Историја Пољске

Из Википедије, слободне енциклопедије

Пољска племена су у раном средњем веку живела између река Висле и Одре. Та племена ујединио је кнез Мјешко I у 10. веку. Он је био први познати владар из династије Пјастова. За његова владања Пољаци су примили хришћанство, а пољска држава признала власт Светог римског царства. Мјешко је основао и прву пољску бискупију у Познању.

За владања Болеслава Храброг (992. – 1027.) Пољска се проширила на област Лужице, Чешке, Моравске и Словачке. Болеслав II (1058. – 1079.) је изузео Пољску испод власти Светог римског царства и прогласио се краљем чиме је Пољска постала слободна краљевина.

Од времена владања Болеслава III (1102. – 1138.) Пољаци су почели да воде дуготрајне ратове против припадника Немачког витешког реда (тевтонаца) који у 12. веку отимају Пољској подручја Помераније од ушћа Висле до Гдањска. Тим је освајањима Пољској запречен пут до Балтичког мора. Након његове смрти Пољска је у сталним сукобима с Бранденбургом и теутонцима, а у тим је сукобима изгубила западно Поморје, Велику Пољску, Гдањско приморје и југ државе.

Од 12. до почетка 15. века Пољска нагло слаби, осамостаљују се поједине кнежевине, а Немци се шире на пољска подручја. Њиховим доласком ничу градови и села и потиче се привредни развитак. 1241. године у Пољску су провалили Татари који су похарали јужне предјеле Пољске које су пољски владари насељавали Немцима. Тих година високи сталежи преузимају немачки језик и обичаје, а како су се Немци населили и уз погранична подручја Пољске, полако Пољска долази под немачки утицај. 1300. године пољско племство изабире чешког краља Вацлава II за краља Пољске како би се успешније одупрели немачком продору, али то није успело. Након његове смрти 1305. године распала се персонална уније између Пољске и Чешке.

Процес за уједињавање пољских земаља започео је у 14. веку краљ Владислав I. (1306. – 1333.) који је Пољској поново припојио Краков и Велику Пољску. Јачање Пољске наставља Казимир III (1333. – 1370.) који потиче развитак пољских градова поспешивањем развитка трговине и заната. Он кодификује пољско право (пољ. Statut Wislicki), потиче колонизацију ненасељених пољских подручја, те проводи финансијске и управне реформе. Основао је и Краковско свеучилиште и утемељио Краљевски врховни суд у Кракову. Он је био последњи пољски владар из династије Пјастовића, а након његове смрти на пољски престо долази краљ Лудовик I Анжујски из династије Анжујаца који је био нећак Казимира III Након његове смрти на власт долази његова кћи Јадвига која се удала за литванског кнеза Владислава Јагела који је владао Пољском као Владислав II (1386. – 1434.) Избором за пољског краља, он је примио хришћанство и успоставио пољско-литванску унију. Након успоставе те уније, Пољска је уз помоћ Литваније успела да спречи продор Немаца. 1410. године у битки крај Гринвалда и Тонберга тешко су поразили Теутонце. Након смрти Владислава II, на власт долази Владислав III (1434. – 1444.) Познат је и под називом Владислав Варненчик јер је 1444. погинуо у бици крај Варне.

Њега је наследио Казимир IV (1447. – 1492.) из династије Јагелона који је ограничио своју власт успоставом Државног сабора (сејм) и који је приморао племство на плаћање пореза. Створио је јаку пољску државу освајањем Западне Пруске, Молдавске и источног Поморја.

У 16. веку Пољска улази у раздобље унутрашњих сталешких борби, па је краљ био приморан да донесе Родомску конституцију према којој се закони могу да донесу само уз пристанак малог и средњег племства (шљахте). 1569. године закључен је Лублински споразум према којем шљахта бира краља, а Пољска и Литванија чине реалну унију.

Након смрти Стефана Баторија (1575. – 1586.), Пољска је поново ојачала доласком на власт Жигмунда III (1587. – 1632.) из шведске династије Васа, али јој је моћ ослабила за владавине Јана II Казимира који је ратовао против Русије и Шведске. Пољска у другој половини 17. века ратује и са Турцима и у тим ратовима губи Подолију и велика подручја на десној обали Дњепра. Та су јој подручја враћена Карловачким миром, јер је Пољска помогла у одбрани Беча од турских напада.

Подручја под влашћу Пољско-литванске уније

Победе Пољске над Турцима нису ојачале краљеву власт, а самовоља шљахте постала је све израженија. 1652. године изгласан је закон Либерум вето којим је озакоњена феудална анархија у Пољској. Тим је законом сваки члан једнодомне скупштине у Пољској (сејм) могао да спречи доношење било каквог закона. У ратовима против Шведске и Русије у другој половини 17. века, Пољска губи велики део својих територија. 1697. године Саксонски кнезови постају краљеви Пољске, чиме долази до краја пољске неовисности. Поткрај 18. века Пољска је подељена између Русије, Аустрије и Пруске и престаје да постоји као држава. Након 1815. негдашње пољске земље долазе под руску власт као Конгресна Пољска и од 1863. године Пољска је руска провинција и предмет интензивне русификације.

Пољска је опет успостављена као независна држава након Првог светског рата. Године 1939. подељена је надвоје између Немачке и Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, Пољска је добила нова подручја на западу, али је изгубила двоструко већа подручја на истоку.

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Земља је била дио комунистичког Источног блока под контролом Совјетског Савеза до 1980-их година, када је кренуо покрет „Солидарност“, који је победио на парламентарним изборима 1989. године, те је уведена демократија.

Пољска је 1999. године ушла у НАТО савез, а 1. маја 2004. придружила се Европској унији.


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Историја Пољске