Александар Ранковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ
Александар Ранковић Марко
Александар Ранковић Марко
Датум рођења 28. новембар 1909.
Место рођења Дражевац, код Обреновца,
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 19. август 1983. (74 год.)
Место смрти Дубровник, Социјалистичка Република Хрватска СР Хрватска,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Супруга Анђа Ранковић;
Славка Ранковић

Члан КПЈ од 1928.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ
начелник ОЗНЕ за Југославију
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чин генерал-пуковник у резерви

Функција Министар унутрашњих
послова ФНРЈ
Мандат 19461953.
Претходник Влада Зечевић
Наследник Светислав Стефановић
Функција друга председник СУБНОР Југославије
Мандат 19511963.
Претходник Јосип Броз Тито
Наследник Ђуро Пуцар Стари
Народни херој од 4. јула 1945.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Александар Ранковић - Марко, Лека (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909Дубровник, 19. август 1983), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 28. новембра 1909. године у селу Дражевцу, код Обреновца. Потиче из сиромашне породице. Рано је остао без оца. Основну школу је завршио у родном месту. Као и многи други сиромашни дечаци из његовог краја, пошао је и он 1922. у Београд на занат.

Тешки животни услови под којима је живео умногоме су утицали да врло млад ступи у редове радничког покрета. Томе су допринели и неки радници који су радили у истој радионици с њим, а који су, у време када је Комунистичка партија била илегална, доносили и скривали у радњи политичку литературу и публикације које је Ранковић кришом читао. Као петнаестогодишњи младић уписао се 1924. године у чланство синдиката. Почетком 1925. године, када је постао калфа, активно је сарађивао у управи секције абаџијских радника. Две године касније, 1927, био је члан продружнице свих кројачких и текстилних радника. Ту је упознао своју будућу супругу, Анђу, која је такође била активна у радничком покрету. Исте године, Александар Ранковић је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије, а убрзо после тога је постао секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд.

Рад у Партији[уреди]

Године 1928, када је примљен у КПЈ, Ранковић је постао секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Шестојануарска диктатура није зауставила његову револуционарну делатност. Као руководилац ПК СКОЈ-а издао је летак који је растуран по Београду и Земуну. У време када су леци штампани, ухваћен је један од сарадника, који је под батинама признао полицији и одао активисте, међу њима и Ранковића. Тада је полиција почела да га тражи. Ухваћен је у Београду једном илегаланом стану. То је било његово прво хапшење.

Робија[уреди]

Полицијски снимак Александра Ранковића у сремско-митровачкој казниони 1929. године.

Процес Ранковићу био је један од првих процеса против политичких неистомишљеника за време шестојануарске диктатуре. Кажу да је у Главњачи, у коју је одведен, батинан и мучен најсвирепијим методама. Његово држање пред полицијом је, кажу, сачувало скојевску организацију у Србији од даљих провала. Суд за заштиту државе га је осудио на 6 година робије коју је издржавао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. У Митровачкој тамници и Лепоглави Ранковић је радио на образовању младих комуниста и на ширењу револуционарних идеја. Учествовао је у организовању борбе политичких осуђеника против полицијског режима у затвору.

Синдикат[уреди]

Са робије се вратио почетком 1935. године. Исте године отишао је на одслужење војног рока. Потом је дошао у Београд и радио у радничком покрету Србије. Преко синдикалних организација оживео је рад партије у предузећима.

Године 1936. постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1937. члан Политбироа ЦК КПЈ. Стално под присмотром полиције, јануара 1939. године прелази у илегалност. У илегалности је радио под именом „Марко“. Маја исте године Ранковић је учествовао на Земаљском саветовању комуниста Југославије у Словенији испод Шмартне Горе, а нешто касније учествовао је и на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу. Тада је изабран у Политбиро Централног комитета КПЈ.

Други светски рат[уреди]

Табла на очној болници, Београд

За време напада Немачке на Краљевину Југославију, Ранковић се налазио у Загребу. После пленума ЦК КПЈ дошао је у Београд и ту му је поверен рад на организацији устанка. Крајем јула 1941. године, у часу када је организовао дизање београдске радио-станице у ваздух, пао је у руке полицији. После хапшења, Ранковић је одведен у Гестапо и ту је мучен. Агенти су успели да му пронађу концепте прогласа ЦК и Месног комитета. После батина, онесвешћен, пренет је у болницу. Спасавање из болнице су организовали Спасенија Цана Бабовић и Ђуро Стругар, 30. јула. После кратке пуцњаве, другови су Ранковића у пиџами извели из болнице. Акцију евакуације су потпомагали београдски илегалци који су штитили одступницу.

По ослобађању из болнице, Ранковић је још неко време остао у Београду. После војно-политичког саветовања у Столицама прешао је на ослобођену територију и са Врховним штабом у Ужице и кретао се даље са штабом све до краја рата. У Бихаћу је добио вест да му је супруга погинула код Гацког. Анђа Ранковић је постхумно проглашена за народног хероја.

У току народноослободилачке борбе, као члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и као организациони секретар КПЈ, Александар Ранковић је био један од најближих Титових сарадника. Неисцрпна радна енергија, високе организаторске способности, искуство старог револуционара и бескомпромисност издигли су га до високог руководиоца Народноослободилачког рата. Учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука о вођењу рата и Револуције. Био је члан најважнијих војних и политичких органа југословенског ослободилачког покрета; члан АВНОЈ-а, потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене и Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије.

Формирање ОЗНЕ[уреди]

По формирању Одсека за заштиту народа (ОЗНА) на Вису, 13. маја 1944. године, постављен је за начелника ОЗНЕ за Југославију. На заседању Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, новембра 1944. године у Београду, изабран је за народног посланика и за првог потпредседника Народне скупштине НР Србије првог и другог сазива. Као први заменик маршала Тита, у његовом одсуству издао је наређење за пробој Сремског фронта 1945. године.

После доношења устава почетком 1946. године, постао је министар унутрашњих послова ФНРЈ. Ову дужност је вршио све до јула 1966. године.

Као министар унутрашњих послова, у свом експозеу о раду Одељења за заштиту народа, пред Народном скупштином 24. марта 1946. године, обзнанио је да је ухваћен Дража Михаиловић. Александар Ранковић је битно допринео на јачању безбедности послератне Југославије. Веома много је допринео јачању и развијању органа државне репресије, који су успешно и брзо ликвидирали преостале политичке непријатеље (четнике, усташе, рупниковце...).

Информбиро и Голи оток[уреди]

За време почетка борбе са Информбироом, Ранковић остаје веран својој Партији и Титу. На Петом конгресу КПЈ, Александар Ранковић је поднео „Извештај о организационом раду“ где је најважнији део Ранковићевог излагања био везан за рад партијске организације у Југословенској армији. Пре него што је завршио своје излагање, Ранковић се осврнуо на антипартијски рад Сретена Жујовића Црног и Андрије Хебранга. Напоменуо да су обојица покушала да разбију КПЈ, па су зато искључени из Партије и против њих је поведена истрага.

Александар Ранковић и службе којима је руководио су имале пуне руке посла у време борбе са Информбироом. У борби за изолацију симпатизера Информбироа учињене су велике грешке, јер су хапшења била масовна, без критеријума, доказа, суда. Довољно је било показати прстом. На гласине да се у затворима поступа зверски, Ранковић је кренуо у обилазак затвора да се увери какво стање влада у затворима за политичке затворенике. Претходно је Ранковићу стигао извештај Добрице Ћосића о Голом отоку. Ранковић је посетио Голи оток августа 1951. године где су га Голооточани сачекали са повицима „Марко-Тито“. Наравно, ово није било спонтано. После Ранковићеве посете стање се донекле побољшало.

Касније је био потпредседник Савезне владе. На свим изборима за савезну Народну скупштину биран је за народног посланика. На партијским конгресима, Петом (1948) и Шестом (1952), поново је биран за члана Политбироа, односно члана Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије.

Од 1956. године постаје потпредседник Савезног извршног већа и председник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије.

Све време до 1966. године био је шеф свих полицијских и тајних служби, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима режима и државе Југославије.

Кумство с Титом[уреди]

Када се Тито венчао са Јованком, 1952. године, Александар Ранковић је био Титов кум, а генерал Иван Гошњак Јованкин.

Ауто-пут[уреди]

Године 1963. је пустио у рад ауто-пут „Братство-Јединство“ (ауто-пут Е-75) који је водио од Словеније преко Хрватске и Србије до Македоније. Иако се звао ауто-пут, добрим делом тај пут није испуњавао критеријуме за ауто-пут. Но, у то време то је био велики напредак. Ауто-пут су градиле омладинске радне бригаде из целе СФР Југославије.

Брионски пленум[уреди]

Три водеће личности Друге Југославије - Едвард Кардељ, Јосип Броз Тито и Александар Ранковић
Леонид Брежњев и Александар Ранковић
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Брионски пленум ЦК СКЈ

Његова успешна активност је текла све до 1966. године. Наводно је Тито открио уређаје за прислушкивање у својој резиденцији у Ужичкој бр. 15 у Београду, и то у свом радном кабинету и у соби своје супруге. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, такође никада није обелодањено. Тито је одмах известио политички и војни врх да је он прислушкиван и да је за то крива Служба државне безбедности (УДБА) и њен први човек Александар Ранковић. Направљена је одмах комисија која ће испитати случај. Тако се у земљи створила позната „афера Ранковић“, или „афера прислушкивања“. Председник комисије Извршног комитета ЦК СКЈ Крсте Црвенковски је саопштио да је заиста прислушкивања маршаловог кабинета било. Тито је заказао седницу Извршног комитета која је одржана 16. јуна 1966. године. Тито је на крају седнице заказао Брионски пленум где ће се размрсити „афера Ранковић“. Атмосфера уочи почетка Четвртог брионског пленума била је мучна и напета. Пленум је имао задатак да расправља о озвучавању и прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама УДБ-е. Чланови ЦК допутовали су на Брионе 30. јуна, да би се пленум одржао већ сутрадан. Окривљени Александар Ранковић се појавио на Брионима. Под великим притиском Ранковићу је нагло позлило, а лекар је установио благи инфаркт. Седница Четвртог брионског пленума је почела 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на Брионима.

Александар Ранковић је већ раније поднео оставку на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета. Седницу је отворио Тито, да би се после прочитао званични извештај Истражне комисије у случају Ранковића. Ранковић је говорио врло мало. Деловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Остао је веран својој Партији, и поред тога што је издавала његове идеале. После исцрпне расправе, пленум је донео одлуку „да се одмах приђе реорганизацији органа државне безбедности како би се она прилагодила насталим променама у целокупном друштву и систему самоуправљања, да се Светислав Стефановић Ћећа, министар унутрашњих послова СР Србије, искључи из ЦК СКЈ и да се разреши дужности члана Савезног извршног већа, да се прихвати оставка Александра Ранковића на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета ЦК и прихвати да поднесе оставку Савезној скупштини на функцију потпредседника Републике, јер је његова политичка одговорност за рад органа државне безбедности таква да на овим функцијама више не може остати“.

Нешто касније, на седници ЦК СК Србије 15. септембра 1966. године, на предлог Спасеније Цане Бабовић, исте оне која га је 1941. спашавала из болнице, пленум је одлучио да предложи Централном комитету СКЈ да Александра Ранковића искључи из Савеза комуниста. Александар Ранковић је почетком октобра 1966. године искључен и из Савеза комуниста Југославије.

Чистка[уреди]

Гроб Александра Ранковића у Алеји народних хероја на Новом гробљу

После Брионског пленума наступила је „чистка“ (смена, превремено пензионисање па и хапшење) људи за које се сумњало да су симпатизери Ранковића. Тако су у историју отишли: Светислав Стефановић Ћећа, Војин Лукић, Слободан Крстић, генерал Милан Жежељ, генерал Милоје Милојевић и многи други симпатизери Ранковића. Највише се „чистка“ односила на службенике српске националности, те се разне службе безбедности, које је обједињавао Ранковић, годинама нису повратиле од те акције.

Пензионерски дани[уреди]

После Брионског пленума Александар Ранковић се дефинитивно повукао из јавног живота. Живећи далеко од некадашњих другова у својој вили у Дубровнику, посветио се својим „дневничким забелешкама“, које су после његове смрти биле објављене. Због лошег здравственог стања Ранковићу је препоручен опоравак на мору.

У ноћи између 18 и 19. августа 1983. године, Ранковићу је нагло позлило. Налазио се на хотелској тераси када је имао нови срчани удар. Када је лекар стигао после поноћи, констатовао је тренутну смрт.

Када се дочуло за Лекину смрт, мноштво народа је почео да се окупља око његове родне куће у Дражевцима. Првобитно је било планирано да се сахрана обави на овом месту по преносу ковчега из Дубровника у Београд. Томе се енергично супроставио генарал Сретен Костић и рекао је да је Ранковићу место у "Алеји великана" на Новом гробљу у Београду. На сахрани Александра Ранковића спонтано је присуствовало око 100.000 људи, што говори о његовом угледу и популарности.

Први премијер Србије који је положио цвеће на његов гроб био је Ивица Дачић.[1]

После трагичне смрти своје прве жене Анђе Ранковић, са којом је добио сина Мирослава-Мићу, оженио се са Владиславом Славком Ранковић, и са њом добио још једног сина Слободана. Његова унука Ања Ранковић је угледни новинар и водитељ на телевизији. Породица Александра Ранковића живела је у Београду у вили, на адреси Андре Николића 5, од 1966. до 1999. године.[2]

Одликовања[уреди]

Александар Ранковић је одликован орденима:

Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Орденом народног хероја одликован је 4. јула 1945. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]