Петар Грачанин

Из Википедије, слободне енциклопедије
ПЕТАР ГРАЧАНИН
Петар Грачанин
Петар Грачанин
Датум рођења 22. јун 1923.
Место рођења Јагодина,
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти 27. јун 2004. (81 год.)
Место смрти Београд, Србија,
Застава Србије и Црне Горе Србија и Црна Гора
Професија војно лице

Члан КПЈ од 1942.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Године службе 19411985, 1999.
Чин генерал-пуковник ЈНА,
генерал армије ВЈ у резерви

Функција начелник Генералштаба ЈНА
Мандат 19821985.
Претходник Бранко Мамула
Наследник Зорко Чанади
Функција друга Председник Председништва
СР Србије
Мандат 19871989.
Претходник Иван Стамболић
Наследник Слободан Милошевић
Функција трећа Савезни секретар
за унутрашње послове СФРЈ
Мандат 19891991.
Претходник Доброслав Ћулафић
Наследник нико
Народни херој од 20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народне армије
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

Петар Грачанин Перица (22. јун 192327. јун 2004) је био учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и генерал армије Војске Југославије у резерви, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У пероду од 1982. до 1985. године је обављао функцију начелника Генералштаба ЈНА, од 1987. до 1989. године председника Председништва Социјалистичке Републике Србије а од 1989. до 1991. године Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ.

Биографија[уреди]

Рођен је 22. јуна 1923. године у Јагодини. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршене основне школе, учио је месарски занат. Радио је у Јагодини и Крагујевцу, а кратко време и у Београду. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постао је крајем 1940. године.

Народноослободилачка борба[уреди]

Јула 1941. године, када је ступио у Беличку партизанску чету и са њом учествовао у многим борбама - у нападу на магацин барута код села Винорача, септембра 1941. године, нападу на немачки транспорти воз, код села Гиље и другим акцијама. Приликом напада на Варварин, међу првима је упао у жандармеријску станицу, у којој су непријатељи савладани и разоружани.

Беличка чета је касније ушла у састав Другог шумадијског партизанског одреда, а марта 1942. године у састав Друге пролетерске ударне бригаде, у којој је Перица напредовао од десетара до команданта батаљона. Са само деветнаест година као десетар Прве десетине, у Трећој чети Трећег батаљона, Перица је успео, да у борбама с усташама, код Хан-Пијеска, уништи вишеструко јачег непријатеља и онемогући његово надирање ка Сокоцу. За тај успех Перици је одато признање, после чега је примљен у Комунистичку партију Југославије.

Учествовао је у свим борбама које је Друга пролетерска бригада водила против четника на Дурмитору, против усташа у Борачу, у бици за Купрес, где је био заменик командира чете. Борио се на планини Мањачи и другим местима тог дела Босне.

У Четвртој непријатељској офанзиви Перица се истакао у јуришима на четнике при форсирању Неретве, у борбама код Чичева и Главатичева, а потом код Калиновика. Истакао се и при форсирању Дрине у априлу 1943. године и борбама против Италијана и четника.

У јесен 1943. године млади капетан Перица постао је заменик, а потом командант батаљона Друге пролетерске бригаде. Командовао је батаљоном у борбама код Бијелог Поља, Берана, на Златибору, на Лиму, код Рудог, Ивањице, Косјерића и на многим другим местима.

У току рата је пет пута рањаван. Тешко је рањен у ногу 22. априла 1944. године и пребачен на лечење у Италију. Вративши се из Италије, краће време је провео у јединици, а потом је упућен у родни крај где постаје шеф одељења Одељења за заштиту народа за Моравски округ. Под његовим руководством уништене су заостале четничке групе.

Послератна каријера[уреди]

Током 1946. године био је слушалац Курса за преквалификовање Тенковског војног училишта. Обављао је дужности команданта Тенковске бригаде, начелника Штаба, и уједно заменика команданта оклопне дивизије и начелник Школског центра оклопно-механизованих јединица. Завршио је Вишу војну академију ЈНА.

У Савезном секретаријату за народну одбрану био је начелник одсека и начелник одељења Персоналне управе. У Седмој армији био је начелник штаба и заменик команданта. Такође је вршио дужност начелника Командно-штабне академије (1974—1978), када је постављен за команданта Прве армије. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије 1978. и 1982. године.

Био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије од 24. мајa 1982. до 1. септембра 1985. године.

Грачанинова активна војна служба престала је 31. децембра 1985. године. Након тога обављао је високе државне функције, као што су - председник Председништва СР Србије, од 1987. до 1989. године и Савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ, од 1989. до 1991. године.

Први официрски чин је добио маја 1943. године. Чин генерал-мајора је добио 1970, чин генерал-потпуковника 1974, а чин генерал-пуковника 1978. године.

Служба током НАТО агресије[уреди]

Последње војно ангажовање имао је за време НАТО агресије, 1999. године када се поштујући свој високи чин и звање и иако није имао ратни распоред - добровољно јавио у министарство одбране и ставио се на располагање војним властима. Био је активиран и до краја НАТО агресије носио је униформу иако му није одобрена жеља да оде на фронт. Због тог личног чина, унапређен је у највиши чин резервног старешине - чин генерала-армије у резерви.

Умро 27. јуна 2004. године у Београду.

Одликовања[уреди]

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена народне армије са ловоровим венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена за храброст и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]