”. The Polish Review. 26 (3): 54—64. JSTOR 25777834.
Dudek, Antoni (2007). Historia polityczna Polski 1989–2005 [A Political History of Poland 1989–2005]. Kraków: Wydawnictwo ARCANA. ISBN 978-83-89243-29-4.
Duraczyński, Eugeniusz (2012). Stalin. Twórca i dyktator supermocarstwa [Stalin: the creator and dictator of a superpower]. Warsaw: Akademia Humanistyczna im. Aleksandra Gieysztora. ISBN 978-83-7549-150-0.
Friedrich, Karin (2012). Brandenburg-Prussia, 1466–1806: The Rise of a Composite State. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-53565-7.
Garlicki, Andrzej (4. 11. 2009), Wybrać, jak trzeba [Elect as needed], Polityka, Pristupljeno 29. 10. 2015
Garlicki, Andrzej (19. 4. 2008), Bereza, polski obóz koncentracyjny [Bereza, a Polish concentration camp], wyborcza.pl, Pristupljeno 29. 10. 2015
Gawryszewski, Andrzej (2005). Ludność Polski w XX wieku [The Population of Poland in the 20th Century]. Warsaw: Polska Akademia Nauk. ISBN 978-83-87954-66-6.
Gella, Aleksander (1989). Development of Class Structure in Eastern Europe: Poland and Her Southern Neighbours. Albany, NY: SUNY Press. ISBN 978-0-887-06833-1.
Gierowski, Józef (1986a). Historia Polski 1505–1764 [History of Poland 1505–1764]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
Gierowski, Józef (1986b). Historia Polski 1764–1864 [History of Poland 1764–1864]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
Henig, Ruth (10. 3. 2011). „Versailles and Peacemaking”. www.bbc.co.uk. Pristupljeno 30. 8. 2018.
Herbst, Stanisław (1969). „Tadeusz Kościuszko”. Polski Słownik Biograficzny, 439 pages (na jeziku: Polish). 14. Warszawa: Instytut Historii (Polska Akademia Nauk).
Holdsworth, Nick (18. 10. 2008). „Stalin 'planned to send a million troops to stop Hitler if Britain and France agreed pact' ”. telegraph.co.uk. Pristupljeno 20. 10. 2013.
J.P. (31. 7. 2010). „The Warsaw Rising: Was it all worth it?”. Eastern approaches. economist.com. Pristupljeno 20. 10. 2013.
Kalicki, Włodzimierz (23. 8. 2009), Norman Davies: W 1939 r. Polacy się świetnie spisali [Norman Davies: In 1939, the Poles performed exceedingly well], wyborcza.pl, Pristupljeno 29. 10. 2015
Kemp-Welch, A. (2008). Poland under Communism: A Cold War History. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-71117-3.
Kirchmayer, Jerzy (1970). Powstanie Warszawskie [The Warsaw Uprising] (6th izd.). Warsaw: Książka i Wiedza.
Kochanski, Halik (2012). The Eagle Unbowed: Poland and the Poles in the Second World War. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06814-8.
Kolko, Joyce; Kolko, Gabriel (1972). The Limits of Power: The World and United States Foreign Policy, 1945–1954. New York, NY: Harper & Row.
Kozaczuk, Wladyslaw; Straszak, Jerzy (2004). Enigma: How the Poles Broke the Nazi Code. New York, NY: Hippocrene Books. ISBN 978-0-781-80941-2.
Kuczyński, Piotr (3. 1. 2014), TINA to fałsz [TINA is falsehood], wyborcza.pl, Pristupljeno 29. 10. 2015
Langenbacher, Eric (2009). „Ethical Cleansing?: The Expulsion of Germans from Central and Eastern Europe”. In Nicholas A. Robins and Adam Jones, eds., Genocides by the Oppressed: Subaltern Genocide in Theory and Practice (pp. 58–83). Bloomington, IN: Indiana University Press. ISBN 978-0253353092.
Leszczyński, Adam (7 September 2012), Polacy wobec Holocaustu [Poles and the Holocaust (a conversation with Timothy Snyder)], wyborcza.pl, Pristupljeno 30. 10. 2015
Leszczyński, Adam (20. 12. 2013), Zdobycie władzy [The attainment of power (a conversation with Jerzy Eisler)], wyborcza.pl, Pristupljeno 30. 10. 2015
Leszczyński, Adam (17. 1. 2015), Okupacja, której nie było [The occupation that didn't happen], wyborcza.pl, Pristupljeno 30. 10. 2015
Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert (2006). A Concise History of Poland (2nd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61857-1.
Maciorowski, Mirosław (20. 12. 2010), Kresowianie nie mieli wyboru, musieli jechać na zachód [The eastern lands inhabitants had no choice, had to move west (a conversation with Grzegorz Hryciuk)], wroclaw.gazeta.pl, Arhivirano iz originala 30. 10. 2014. g., Pristupljeno 30. 10. 2015
MacMillan, Margaret (2002). Paris 1919: Six Months That Changed the World. New York, NY: Random House. ISBN 978-0-375-50826-4.
Motyka, Grzegorz (2011). Od rzezi wołyńskiej do akcji "Wisła" [From the Wołyń massacre to Operation Vistula].
Naimark, Norman M. (2010). Stalin's Genocides. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14784-0.
Ost, David (1990). Solidarity and the Politics of Anti-Politics. Philadelphia, PA: Temple University Press. ISBN 978-0-877-22655-0.
Overy, Richard (2010). The Times Complete History of the World (8th izd.). London: Times Books. ISBN 978-0007315697.
Pilawski, Krzysztof (1. 11. 2009), Ziemia dla chłopów [Land for the peasants], Przegląd (43/2009), Arhivirano iz originala 13. 11. 2014. g., Pristupljeno 30. 10. 2015
Piętka, Bohdan (1. 6. 2016), Krwawe strajki w II RP [Bloody strikes in the II Republic], Przegląd (22/2016), Pristupljeno 16. 6. 2016
Prażmowska, Anita (2010). Poland: A Modern History. London: I.B.Tauris. ISBN 978-1-848-85273-0.
Prażmowska, Anita (2011). A History of Poland (2nd izd.). Basingstoke and New York, NY: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-25236-3.
Radzilowski, John (2007). A Traveller's History of Poland (2nd izd.). Northampton, MA: Interlink. ISBN 978-1-566-56655-1.
Sharp, Tony (1977). „The Origins of the 'Teheran Formula' on Polish Frontiers”. Journal of Contemporary History. 12 (2): 381—393. JSTOR 260222. doi:10.1177/002200947701200209.
Sowa, Andrzej Leon (2011). Historia polityczna Polski 1944–1991 [A Political History of Poland 1944–1991]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. ISBN 978-83-08047-69-9.
Snyder, Timothy (1999). „ 'To resolve the Ukrainian Problem Once and for All': The Ethnic Cleansing of Ukrainians in Poland, 1943–1947”. Journal of Cold War Studies. 1 (2): 86—120. doi:10.1162/15203979952559531.
Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10586-5.
Snyder, Timothy (2009). „Holocaust: The Ignored Reality”. The New York Review of Books. 56 (12).
Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. London: The Bodley Head. ISBN 978-0-224-08141-2.
Stelmachowski, Andrzej (2011). Kształtowanie się ustroju III Rzeczypospolitej [The Formation of the Third Republic System]. Warsaw: Łośgraf. ISBN 978-83-62726-06-6.
Szeląg, Jan (1968). 13 lat i 113 dni [13 years and 113 days]. Warsaw: Czytelnik.
Mielnik-Sikorska, Marta; et al. (2013), The History of Slavs Inferred from Complete Mitochondrial Genome Sequences, PLOS ONE, Приступљено 30. 10. 2015
United States Holocaust Memorial Museum. „Polish victims”. Приступљено 20. 10. 2013.
Szyc, Sylwia (6. 8. 2012), Co naprawdę stało się z generałem Zagórskim? [What really happened to General Zagórski?], Historia.org.pl, Приступљено 20. 6. 2018
Walenciak, Robert (27. 12. 2017), Celem PiS jest władza, której nie odda [The goal of PiS is power that it will not relinquish], Przegląd (52/938), Приступљено 2. 2. 2018
Wasilewski, Krzysztof (26. 8. 2012), Główny propagator kapitalizmu [The main propagator of capitalism], Przegląd (34/2012), Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г., Приступљено 30. 10. 2015
Wasilewski, Krzysztof (28. 10. 2012), Rozliczanie piłsudczyków [Calling Piłsudski's men to account], Przegląd (43/2012), Приступљено 30. 10. 2015
Weinberg, Gerhard L. (2005). A World at Arms: A Global History of World War II (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61826-7.
Wereszycki, Henryk (1990). Historia polityczna Polski 1864–1918 [Political history of Poland 1864–1918]. Wrocław: Ossolineum. ISBN 978-83-04-03424-2.
Wieliński, Bartosz T. (1. 9. 2011), Wrzesień '39. Wojna zaczęła się dwa lata później? [September 1939. The war began two years later? (a conversation with German historian Jochen Böhler)], wyborcza.pl, Приступљено 30. 10. 2015
Williams, Brian Glyn (2013). The Sultan's Raiders: The Military Role of the Crimean Tatars in the Ottoman Empire (PDF). Washington, D.C.: The Jamestown Foundation. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 10. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013.
Wodecka, Dorota (8. 11. 2013), Polska urojona [Imaginary Poland (a conversation with Jan Sowa)], wyborcza.pl, Приступљено 31. 10. 2015
Wołk-Łaniewska, Agnieszka (20. 1. 2018), Mamy przechlapane. Rozmowa z prof. Karolem Modzelewskim [We've got it all screwed up. A conversation with Prof. Karol Modzelewski], Strajk.eu, Приступљено 2. 2. 2018
Wroński, Paweł (1. 3. 2013), Dzień Żołnierzy Wyklętych. Cywilny opór czy III wojna? Rozmowa z dr hab. Rafałem Wnukiem [The day of cursed soldiers. Civil resistance or World War III? A conversation with Professor Rafał Wnuk], bialystok.gazeta.pl, Приступљено 31. 10. 2015
Wyrozumski, Jerzy (1986). Historia Polski do roku 1505 [History of Poland until 1505]. Warsaw: PWN. ISBN 978-83-01-03732-1.
Zamoyski, Adam (1994). The Polish Way: A Thousand Year History of the Poles and Their Culture. New York, NY: Hippocrene Books. ISBN 978-0-781-80200-0.
Maciorowski, Mirosław (17. 3. 2018), Prof. Jan Grabowski: Pomagaliśmy Niemcom zabijać Żydów [Prof. Jan Grabowski: We helped the Germans kill Jews], wyborcza.pl, Приступљено 19. 3. 2018
Zasuń, Rafał (27. 8. 2009), Jak Polacy i Rosjanie młócą historię [How the Poles and the Russians thresh history], wiadomosci.gazeta.pl, Приступљено 31. 10. 2015
Zdrada, Jerzy (27. 1. 2010), Powstanie styczniowe po 147 latach [January Uprising after 147 years], polityka.pl, Приступљено 31. 10. 2015
Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)]. Kraków: Fogra. ISBN 978-83-60657-00-3.
Zubrzycki, Geneviève (15. 9. 2006). The Crosses of Auschwitz: Nationalism And Religion in Post-communist Poland. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-99304-1. Приступљено 5. 4. 2012.
Biskupski, M. B. The History of Poland. Greenwood, 2000. 264 pp. online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (13. februar 2008)
The Cambridge History of Poland, 2 vols., Cambridge: Cambridge University Press, 1941 (1697–1935), 1950 (to 1696). New York: Octagon Books, 1971 online edition vol 1 to 1696 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. februar 2008), old fashioned but highly detailed
Frucht, Richard. Encyclopedia of Eastern Europe: From the Congress of Vienna to the Fall of Communism Garland Pub., 2000 online edition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. март 2010)
Oskar Halecki. History of Poland, New York: Roy Publishers, New York: Barnes and Noble, 1993. 1942. ISBN 978-0-679-51087-1.
Kenney, Padraic. “After the Blank Spots Are Filled: Recent Perspectives on Modern Poland,” Journal of Modern History Volume 79, Number 1, March 2007 pp. 134–61, historiography
Stefan Kieniewicz, History of Poland, Hippocrene Books. 1982. ISBN 978-0-88254-695-7.
Kloczowski, Jerzy. A History of Polish Christianity. Cambridge U. Pr., 2000. 385 pp.
Lerski, George J. Historical Dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood, 1996. 750 pp. online edition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. februar 2008)
Leslie, R. F. et al. The History of Poland since 1863. Cambridge University Press, 1980. 494 pp.
Lewinski-Corwin, Edward Henry. The Political History of Poland (1917), well-illustrated; 650pp online at books.google.com
Litwin Henryk, Central European Superpower, BUM , 2016.
Iwo Cyprian Pogonowski. Poland: An Illustrated History, New York. . Hippocrene Books. 2000. ISBN 978-0-7818-0757-9.
Pogonowski, Iwo Cyprian. Poland: A Historical Atlas. Hippocrene, 1987. 321 pp.
Radzilowski, John. A Traveller's History of Poland, Northampton, Massachusetts. . Interlink Books. 2007. ISBN 978-1-56656-655-1.
Roos, Hans. A History of Modern Poland (1966)
Sanford, George. Historical Dictionary of Poland. Scarecrow Press, 2003. 291 pp.
Wróbel, Piotr. Historical Dictionary of Poland, 1945–1996. Greenwood, 1998. 397 pp.
History of Poland, Aleksander Gieysztor et al. Warsaw: PWN, 1968
History of Poland, Stefan Kieniewicz et al. Warsaw: PWN, 1979
Topolski, Jerzy (1986). An Outline History of Poland. Warsaw: Interpress Publishers. ISBN 978-83-223-2118-8.
An Illustrated History of Poland, by Dariusz Banaszak, Tomasz Biber, Maciej Leszczyński. Poznań: Publicat. 2008. ISBN 978-83-245-1587-5.
Poland: History of Poland, by Stanisław Kołodziejski, Roman Marcinek, Jakub Polit. Kraków: Wydawnictwo Ryszard Kluszczyński, 2009. 2005. ISBN 978-83-7447-018-6.
Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450—1789) (IV izd.). Beograd.
Čedomir Popov, Građanska Evropa (1770—1918), 1-2, Zavod za udžbenike (2010)
J. V. Tarle, Istorija novog veka, Naučna KMD (2008)
Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. Istorija srednjeg veka. Beograd, 1950. godina

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Filmovi (onlajn)

Drugo

Mape[uredi | uredi izvor]

Poland and West-Slavs 800–950 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. oktobar 2017)
Poland 990–1040 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2017)
Poland 1040–1090 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2017)
Poland 1090–1140 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2017)
Poland 1140–1250 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2017)
Poland 1250–1290 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. februar 2017)
Poland 1290–1333 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. februar 2017)
Poland 1333–1350 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. decembar 2007)
Poland 1350–1370 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2017)
Poland 1773
Poland 2004

[UzP_122-143-1] Derwich & Żurek 2002, str. 122–143

[1]

*

Normativna kontrola
Državne	Španija Izrael Sjedinjene Države
Ostale	Enciklopedija Britanika