Mirko Tomić

mirko tomić
Mirko Tomić
Lični podaci
Datum rođenja	(1909-04-19)19. april 1909.
Mesto rođenja	Parcane, kod Varvarina, Kraljevina Srbija
Datum smrti	17. januar 1943.(1943-01-17) (33 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija
Profesija	pravnik
Delovanje
Član KPJ od	1932.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB	član PK KPJ za Srbiju i član GŠ NOPO Srbije
Heroj
Narodni heroj od	6. jula 1945.

Mirko Tomić (Parcane, kod Varvarina, 19. april 1909 — Beograd, 17. januar 1943) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 19. aprila 1909. godine u selu Parcane, kod Varvarina. Njegovi roditelji su bili zemljoradnici i imali su šestoro dece, a Mirko je bio najmlađi. Osnovnu školu je završio 1921. godine u selu Zalogovac, a gimnaziju je pohađao od 1921. do 1928. u Kruševcu. Pošto su mu roditelji bili slabijeg imovinskog stanja, tokom školovanja u Kruševcu, morao je sam zarađivati za život — radeći razne poslove i davajući privatne časove slabijim učenicima. Potom je od 1929. do 1938. studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 27. juna 1938. godine.

Revolucionarna aktivnost

Zajedno sa drugim siromašnim studentima Beogradskog univerziteta, 1931. bio je inicijator stvaranja studentske zadruge i organizator nabavljanja mleka, a od 1932. do 1933. bio je predsednik studentske zadruge „Samopomoć“. Još kao učenik Kruševačke gimnazije, pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, a za vreme studija je aktivno učestvovao u svim akcijama studentskog revolucionarnog pokreta. U početku je bio je jedan od najistaknutijih predstavnika zemljoradničke levice na Univerzitetu, a 1932. primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Januara 1933. na izborima za Upravu Pravničkog udruženja, njegovom inicijativom, grupa studenta-levih zemljoradnika istupala je zajedno sa studentima-marksistima. U periodu od 1933. do 1936. bio je jedna od najistaknutijih ličnosti studentskog pokreta — organizator i govornik na mnogim zborovima i štrajkovima studenata. Posle studentskog štrajka, februara 1935. policija ga je kao jednog od organizatora uhapsila, a nakon dužeg policijskog pritvora, proteran je u rodno mesto.

Po povratku u selo, aktivno je politički radio sa seljacima iz svog i okolnih sela, zbog čega je ponovo uhapšen. U periodu od 1935. do 1937, po zadatku KPJ, radio je na stvaranju organizacije „Narodni front Slobode“, koja je okupljala siromašne i nezadovoljne seljake. Bio je i organizator mnogih skupova širom Srbije i Vojvodine — u Šapcu, Aleksincu, Kruševcu, Valjevu, Jagodini, Novom Bečeju, Mokrinu i dr. Učestvovao je i u pregovorima oko stvaranja Jedinstvene radničke partije, za šta je dobio ovlašćenja od rukovodstva KPJ. U ovom periodu odlazio je u Beč, gde se tada nalazilo sedište Centralnog komiteta KPJ.

Posle policijske provale, u Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu, novembra 1936. uhapšen je s većom grupom komunista i skoro godinu dana je proveo u policijskom pritvoru. Septembra 1937. izveden je pred Državni sud za zaštitu države, ali je usled nedostatka dokaza oslobođen optužbe i pušten na slobodu. Uporedo sa članstvom u ilegalnoj KPJ, bio je član Glavnog odbora Saveza zemljoradnika i vođa njenog levog krila. Avgusta 1938, posle sukoba sa Dragoljubom Jovanovićem, predsednikom i glavnim ideologom stranke, napustio je ovu stranku i u potpunosti se posvetio ilegalnom partijskom radu.

Godine 1939. uključen je u članstvo Mesnog komiteta KPJ za Beograd i Povereništva za Beogradski okrug, a nešto kasnije i u članstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. U jesen 1940. učestvovao je u radu Okružne konferencije KPJ za Beograd, na kojoj je zadužen za rad na selu. Početkom septembra 1940. upućen je u partijsku školu CK KPJ u Makarskoj, a po njenom završetku organizovao je nekoliko manjih partijskih kurseva.

Narodnooslobodilačka borba

Posle Aprilskog rata i okupacije Jugoslavije aprila 1941. otišao je u Kruševac, gde je pomagao rukovodstvu i članovima Okružnog komiteta KPJ da srede stanje i prilagode se novim uslovima rada. Bio je učesnik sednice Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, održane 23. juna 1941, na kojoj je imenovan za instruktora za Kruševac i Kraljevo (instruktori su imali zadatak da rade na vojnim i partijskim pitanjima u vezi organizovanja ustanka). Bio je jedan od organizatora Rasinskog partizanskog odreda, a kasnije je imenovan za člana Glavnog štaba NOP odreda Srbije. Tokom perioda Užičke republike, bio je član Glavnog Narodnooslobodilačkog odbora Srbije u okviru koga je bio zadužen za snabdevanje i narodno zdravlje — organizovao je snabdevanje partizanskih bolnica i pozadine, a prilikom povlačenja iz Užica bio je odgovoran za evakuaciju bolnica i ranjenika.

Grob Mirka Tomića u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu

Nakon pada Užičke republike i povlačenja u Sandžak, 1. decembra 1941. u selu Radoinja, kod Nove Varoši, prisustvovao je sastanku Vrhovnog štaba NOPOJ, na kojoj je odlučeno da predvodi grupu boraca, koji su sačinjavali delovi Posavskog i Kosmajskog partizanskog odreda sa ukupno oko stotinak boraca, koja bi se vratili u okupiranu Srbiju i pridružila se Mačvanskom i Valjevskom partizanskom odredu koji su ostali u Srbiji. Tada je imenovan za komandanta Glavnog štaba NOP odred Srbije, a pored njega za članove Štaba imenovani su Radivoje Jovanović i Milorad Milatović, kao i Petar Stambolić i Milinko Kušić, koji nisu uspeli da se probiju u Srbiju. U toku decembra 1941. u zapadnoj Srbiji nalazilo se oko 1.500 partizanskih boraca, koji su od strane Nemaca bili opkoljeni na području planina Medvednik—Povlen—Maljen—Suvobor. Prema prvobitnom planu Vrhovnog štaba, trebalo je da ovi Odredi ostanu na ovim terenima do proleća, kada bi se ponovo rasplamsao ustanak. Zbog intenziviranog antipartizanskog rada četničkog pokreta, kao i drugih kvislinških pokreta u ovim krajevima, kao i zime koja je bila veoma jaka, partizanske jedinice su ostale odsečene od Vrhovnog štaba, ali i od seoske baze. Zima je te godine, bila veoma jaka sa visokim snegom, pa Odredi nisu mogli da se dopunjuju ljudima, zbog čega je došlo do demoralisanja boraca i osipanja Odreda. Pored toga svaki od Odreda je želeo da se vrati u svoj kraj, što je uslovilo rasturanje ove jače formacije u manje koje su do kraja marta 1942. potpuno uništene, osim par desetina boraca i dela rukovodstva.

U toku ovog perioda, Tomić je bezuspešno pokušavao da aktivira Odrede u ostalim krajevima Srbije, kako bi splasnuo pritisak na partizansku formaciju u zapadnoj Srbiji. Krajem januara 1942, nakon napada kvislinških snaga, odlučeno je da nije moguće braniti teritoriju u zapadnoj Srbiji, tako da su borci podeljeni u dve grupe krenuli u Rađevinu i na Suvobor. Međutim, uskoro su se Odredi našli opkoljeni na Suvoboru i Maljenu. Na savetovanju Glavnog štaba NOPO Srbije, održanom 15. marta 1942. na Maljenu, odlučeno je da se svaki Odred uputi na svoju teritoriju i prezimi zimu, međutim ubrzo nakon toga su skoro svi Odredi uništeni, osim delova Valjevskog odreda, koji se prebacio u Bosnu. Nakon raspada jedinica, Tomić je na sebe preuzeo odgovornost za neuspeh sprovođenja odluka Vrhovnog štaba NOPOJ, koji realno nisu bili izvodljivi zbog promene stanja u Srbiji nakon napuštanja glavnine partizanskih snaga, teške zime i jakih aktivnosti kvislinških snaga, koje su znatno ojačale u ovim krajevima.

Orden narodnog heroja

Maja 1942. Tomić je otišao u Beograd, gde je uspostavio veze sa Mesnim komitetom KPJ za Beograd i Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju. Avgusta 1942. smenjen je sa mesta komandanta Glavnog štaba NOP odreda Srbije, a u kasnijem periodu radio je na organizovanju oslobodilačke borbe u Beogradu. Stradao je početkom 1943. prilikom policijske provale u partijsku organizaciju Beograda. Nakon hapšenja Milice Dačić, agenti Specijalne policije su 17. januara 1943. otišli u stan u kome je živela i postavili zasedu, u slučaju da dođe neko od ilegalaca. Grupa ilegalaca, koja je stanovala u istom stanu u Ulici kneza Pavla na Dedinju, nakon što je uvidela da je Milica dugo odsutna, napustila je stan i prešla na Pašinu brdo.

Kako bi proverio da li je stan, koji su ranije koristili, bezbedan i saznao šta se dogodilo sa ilegalcima, Tomić je sa Verom Nenadović 17. januara 1943. otišao do stana. Dok ga je Nenadovićeva čekala napolju u blizini Železničke bolnice Tomić je ušao u stan, ali kako je tamo zatekao agente počeo je da beži niz ulicu. U razmeni vatre sa četvoricom agenata Specijalne policije teško je ranjen na uglu ulica kneza Pavla i Ledi Kaudi. Kako je još uvek davao znake života, zajedno sa Verom Nenadović, koja je uhapšena, stvaljen je u policijska kola i odvezden u Državnu bolnicu, ali je istog dana preminuo.

Nekoliko dana nakon pogibije, Glavni štab NOP odreda Srbije, doneo je odluku da Rasinski partizanski odred, ponese njegovo ime. Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 6. jula 1945, među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske, proglašen je za narodnog heroja.

Posle oslobođenja Jugoslavije, njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni u Aleji boraca Narodnooslobodilačkog rata na Novom groblju u Beogradu. Njegovo ime nosi Osnovna škola „Heroj Mirko Tomić” u selu Donji Krčin, koja je najveća škola u opštini Varvarin, čija isturena odeljenja se nalaze u još osam mesta — Pajkovcu, Toljevcu, Karanovcu, Maloj Kruševici, Gornjem Krčinu, Zalogovcu, Parcanima i Marenovu, kao i osnovna škola „Mirko Tomić” u selu Obrež.

Literatura

• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 49469447
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711