Подземна кукумавка

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Podzemna kukumavka
Podzemna kukumavka, Athene cunicularia
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Životinje
Tip:
Hordati (Chordata)
Klasa:
Ptice (Aves)
Red:
Sove (Strigiformes)
Porodica:
Prave sove (Strigidae)
Rod:
Athene
Vrsta:
A. cunicularia
Binomno ime
Athene cunicularia
(Molina, 1782)
Podvrste

Oko 20, v. tekst

Rasprostranjenost vrste A. cunicularia
  Leto, gnežđenje
  Zima, bez gnežđenja
  Areal tokom cele godine
Sinonimi
  • Strix cunicularia Molina, 1782
  • Speotyto cunicularia
  • Spheotyto cunicularia (lapsus)

Podzemna kukumavka ili ćuk jamar (lat. Athene cunicularia) mala je, dugonoga sova koja živi na području Severne i Južne Amerike. Živi na travnjacima, pašnjacima, poljoprivrednim površinama ili bilo kom drugom otvorenom suvom mestu sa niskim rastinjem.[2] Gnezdi se u rupama u zemlji, poput onih koje pravi prerijski pas. Za razliku od ostalih sova, podzemna kukumavka je aktivna i danju, iako se trudi da izbegava popodnevnu vrućinu. Međutim, kao i ostale sove, i ona najčešće lovi od sumraka do svitanja, kada može lako da ulovi plen zahvaljujući svom vidu i sluhu. S obzirom na to da živi na travnatom području a ne u šumama, podzemna kukumavka je razvila duge noge, što joj omogućava da trči dok lovi svoj plen.

Opis[uredi | uredi izvor]

Podzemna kukumavka ima svetle oči, dok kljun može biti tamnožute ili zelene boje, u zavisnosti od podvrste. Nema ušno perje, a facijalni disk je ravan. Ima izražene bele obrve i belo perje na bradi, koje proširuje i pokazuje u određenim situacijama — na primer, dok ljulja glavu kada je uznemirena.

Odrasle jedinke imaju braon glavu i krila sa belim mrljama. Grudi i stomak su beli sa raznim braon mrljama i prugama, takođe u zavisnosti od vrste. Mladunci su sličnog izgleda, samo nemaju bele mrlje na gornjem i braon mrlje na donjem delu tela. Mladuncima je jedan deo krila sa gornje strane ogoljen, bez perja, a grudi su im pre blago obojene nego bele. Podzemne kukumavke svih uzrasta imaju duge sivkaste noge, duže neko kod ostalih sova.

Mužjaci i ženke su slične veličine i izgleda i kod ove vrste se ne javlja izražen polni dimorfizam. Ženke su obično teže, ali mužjaci većinom imaju duža krila, rep i sl. Odrasli mužjaci su uglavnom svetliji od ženki, tako da njihovo perje izgleda kao da je „izbledelo od sunca”. Podzemna kukumavka je visoka 19—28 cm, s rasponom krila od 50,8 do 61 cm. Teške su 140 do 240 grama.[2][3][4] Poređenja radi, ova kukumavka je malo veća od crvenogrudog kosa.[2]

  • Mladunac
    Mladunac
  • A. c. floridana, odrasla jedinka, Florida
    A. c. floridana, odrasla jedinka, Florida
  • Pet podzemnih kukumavki
    Pet podzemnih kukumavki

Sistematika[uredi | uredi izvor]

Podzemnu kukumavku ponekad svrstavaju u monotipski rod Speotyto, što se objašnjava različitom morfologijom i kariotipom u odnosu na ostale pripadnike roda. S druge strane, podaci sekvenciranja DNK sugerišu da je podzemna kukumavka u stvari pripadnik roda Athene, tako da je danas — na osnovu većinskog mišljenja — smeštena u taj rod.

Do sada je opisan znatan broj podvrsta koje se neznatno razlikuju po izgledu, ali njihova nomenklatura još nije potvrđena.[5] Većina podvrsta nađena je u Andima ili Antilima ili blizu njih. Iako različite jedne od drugih, veza između podvrsta sa Floride sa karipskim pticama još uvek nije sasvim jasna.[6]

  • A. c. cunicularia (Molina, 1782) — nizije južne Bolivije i južnog Brazila, južno do Ognjene zemlje; verovatno uključuje i podvrstu A. c. partridgei
  • A. c. grallaria (Temminck, 1822) — centralni i istočni Brazil
  • A. c. hypugaea (Bonaparte, 1825) — južna Kanada, preko velikih ravnica na jugu, sve do Srednje Amerike
  • A. c. floridana (Ridgway, 1874) — Florida i Bahame
  • A. c. guadeloupensis (Ridgway, 1874) — ostrva Gvadelup i Mari-Galant; izumrla (oko 1890)
  • A. c. amaura (Lawrence, 1878) — ostrva Antigva, Sent Kits i Nevis; izumrla (oko 1905)
  • A. c. troglodytes (Wetmore & Swales, 1886) — Hispaniola, ostrva Gonave i Beata
  • A. c. rostrata (C. H. Townsend, 1890) — ostrvo Santa Rosa, arhipelag Reviljahihedo
  • A. c. nanodes (Berlepsch & Stolzmann, 1892) — jugozapadni Peru; verovatno uključuje i podvrstu A. c. intermedia
  • A. c. brachyptera (Richmond, 1896) — ostrvo Margarita; verovatno uključuje i podvrstu A. c. apurensis
  • A. c. tolimae (Stone, 1899) — zapadna Kolumbija; verovatno uključuje i podvrstu A. c. carrikeri
  • A. c. juninensis (Berlepsch & Stolzmann, 1902) — Andi, od centralnog Perua do severozapadne Argentine; verovatno uključuje i podvrstu A. c. punensis
  • A. c. punensis (Chapman, 1914) — Bolivijski plato, prostor oko granice Perua i Ekvadora; teško ju je razlikovati od podvrste A. c. juninensis
  • A. c. arubensis (Cory, 1915) — Aruba
  • A. c. intermedia (Cory, 1915) — zapadni Peru; teško ju je razlikovati od podvrste A. c. nanodes
  • A. c. minor (Cory, 1918) — južna Gvajana i region Roraime
  • A. c. carrikeri (Stone, 1922) — istočna Kolumbija; teško ju je razlikovati od podvrste A. c. tolimae
  • A. c. pichinchae (Boetticher, 1929) — zapadni Ekvador
  • A. c. boliviana (L. Kelso, 1939) — bolivijski altiplano
  • A. c. apurensis (Gilliard, 1940) — severozapadna Venecuela; teško ju je razlikovati od podvrste A. c. brachyptera
  • A. c. partridgei (Olrog, 1976) — Korijentes, Argentina; verovatno se ne razlikuje od podvrste A. c. cunicularia
  • A. c. guantanamensis (Garrido, 2001) — Kuba i Ostrvo Mladosti

Praistorijski fosili sličnih vrsta otkriveni su na mnogim karipskim ostrvima (Barbuda, Kajmanska Ostrva, Jamajka, Mona, Portoriko). Ove vrste su izumrle krajem pleistocena, uglavnom zbog ekoloških promena i variranja visine nivoa mora na kraju ledenog doba, pre početka uticaja ljudske aktivnosti. Ovi fosili se razlikuju po veličini od današnjih podzemnih kukumavki, a njihova veza sa današnjim taksonom još uvek nije rešena.

  • Severna podzemna kukumavka (A. c. hypugaea)
    Severna podzemna kukumavka (A. c. hypugaea)
  • Podzemna kukumavka sa Floride (A. c. floridana); Florida (SAD)
    Podzemna kukumavka sa Floride (A. c. floridana); Florida (SAD)
  • Verovatno brazilska podzemna kukumavka (A. c. grallaria); Sao Paulo, Brazil)
    Verovatno brazilska podzemna kukumavka (A. c. grallaria); Sao Paulo, Brazil)
  • Južna podzemna kukumavka (A. c. cunicularia); Urugvaj
    Južna podzemna kukumavka (A. c. cunicularia); Urugvaj
  • Podzemna kukumavka u zatočeništvu; Ujedinjeno Kraljevstvo
    Podzemna kukumavka u zatočeništvu; Ujedinjeno Kraljevstvo

Rasprostranjenost i ekologija[uredi | uredi izvor]

Pre evropske kolonizacije, podzemne kukumavke su verovatno naseljavale sve prostore Novog sveta, ali su otad u Severnoj Americi doživele ograničenja u rasprostranjenosti. U poslednje vreme, u Južnoj Americi one su počele da proširuju svoj areal zahvaljujući deforestaciji.[7] Zapadna podzemna kukumavka (A. c. hypugaea) najčešća je na području Komers Sitija i u još nekoliko okruga u Koloradu, a njena populacija veoma je ugrožena.[8]

Podzemne kukumavke naseljavaju područje od južnih delova zapadnih kanadskih provincija, južni Meksiko, pa sve do zapadnih delova Južne Amerike. Takođe žive i na Floridi, kao i na mnogim karipskim ostrvima. U Južnoj Americi su raštrkane na severozapadu u Andima, ali su široko rasprostranjene od južnog Brazila do Patagonije i Ognjene zemlje. Podzemne kukumavke su ptice stanarice u većem delu svog areala. Ptice koje se gnezde u Kanadi i severnom delu SAD uglavnom se sele do južnog Meksika i južnih delova SAD tokom zimskih meseci.

Ova vrsta u divljini živi oko 9 godina, dok u zatočeništvu može živeti i više od 10 godina. Često se događa da motorizovana vozila ubijaju ptice na putevima, a imaju i mnogo prirodnih neprijatelja, uključujući jazavce, kojote i zmije. Takođe ih ubijaju i domaći i divlji psi i mačke. Dve studije u Kolumbiji utvrdile su da ove ptice nemaju nikakve krvne parazite.[9]

Podzemna kukumavka često se gnezdi u rupama koje kopaju kopnene veverice, koje takođe koriste i zvečarke. Kada su sove uplašene, povlače se u rupe i proizvode zvukove šištanja i zvečanja poput onih koje proizvode zvečarke. Ovo ponašanje ukazuje na to da sove, služeći se ovom strategijom, uspevaju da se odbrane od svojih neprijatelja koji su upoznati sa opasnošću od zvečarke.[10]

Ova ptica ima veću toleranciju na ugljen-dioksid u odnosu na ostale ptice, što predstavlja jedan vid adaptacije životinja koje žive uglavnom pod zemljom, gde ovaj gas može da se akumulira u većim količinama negoli iznad zemlje.[11]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Podzemna kukumavka posmatra okolinu

Dok lovi, podzemna kukumavka stoji i čeka svoj plen. Zatim, kada ga uoči, stropošta se u letu na njega, a ako su insekti ili ptice u pitanju — hvata ih u letu. Ponekad juri svoj plen trčeći po zemlji. Ishrana joj je veoma raznovrsna; hrani se beskičmenjacima i malim kičmenjacima, koji čine jednu odnosno dve trećine ishrane. Uglavnom jede velike insekte i manje glodare. Iako često živi pored kopnenih veverica, one se retko nalaze jelovniku podzemne kukumavke.

Kad su glodari u pitanju, hrani se onom vrstom koja je najzastupljenija na datom području, kao što je slučaj sa vrstom Calomys tener u južnom Brazilu. Što se tiče vodozemaca, mali gušteri poput vrste Hemidactylus mabouia i žabe najčešća su hrana podzemnih kukumavki. Generalno, kada su kičmenjaci u pitanju, plen koji ova sova lovi obično nije teži od nekoliko grama.[12] Najveći plen su joj ptice, kao što je vrsta goluba Zenaida auriculata koji može da teži isto koliko i podzemna kukumavka.[13] Kada hrane nema u blizini, odrasla kukumavka može uloviti druge mlade sove kako bi se njima hranila ili kako bi nahranila svoje mladunce.

Što se beskičmenjaka tiče, nisu mnogo probirljive. Naročito se hrane termitima, pogotovo onim iz porodice Termitidae i pravokrilcima, i to zrikavcima. Vrste Bothynus i Dichotomius anaglypticus iz reda tvrdokrilaca su iz nekog razloga češće na jelovniku podzemne kukumavke u odnosu na ostale pripadnike tog reda. Slično tako, primećeno je da ove sove među skorpijama najčešće jedu one iz porodice Bothriuridae, među paucima one iz porodice Lycosidae i među diplopodama izvesne Diplocheta. Mali trčuljci se jedu u velikim količinama, dok su oni veći manje popularni kod kukumavki, verovatno zbog većeg otpora koji mogu da pruže veće vrste.[13] Podzemne kukumavke su poznate i po tome što ostavljaju fekalije velikih biljojeda oko svoje podzemne rupe kako bi privukle balegare, koji takođe predstavljaju značajan izvor hrane za ovu pticu.

Za razliku od ostalih sova, podzemne kukumavke jedu i plodove i seme, posebno plod vrste Cylindropuntia leptocaulis, kao i kaktusa Opuntia i Cylindropuntia. Na ostrvu Santa Rosa, gde gotovo da nema sisara koje mogu da love, one se uglavnom hrane cvrčcima i kaktusima, ali i posebnom vrstom carića koji je endemičan i javlja se samo na tom ostrvu. Takođe se povremeno hrane i golubom žalopojcem.[14]

Podzemne kukumavke često odlažu višak svoje hrane u rupu, kako bi se osigurale od nestašice tokom perioda manjkanja hrane ili tokom ležanja na jajima. Istraživanjem jedne podzemne rupe u Saskačevanu, 1997. godine nađeno je preko 200 glodara.[11]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Porodica podzemnih kukumavki

Sezona parenja počinje krajem marta ili početkom aprila. Ove ptice obično imaju samo jednog partnera, mada se povremeno dešava da se mužjak pari sa dve ženke.[2] Podzemne kukumavke se ponekad gnezde u kolonijama. Tipično stanište za razmnožavanje su im livade ili prerije, ali se mogu prilagoditi i drugim otvorenim prostranstvima, poput aerodroma, golfskih terena ili njiva. Ovim pticama ne smeta prisustvo čoveka, pa se često gnezde pored puteva, farmi, kuća, a redovno zauzimaju i kanale za navodnjavanje.

Gnezde se u podzemnim rupama, pa otuda i njihovo ime. Ako ne postoji rupa a teren nije tvrd ili kamenit, one mogu same da iskopaju rupu. Takođe se gnezde i u veštačkim, plitkim, podzemnim strukturama koje imaju lak pristup površini.

Tokom sezone parenja, one sakupljaju razne materijale i donose u svoje gnezdo, a neke od njih iste ostavljaju ispred svoje rupe, čime verovatno označavaju da je rupa zauzeta. To mogu biti i zatvarači, metalna folija, opušci, otpaci papira i slično.[11] Najčešći materijal je izmet sisara, obično od stoke. Nekada se mislilo da miris izmeta pomaže da se prikrije miris mladunaca, ali istraživači sada veruju da izmet pomaže u održanju mikroklime oko rupe i da privlači insekte kojima se ove ptice hrane.[15]

Ženka nosi po jedno jaje na svaka dva dana dok ne završi, tako da može da snese 4 do 12 jaja (obično 9). Ona će zatim ležati na jajima tri ili četiri nedelje, dok će joj mužjak donositi hranu. Kada se ptići izlegnu, hrane ih oba roditelja. Četiri nedelje nakon toga, ptići mogu da lete na kratko i počinju da napuštaju rupu. Roditelji i dalje nastavljaju da hrane mlade, i to mesec dana, ili čak tri meseca. Iako se većina jaja izlegne, samo četiri ili pet mladunaca preživi dotle da napusti gnezdo.

Stopa vernosti varira od populacije do populacije. Na nekim mestima, sove će koristiti ponovo isto gnezdo nekoliko sledećih godina, dok vrste koje žive severnije i koje se sele, ređe se vraćaju u isto gnezdo sledeće godine. Takođe, kao i kod mnogih drugih ptica, ženke sove češće napuštaju gnezdo i odlazi drugde, nego što je to slučaj sa mužjacima.[16]

Status i konzervacija[uredi | uredi izvor]

Podzemna kukumavka pravi gnezdo pored zakopane cevi

Podzemna kukumavka je ugrožena u Kanadi[17] i u Meksiku, a na Floridi i u većem delu zapadne Amerike je vrsta od posebnog značaja. Jedna je od ugroženih vrsta i u Koloradu. Česta je i veoma rasprostranjena vrsta u neotropskim zemljama, gde često naseljavaju i polja i parkove u gradovima. U regionima koji se graniče sa amazonskom kišnom šumom se u poslednje vreme dosta šire zahvaljujući procesu deforestacije.[7] Zbog toga su na IUCN listi navedene kao poslednja briga.[1] Podzemne kukumavke su zaštićene u skladu sa zakonom o pticama selicama u Kanadi, SAD i Meksiku.

Glavni razlog smanjenja populacije ove vrste u Severnoj Americi su programi zaštite za prerijske pse koji predstavljaju njihovog najvećeg neprijatelja, a pored toga i gubitak staništa. Podzemne kukumavke često naseljavaju područja koja su ljudske tvorevine, poput aerodroma, golf terena ili pašnjaka, a poznato je da koriste i veštačke tvorevine za svoja gnezda poput plastičnih cevi.[18][19] Genetička analiza dve severnoameričke podvrste ukazuje na to da nemogućnost gnežđenja nije nešto što je problem u populacijama ove vrste.[6]

Na prostorima u kojima prisustvo ovih ptica dolazi u sukob s njihovim razvojnim interesima, primećena je tehnika pasivnog preseljavanja, koja je uspešnija od samog hvatanja ptica i njihovog transporta na novu lokaciju (ovo može biti stresno za ptice i često dolazi do neuspeha). Naime, ptice se delimično prisiljavaju, a delimično se mame da se kreću po svojoj volji. Pripreme za to treba da počnu par meseci pre očekivanog poremećaja, i to posmatranjem kolonije sova, posebno njihovog kretanja i preferiranja lokacije. Nakon izbora lokacije koja je u blizini i koja će odgovarati pticama, ova nova lokacija se unapređuje dodavanjem rupa i svega ostalog što je potrebno ovim pticama. Jednom kada se sove budu navikle na promene i novu lokaciju - ako je moguće, to treba biti na početku proleća, pre početka sezone parenja - popunjavaju se ili uništavaju njihove stare rupe kako bi se sprečio povratak na staru lokaciju. Jednostavan dizajn zamke s vratima na jednoj strani koji se postavlja na rupi pokazao se veoma uspešnim za ovakve potrebe.[20] Ako je sve bilo dobro pripremljeno, sove će se preseliti na novu lokaciju najviše za nekoliko noći. Potrebno je da budu nadgledane nekoliko narednih meseci ili dok se ne završi ljudska opasnost u blizini.[21]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Fikcija[uredi | uredi izvor]

Sova se smeje
  • Roman za decu pod nazivom Sovin huk autora Karla Hajasena (2002) govori o grupi dece koja pokušavaju da spreče izgradnju palačinkarnice čija će gradnja uništiti stanište podzemnih kukumavki u jednom malom gradu na Floridi.[22] U filmskoj adaptaciji ovog romana u New Line Cinema i Walden Media movie pojavile su se žive podzemne kukumavke.
  • Podzemna kukumavka po imenu Vojnik pojavljuje se u seriji knjiga Guardians of Ga'Hoole autora Ketrin Laski. Ptica tumači glavni lik u knjigama. Postoji još nekoliko manje istaknutih podzemnih kukumavki u knjigama. Vojnik je takođe ekranizovan u filmu iz 2010. godine, koji je baziran na seriji knjiga.
  • U filmu Rango iz 2011. godine grupa podzemnih kukumavki prikazana je kao orkestar marijača.
  • Ova ptica se pojavljuje i u kratkom animiranom filmu Boundin' kako skače gore-dole iz svoje rupe.
  • Podzemna kukumavka po imenu Madam Munšajn pojavljuje se u seriji knjiga Hank the Cowdog autora Džona Eriksona. Madam Munšajn je opisana kao mala sova veštica koja živi u pećini sa svojim zaštitnikom, zmijom Timotijem, i pomaže Henku oko nekih njegovih problema.

Sport[uredi | uredi izvor]

  • Podzemna kukumavka je zvanična maskota međukolegijalnih atletskih timova Univerziteta Florida Atlantik, kao i kampusa nacionalnog društva „Odubon” označenog kao utočište za podzemne kukumavke.[23]

Muzika[uredi | uredi izvor]

  • Pevač Ded Milkmen koristio je podzemne kukumavke za šale u svojim tekstovima, pre svega u pesmi Stjuart.

Imanje „Podzemna kukumavka”[uredi | uredi izvor]

„Podzemna kukumavka” je naziv imanja kanadskog uzgajivača vinove loze i proizvođača vina. Udaljeno je 15 km južno od grada Olivera, Britanska Kolumbija, a smešteno je u dolini Okagan, poznatom vinskom regionu u Kanadi.[24][25] Imanje je 1993. godine osnovao Džimi Vajs, programer iz Vankuvera, koji je, u potrazi za novim poslovnim idejama, kupio zapušteni vinograd južno od Olivera.[26][27][28] Prvobitni zasadi bili su ispunjeni sortama šardone, pino gri, merlo i kaberne sovinjon.[28] Imanje je dobilo ime po severnoj podzemnoj kukumavki (A. c. hypugaea), ugroženoj vrsti koja živi na tom području. Naknade od degustacije vina u podrumu imanja doniraju se lokalnom društvu za zaštitu ove ptice.[28][29]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b BirdLife International (2012). „Athene cunicularia”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 26. 11. 2013. 
  2. ^ a b v g Lewis, D.P. (2005). „Burrowing Owl – Athene cunicularia”. OwlPages.com. Owl Species ID: 220.040.000. Pristupljeno 24. 4. 2005. 
  3. ^ „Burrowing Owl, Identification”. allaboutbirds.org. Pristupljeno 28. 2. 2016. 
  4. ^ „All about Burrowing Owls”. Burrowing Owl Conservation Society of BC. Arhivirano iz originala 5. 2. 2015. g. Pristupljeno 28. 2. 2016. 
  5. ^ Holt, D.W.; Berkley, R.; Deppe, C.; Enríquez Rocha, P.L.; Petersen, J.L.; Rangel Salazar, J.L.; Segars, K.P.; Wood, K.L. (1999). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J., ur. 155. Burrowing Owl. Handbook of the Birds of the World. Volume 5: Barn-owls to Hummingbirds. Barcelona: Lynx Edicions. str. 227—228, ploča 17. ISBN 978-84-87334-25-2. 
  6. ^ a b Korfanta, N.M.; McDonald, D.B.; Glenn, T.C. (2005). „Burrowing owl (Athene cunicularia) population genetics: A comparison of North American forms and migratory habits” (PDF). Auk (journal). 122 (2): 464—478. JSTOR 4090439. doi:10.1642/0004-8038(2005)122[0464:BOACPG]2.0.CO;2. 
  7. ^ a b Gomes, F.B.R.; Mello Barreiros, M.H.; Krempel Santana, T.B. (2013). „Novos registros da expansão geográfica de Athene cunicularia na Amazônia central com especial referência as atividades humanas” [New records of the geographical expansion of Athene cunicularia in central Amazonia with particular reference to human activities]. Atualidades Ornitológicas (na jeziku: portugalski). 172: 8. 
  8. ^ Klute, David S.; Ayers, Loren W.; Green, Michael T.; Howe, William H.; Jones, Stephanie L.; Shaffer, Jill A.; Sheffield, Steven R.; Zimmerman, Tara S. (2003). „Status Assessment and Conservation Plan for the Western Burrowing Owl in the United States” (PDF). Washington, D.C.: U.S. Department of Interior, Fish and Wildlife Service. Biological Technical Publication FWS/BTP-R6001-2003. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 07. 2017. g. Pristupljeno 17. 02. 2016. 
  9. ^ Basto, Natalia; Rodríguez, Oscar A.; Marinkelle, Cornelis J.; Gutierrez, Rafael; Matta, Nubia Estela (2006). „Haematozoa in birds from la Macarena National Natural Park (Colombia)”. Caldasia. 28 (2): 371—377. 
  10. ^ Rowe, Matthew P.; Cross, Richard G.; Owings, Donald H. (2010). „Rattlesnake Rattles and Burrowing Owl Hisses: A Case of Acoustic Batesian Mimicry”. Ehtology. 72 (1): 53—71. doi:10.1111/j.1439-0310.1986.tb00605.x. 
  11. ^ a b v „Burrowing Owl, Life History”. allaboutbirds.org. Pristupljeno 28. 2. 2016. 
  12. ^ Sl. 1 u delu Motta-Junior (2006) vodi na pogrešan trag: prikazuje prosečnu masu komponenata i kičmenjaka i beskičmenjaka. Uporediti Tyto alba, koja se hrani gotovo isključivo na istoj sorti glodara i drugih malih kičmenjaka (nikako beskičmenjaka) kao što je A. cunicularia.
  13. ^ a b Motta-Junior, José Carlos (2006). „Relações tróficas entre cinco Strigiformes simpátricas na região central do Estado de São Paulo, Brasil” [Comparative trophic ecology of five sympatric Strigiformes in central State of São Paulo, south-east Brazil] (PDF). Revista Brasileira de Ornitologia (na jeziku: portugalski). 14 (4): 359—377. 
  14. ^ Brattstrom, Bayard H.; Howell, Thomas R. (1956). „The Birds of the Revilla Gigedo Islands, Mexico” (PDF). Condor (journal). 58 (2): 107—120. doi:10.2307/1364977. 
  15. ^ Levey, D.J.; Duncan, R.S.; Levins, C.F. (2004). „Use of dung as a tool by burrowing owls” (PDF). Nature (journal). 431 (7004): 39. PMID 15343324. doi:10.1038/431039a. 
  16. ^ Lutz, R.S.; Plumpton, D.L. (1999). „Philopatry and nest site reuse by burrowing owls: implications for productivity”. Journal of Raptor Research. 33 (2): 149—153. 
  17. ^ „Species Profile – Burrowing Owl”. Species at Risk Public Registry. Environment Canada. Arhivirano iz originala 23. 11. 2004. g. Pristupljeno 8. 5. 2006. 
  18. ^ Nordstom, Noelle. „Priority Habitat and Species Management Recommendations, Volume IV: Birds: Burrowing Owl” (PDF). Washington Department of Fish & Wildlife. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 8. 2010. g. Pristupljeno 3. 4. 2010. 
  19. ^ „Artificial Burrows”. Burrowing Owl Preservation Society. Arhivirano iz originala 30. 11. 2010. g. Pristupljeno 3. 4. 2010. 
  20. ^ Clark, H.O. Jr.; Plumpton, D.L. (2005). „A simple one-way door design for passive relocation of Western Burrowing Owls”. California Fish and Game. 91 (4): 286—289. 
  21. ^ Trulio, Lynne A. (1995). „Passive relocation: A method to preserve burrowing owls on disturbed sites” (PDF). Journal of Field Ornithology. 66 (11): 99—106. 
  22. ^ Hiaasen, Carl (2002). Hoot. Knopf. ISBN 978-0-582-84859-7. 
  23. ^ „FAU Traditions”. Florida Atlantic University: Athletics Department. Arhivirano iz originala 19. 5. 2011. g. Pristupljeno 25. 4. 2011. 
  24. ^ „First time to the Okanagan Wine Festival”. Pique Newsmagazine. Pristupljeno 7. 1. 2011. 
  25. ^ Canada (23. 5. 2009). „A Canadian cab that's definitely worth hailing”. Toronto: The Globe and Mail. Pristupljeno 7. 1. 2011. 
  26. ^ Danehower, Cole (2010). Essential Wines and Wineries of the Pacific Northwest: A Guide to the Wine Countries of Washington, Oregon, British Columbia, and Idaho. Timber Press. str. 246—247. ISBN 978-0-88192-966-9. 
  27. ^ Canada (20. 10. 2010). „Jim Wyse”. Toronto: The Globe and Mail. Pristupljeno 7. 1. 2011. 
  28. ^ a b v Melander, Christina (2007). Pacific Northwest: The Ultimate Winery Guide: Oregon, Washington, and British Columbia. Chronicle Books. str. 98—99. ISBN 978-0-8118-5529-7. 
  29. ^ „Burrowing Owl Estate – Environment”. Bovwine.ca. Pristupljeno 7. 1. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Подземна_кукумавка&oldid=25472330”