Diktatura

Adolf Hitler i Josif Staljin su dvoje ljudi koji se često koriste kao primeri diktatora iz 20. veka iz dve različite ideologije.

Diktatura se prema obliku vlasti i državnog uređenja svrstava u prvu podjelu a to je prema obliku vladavine. Ova podjela se uzima prema osobinama koje imaju nosioci vlasti, načinu dolaska na vlast, te prema odnosu vlasti i vladara prema građanima (pored diktature u ovu podjelu još se ubrajaju i monarhija i republika).

Diktatura ili tiranija postojala je u prošlosti ali i postoji i u sadašnjosti. Vladavina nije utemeljena u pravu nego u nasilju. Platon i Aristotel je smatraju izopačenom. Vladar monopolizuje svu vlast u državi i preuzima sve funkcije. U antičkoj Grčkoj i Rimu bilo je poznato bezbroj diktatura. U novije vrijeme imamo Musolinija i Hitlera, dok modifikovanom obliku pripisujemo Staljina i Čaušeskua. Diktatori na vlast dolaze nelegalno, pa i državnim udarom (Fidel Kastro je na vlast došao državnim udarom,pod izgovorom da skida sa vlasti diktatora). Vlast se nastoji proširiti na sve sfere ljudskog života, privredne tokove, kulturni i porodični život. Mogli bismo reći da samim tim što diktator ima apsolutnu vlast nad svim nivoima vlasti to onemogućava organizovani kriminal da se infiltruje. To je samo u teoriji. Naime, mnogi diktatori upravo stvaraju organizovani kriminal radi svoje koristi (npr. Norijega u Panami itd.).

Istorija

Između dva svetska rata su opisana četiri tipa diktatura: konstitucioni, komunistički (nominalno zagovarajući „diktaturu proletarijata“), kontrarevolucionarni, i fašistički. Mnogi su dovodili u pitanje razlike između ovih prototipova. Od Drugog svetskog rata prepoznatljiv je širi opseg diktatura, uključujući diktature Trećeg sveta, teokratske ili verske diktature i dinastične ili porodične diktature.

Republikansko poreklo

Tokom republikanske faze antičkog Rima, rimski diktator je bio specijalni sudija koji je držao dobro definisane moći, obično u intervalima od šest meseci, i obično u kombinaciji sa konzulom. Rimskim diktatorima je dodeljivana apsolutna moć u vreme vanrednog stanja. Pri izvršenju, originalno njihova sila nije bila ni proizvoljna ni neograničena, već podložna zakonu i zahtevala je retrospektivno opravdanje. Nije bilo takvih diktatura nakon početka II veka p. n. e, a kasniji diktatori poput Sule i rimskih careva su mnogo više lično i proizvoljno iskorištavali moć. Kako je rimski imperator bio kralj u svakom pogledu osim imena, koncept koji je ostao anatema tradicionalnom rimskom društvu, te institucija nije preneta u Rimsko carstvo.

Latinsko američki lideri 19. veka

Glavni članak: Caudillo

Nakon kolapsa španske kolonijalne vladavine, u mnogim oslobođenim zemljama došli su na vlast razni diktatori. Često su predvodili privatnu vojsku. Ti samoimenovani vojno politički lideri su napadali slabe nacionalne vlade nakon što su one preuzele političku i ekonomsku moć u regionu. Primeri takvih lidera su Antonio Lopez de Santa Ana u Meksiku i Huan Manuel de Rosas u Argentini. Takvi diktatori su takođe nazvani personalismos.

Talas vojnih diktatura u Južnoj Americi u drugoj polovini dvadesetog veka ostavio je poseban beleg na latinsko američku kulturu. U latinsko američkoj književnosti, diktatorski roman koji izaziva diktaturu i vladara je značajan žanr. Postoje i mnogi filmovi koji prikazuju latinoameričke vojne diktature.

Komunizam i fašizam u diktaturama 20. veka

U prvoj polovini 20. veka, staljinističke i fašističke diktature su se pojavile u raznim naučno i tehnološko naprednim zemljama, koje se razlikuju od diktatura u Latinskoj Americi i postkolonijalnih diktatura u Africi i Aziji. Vodeći primeri moderne totalitarne diktature obuhvataju:

• Adolf Hitlerovu nacističku Nemačku, Benito Musolinijevu Italiju, i druge fašističke diktature;
• Josif Staljinov Sovjetski Savez, i druge staljinističke i sovjetsko komunističke diktature koje su se pojavile nakon Drugog svetskog rata u srednjoj Evropi, istočnoj Evropi, Kini i drugim zemljama.

Diktature u Africi i Aziji nakon Drugog svetskog rata

Mobutu Sese Seko, Zairski dugogodišnji diktator.

Nakon Drugog svetskog rata, diktature su uspostavljene u nekoliko novih država Afrike i Azije, često na račun ili usled neuspeha ustava koji su nasleđeni od kolonijalnih sila. Ovi ustavi često nisu bili delotvorni bez jake srednje klase ili su radili protiv već postojeće autokratske vladavine. Neki izabrani predsednici i premijeri su stekli vlast tako što su potisnuli opoziciju i uspostavili jednopartijsku vladavinu, a drugi su uspostavili vojne diktature pomoću svoje vojske. Bez obzira na njihov oblik, ove diktature imale su negativan uticaj na ekonomski rast i kvalitet političkih institucija. Diktatorima koji su ostali na vlasti tokom dužeg vremenskog perioda bilo je sve teže da sprovode zdrave ekonomske politike.

Često citirana eksploataciona diktatura je režim Mobutu Sese Seka, koji je vladao Zairom od 1965. do 1997. godine, i tokom svoje vladavina je proneverio preko 5 milijardi dolara iz svoje zemlje.

Demokratski indeks agencije Economist Intelligence Unit, 2016. Plava boja predstavlja demokratske zemlje, dok se crveno obojene smatraju autoritarnim. Tamno crveno obojene su najčešće diktatura ili totalitarni režimi.

Demokratizacija

Globalna dinamika demokratizacije bila je jedno od centralnih pitanja političkih naučnika. Smatra se da je treći talas demokratije doveo do prelaza nekih diktatura u demokratije. (pogledajte isto tako kontrast između dve cifre Demokratsko-diktaturnog indeksa za 198.8 i 2008. godinu).

Merenje diktatura

Konceptualne i metodološke razlike u literaturi političke nauke postoje u pogledu merenja i klasifikacije režima kao diktature ili demokratije, sa istaknutim primerima kao što su Freedom House, Polity IV i Demokratsko-diktaturni indeks. Njihova validnost i pouzdanost su predmet diskusija.

Postoje dva glavna istraživačka pristupa: minimalistički pristup se fokusira na to da li je država nastavila sa održavanjem izbora koji su konkurentni, i suštinski pristup koji proširuje koncept demokratije tako što uključuje ljudska prava, slobodu štampe, vladavinu prava, itd. DD indeks se smatra primerom minimalističkog pristupa, dok je Polity data series, relativno kompletniji pokazatelj.

Tipovi

Najgeneralniji termin je despotizam, oblik vlade u kojoj jedan entitet vlada sa apsolutnom moći. Taj entitet može da bude individua, kao u autokratiji, ili to može da bude grupa, kao u oligarhiji. Despotizam može da znači tiranija (dominacija putem pretnji kažnjavanja i nasilja), ili apsolutizam; ili diktatura (forma vladavine u kojoj je vladar apsolutni diktator, koji nije ograničen ustavom, zakonima ili opozicijom, etc.). Diktature mogu da poprime oblik autoritarizma ili totalitarizma.

Diktatura je oblik vlasti u kojoj je apsolutna moć koncentrisana u diktatoru ili maloj klici, ili vladinoj organizaciji, ili grupi u kojoj je apsolutna moć izuzetno koncentrisana, dok se demokratija, sa kojom se koncept diktature često upoređuje, definiše kao oblik vlasti u kojoj se oni koji vladaju biraju putem izbora. Autoritarne diktature su one u kojima postoji malo političke mobilizacije i „mala grupa vlada u okviru formalno loše definisanih granica, ali zapravo na prilično predvidiv način”. Totalitarna diktatura uključuje „jednu partiju koju vodi jedan snažan pojedinac sa moćnom tajnom policijom i visoko razvijenom ideologijom”. Ovde vlada ima „potpunu kontrolu nad masovnim komunikacijama i socijalnim i ekonomskim organizacijama”. Hana Arent je smatrala totalitarizam novom i ekstremnom formom diktature koja obuhvata „atomizovane, izolovane pojedince”, u kojoj ideologija igra vodeću ulogu u definisanju načina na koji celokupno društvo treba da bude organizovano. Huan Linc smatra da je razlika između autoritativnog režima i totalitarnog u tome da do autoritativni nastoji da zaguši politiku i političku mobilizaciju (depolitizacija), dok totalitarni nastoji da kontroliše politiku i političku mobilizaciju.

Antonio Lopez de Santa Ana u meksičkog vojnoj uniformi

Klasifikacija

Diktature se mogu klasifikovati na brojne načine, kao što su:

• Društvena klasa
  • Diktatura buržoazije
  • Diktatura proletarijata
• Vojna diktatura
  • Mogu se razlikovati tipovi „arbitratora” i „vladara”; arbitratorski režimi su profesionalni, civilno orijentisani, spremni da se odreknu moći kada se problemi reše, i podrže postojeći društveni poredak; „vladarski” tipovi smatraju civile inkompetentnim i nemaju namere da im vraćaju vlast, oni su politički organizovani, i imaju koherentnu ideologiju
• Civilno-vojna diktatura
  • Jedan primer je Civilno-vojna diktatura Urugvaja (1973–85)
• Jednopartijska država
  • Mogu se razlikovati „jake” i „slabe” verzije; u slabim jednopartijskim državama, „bar jedan drugi akter zamagljuje ulogu stranke” (kao što je jedna osoba, vojska, ili predsednik)." Era Josifa Staljina u Sovjetskom Savezu i era Mao Cedunga u Kini se mogu navesti kao primeri.
• Personalizam
• Hibrid
  • Neke kombinacije gornjih tipova.

Poreklo moći

• Porodična diktatura – nasleđivanje moći putem porodičnih veza
• Vojna diktatura – putem vojne sile ili državnog udara. U Latinskoj Americi, vojne diktature su često predvođene komitetima koji se nazivaju vojnim huntama.
• Ustavna diktatura – diktatorsku moć je pružena ustavnim sredstvima (često kao odredba u slučaju vanrednog stanja)
• Autoudar – putem suspendovanja postojećih demokratskih mehanizama nakon dolaska na funkciju ustavnim sredstvima.

Stabilna diktatura

Stabilna diktatura je ona koja se može održati na snazi tokom dugog vremenskog perioda. Teorija stabilne diktature po pitanju Sovjetskog Saveza tvrdi da nakon krize nasleđivanja koja je sledila Staljinovoj smrti 1953. godine, uspešni vođa je zauzeo status staljinističkog diktatora bez Staljinovog aparata terora. Smatra se da su Čile i Paragvaj imali stabilne diktature tokom 1970-tih. Postoje indikacije se da se stabilne diktature ponašaju različito od nestabilnih diktatura. Na primer, Marija Brauver je mišljenja da „ekspanzionističke politike mogu propasti i potkopati autoritet lidera. Stabilni diktatori bi, stoga, bili skloni da se uzdrže od vojne agresije. Ovo se odnosi na imperijalnu Kinu, Vizantion i Japan, koji su se u pojedinim razdobljima uzdržavali da proširivanja svojih granica. Nasuprot tome, novi diktatori žele da osvoje podršku ljudi obećavajući im bogatstvo i njihovo prisvajanje iz domaćih ili stranih izvora. Oni nemaju mnogo da izgube od neuspeha, dok ih uspjeh može podići na pozicije bogatstva i moći.”

Dobronamerna diktatura

Glavni članak: Dobronamerna diktatura

Dobronamerna diktatura je teoretska forma vladavine u kojoj autoritarni vođa ima apsolutnu političku moć nad državom ali radi to u korist populacije kao celine. Dobronamerni diktator može da dozvoli izvesnu ekonomsku liberalizaciju ili postojanje nekog oblika demokratskog procesa, kao što su javni referendumi ili izabrani predstavnici sa ograničenom moći, i on često vrši pripreme za prelazak na istinsku demokratiju tokom ili nakon njegovog mandata. On se možda može smatrati republikanskom forma prosvetljenog despotizma.

Ova etiketa je primenjena na lidere kao što su Mustafa Kemal Ataturk (Turska), Josip Broz Tito (Jugoslavija), Li Guangjao (Singapur), Abdulah II od Jordana, Pol Kagame (Ruanda), Kabus ibn Said el Said (Oman), Tomas Sankara (Burkina Faso) i Muamer Gadafi (Libijska Džamahirija).

Literatura

• William Roberts Clark; Golder, Matt; Golder, Sona N. (2012). „Chapter 5. Democracy and Dictatorship: Conceptualization and Measurement”. Principles of Comparative Politics. CQ Press. ISBN 978-1-60871-679-1. 
• Brown, Nathan J. (2011). The Dynamics of Democratization: Dictatorship, Development, and Diffusion. JHU Press. ISBN 978-1-4214-0088-4. 
• Møller, Jørgen; Svend-Erik Skaaning (2012). Requisites of Democracy: Conceptualization, Measurement, and Explanation. Routledge. str. 78. ISBN 978-1-136-66584-4. Pristupljeno 30. 3. 2014. </ref>
• William Roberts Clark; Golder, Matt; Sona Nadenichek Golder (2009). Principles of comparative politics. CQ Press. ISBN 978-0-87289-289-7. 
• Huntington, Samuel P. (2012). The Third Wave: Democratization in the Late 20th Century. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-8604-7. 
• Coppa, Frank J. (2006). Encyclopedia of Modern Dictators: From Napoleon to the Present. Peter Lang. str. xiv. ISBN 978-0-8204-5010-0. Pristupljeno 25. 3. 2014. „In the period between the two world wars, four types of dictatorships were described by a number of smart people: constitutional, the communist (nominally championing the "dictatorship of the proletariat"), the counterrevolutionary, and the fascist. Many have rightfully questioned the distinctions between these prototypes. In fact, since World War II, we have recognized that the range of dictatorships is much broader than earlier posited and it includes so-called Third World dictatorships in Africa, Asia, Latin America, and the Middle East and religious dictatorships....They are also family dictatorships ....” 
• Power, Margaret (2008). „Dictatorship and Single-Party States”. Ur.: Bonnie G. Smith. The Oxford Encyclopedia of Women in World History: 4 Volume Set. Oxford University Press. str. 1. ISBN 978-0-19-514890-9. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
• Friedrich, Carl J.; Brzezinski, Zbigniew K. (1965). Totalitarian Dictatorship and Autocracy (2nd izd.). Praeger. 
• Bueno de Mesquita, Bruce; Smith, Alastair; Siverson, Randolph M.; Morrow, James D. (2003). The Logic of Political Survival. The MIT Press. ISBN 978-0-262-63315-4. 
• Dobson, William J. (2013). The Dictator's Learning Curve: Inside the Global Battle for Democracy. Anchor. ISBN 978-0307477552. 
• Bruce Bueno de Mesquita; Alastair Smith (2011). The Dictator's Handbook: Why Bad Behavior is Almost Always Good Politics. Random House. str. 272. ISBN 9781610390446. OCLC 701015473. 
• Jan C. Behrends. Dictatorship: Modern Tyranny Between Leviathan and Behemoth in Docupedia Zeitgeschichte, 14 March 2017.