Историја Летоније

Из Википедије, слободне енциклопедије
Историја Летоније
Knight livonia.png

Оригинално позната као Ливонија, област данашње Летоније је била под утицајем немачког Ливонијског братства мача (Schwertbrüder) од 13. века па до 16. века када су институт Ливоније укинуле локалне аристократе, и продале га Пољској. Током неколико ратова, различите регионе Летоније су окупирале Пољска, Шведска и Русија. Међутим, у 18. веку, током Великог северног рата и касније, након подела Пољске, Русија је преузела контролу над Летонијом и околним областима.

Градска кућа у Риги у 17. веку

Како је Русија разорена у револуцији и Првом светском рату, Летонија је прогласила независност 18. новембра, 1918. Након проглашавања независности, још две године су трајале борбе са немачким милитантима, комунистима и авантуристима попут Павела Бермонта-Авалова. Ове две године се називају Борвом за независност. Током Руског грађанског рата (1917—1922), Летонци су се борили на обе стране, и значајна група њих је подржавала бољшевике (познати као летонски црвени стрелци).

Током 1920-их, и раних 1930-их, Летонија је уживала изабрану, републиканску владу. Њен устав је усвојен 15. фебруара, 1922. Устав је проглашавао сувереност самог народа, омогућавајући пропорционални избор представника свих Летонаца преко 21 године старости. Као што је то случај се већином демократских друштава, и у Летонији је владао вишепартијски систем, са између 22 и 28 партија које су имале барем по један мандат у парламенту (Саеима). Владу су обично формирале коалиције партија, које су заједно имале довољно велики проценат подршке.

Унутрашње организационе сложености Саеиме и летонске власти у целини су све више водиле до тешкоћа у организовању и функционисању власти. Уставна реформа је била велика тема током двадесетих година, и поново током тридесетих, али без опипљивих резултата. У међувремену, власт је наставила да губи снагу. 2. марта, 1934, влада Адолфса Блодниекса је пала, а нову владајућу коалицију није било могуће саставити. Иза кулиса, премијер Карлис Улманис (Kārlis Ulmanis), је организовао бескрвни пуч у ноћи између 15. и 16. маја 1934. Пуч је широко поздрављен са захвалношћу што се повратило јединство. Председник Албертс Квиесис (Alberts Kviesis) -- мада други извори наводе да се он лично није слагао -- је објавио да је због свеопштег прихватања пуча, он имао снагу плебисцита, и дао је новој влади своје одобрење. Улманис је преузео дужност председника када је истекао Квиесисов мандат. Међутим, ситуација у Европи је наставила да се погоршава по Летонију, а притисак Совјетског Савеза је наставио да расте. Потписивање Споразума Рибентроп-Молотов, 23. августа 1939, је запечатило судбину Летоније. Мање од два месеца касније, све три балтичке државе су биле приморане да прихвате пакт о „узајамној помоћи“. Црвена армија је убрзо извршила инвазију на Финску, која је добила овај споразум. Улманис је био приморан да прихвати марионетски кабинет. Улманисова влада је у задњем тренутку покушала да апелује на Стаљина да очува летонски суверенитет [1]. Овај покушај није успео, јер је судбина Летоније већ била одлучена. Одржани су лажирани избори (14. - 15. јула, 1940), а њихови резултати су у потпуности фабриковани.[тражи се извор од 08. 2011.] Успостављена је марионетска влада под Аугустсом Кирхенштајнсом (Augusts Kirhenšteins), а Улманис је депортован у Совјетски Савез. Убрзо затим летонски парламент је тражио пријем у Совјетски Савез. Летонија је 5. августа 1940. примљена као нова чланица Совјетскога савеза.

Наредни месеци ће у Летонији постати познати као година ужаса (Baigais Gads). Масовна хапшења, нестанци и депортације су се одиграле у ноћи 14. јуна 1941. (укупно 15.424 особа или приближно 0,8 процената укупног становништва, по најновијим подацима). Овај дан се у Летонији обележава као "Tautas sēru diena" (национални дан жалости). Совјети су регрутовали трупе из летоније 1941, а након што је Црвену армију избацио нацистички Вермахт, Немци су међу преживелима нашли вољне регруте. Прво је успстављена „патрола реда“ састављена од Летонаца, а затим су настале јединице „граничне гарде“. Како не би кршили „законе о чистоти“ војника немачког Вермахта, бригаде летонских бораца су организоване у 15. и 19. Вафен гренадир легије „специјалних јединица“ Вафен-СС. Уследило је истребљење Јевреја, убијено их је око 85.000, а убијале су их не само немачне јединице, него добрим делом и латвијски домаћи фашисти.

Док је била под немачком окупацијом, Летонија је била у саставу Рајхскомесаријата Остланд. Након пораза нациста, Летонија се вратила под совјетску администрацију као Летонска ССР. Летонија је прогласила независност 21. августа, 1991. 2004, Летонија је ступила у НАТО и у Европску унију.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Историја Летоније