Антонио Мониз

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антонио Мониз

Антонио Каитано де Абреу Фреире Егас Мониз
Антонио Каитано де Абреу Фреире Егас Мониз

Општи подаци
Датум рођења 29. новембар 1874.
Место рођења Аванца Естареја (Португал)
Датум смрти 13. децембар 1955.
Место смрти Лисабон (Португал)
Рад
Поље Медицина
Школа Универзитет Коимбра (порт. University of Coimbra)
Институција Универзитет Коимбра (1902) Универзитет у Лисабону (1921–1944)
Познат по Ангиографија Лоботомија
Награде Nobel prize medal.svg Нобелова награда за физиологију или медицину (1949.)

Антонио Каитано де Абреу Фреире Егас Мониз (порт. António Caetano de Abreu Freire Egas Moniz; 29. новембар 187413. децембар 1955), познат и као Егас Мониз (португалски изговор: [ɛɡɐʃ muniʃ]), је био португалски неуролог, пионир церебралне (мождане) ангиографије и један од најзаслужнијих за увођење „контроверзног“ неорохируршке метод лечења одређених психоза применом лоботомије, захваљујући којој је постао први португалски држављанин коме је (заједно са Валтером Рудолфом Хесом) додељена Нобелова награда за физиологију или медицину 1949.[1]

Епоним[уреди]

Егас Монизов знак (енгл. Egas Moniz' sign)

Снажна флексија табана која може довести до дорзифлекије ножних прстију код оштећења пирамидалног пута нервног система.[2]

Биографија[уреди]

Антонио Мониз је рођен 29. новембра 1874. на породичној фарми у месту Аванца, Португалија, од оца Фернанда де Пина Резенде Абреуа (порт. Fernando de Pina Rezende Abreu) и мајке Марије да Розарио де Алмеида е Соуса (порт. Maria do Rosario de Almeida e Sousa). Његов кум му је дао име по Егасу Монизу, јунаку Португалског отпора против Мавара.

Мониз је основно образовање добио од свог стрица Абе Фреире (порт. Abbé Caetano de Pina Rezende Abreu Sa Freire), пре него што је уписао Медицински факултет Универзитета у Коимбри. Даље школовање наставио је у Бордоу и Паризу, након кога је по повратку у Португалију постао професор на Универзитету у Коимбри 1902. када се и оженио Елвисом Македонијом Дијас.

Током 1911 Мониз је премештен на место шефа неурологије у Лисабону, где је остао да ради и живи све до своје смрти. Краће време Мониз је радио и као лекар у болници Санта Марија у Лисабону.

Прва деценије 20. века била је период револуционарног преокрета у Португалији и у том периоду Мониз је био изузетно активна у републиканском покрету који је довео до свргавања монархије 1910. Тако се Мониз једно време активно бавио политиком, прво, од 1903. до 1917. као заменик председника португалског парламента. Затим је 19171918, после збацивања монархије, обављао дужност португалског амбасадора у Шпанији. Исте године именован је за министра спољних послова и био председник португалске делегације на Париској мировној конференцији(19181919), и био потписник у име Португалије Версајског споразум, који је потписан 28. јуна 1919. Мониз се из политике повукао 1919, након политичке свађе у коју је био увучен због политичког неслагања.[3]

У знак признање за његов рад Монизоу је 1949. додељена Нобелова награда за физиологију или медицину: "за откриће терапијских вредности лоботомије у одређеним психозама", како је то наведено у образложењу награде.

Умро је 13. децембра 1955. у Лисабону, Португалија

Дело[уреди]

Иако је Антонио Мониз написао књигу о физиологији и патологији секса, а после Другог светског рата и књигу о ратној неурологији, након што је избачен из његове политичке странке, он се вратио на Универзитет у Лисабону, где је своја интерњсовања преусмерио на истраживања у неурологији. Тако је у периоду од 1927. до 1937. увео у клиничку праксу примену ангиографије крвних судова главе и врата у дијагностици тумора и других васкуларних болести.

Антонио Мониз је, радећи дуго година са неуропсихијатријским болесницима, схватио да неке психозе, нарочито шизофренију и тешку параноју, карактеришу „обрасци понављања“ који доминирају нормални психолошких процесом. Зато је сматрао да би прекид нервних влакана између фронталних режњева мозга, (за које се зна да су уско повезани са психолошким одговором), и таламуса, могао да изврши трансформацију постојећих „образаца понашања“ у психози, што би омогућило нормалан живот психотичним болесницима.

Године 1935, Мониз је присуствовао симпозијуму на којем је сазнао о спроведеном експерименталном уклањању префронталног режња мозга два мајмуна. Након ове операције, симптоми анксиозности и фрустрације се више нису јављали у мајмуна, мада су животиње, изгубиле способност учења. Упркос чињеници да научници тог времена нису ништа знали о функција префронталних режњева мозга, Мониз је у ових експериемнталних истраживања на мајмунима видео могућност њихове примене у експериментима код особа са менталним поремећајима. На основу ових истраживања и претходних размишљања Мониз је започео употребу хируршке процедуре за лечење душевних болесника у којој је префронталне режњеве мозга одвојао од остатка мозга, процесом данас познатим као префронтална лоботомија.

Оно што је осмислио Мониз за лечење психоза, по некима озлоглашеном, методом леукотомије (leucotomy), у ствари је била преименованА лоботомије Волтера Фримана (18951972) и Џејмса Винстона Вотса. Префронталну леукотомију (leucotomy) - лоботомију - први пут је Мониз извео у Лисабону са својим сарадником хирургом Алмеидом Лима, 12. новембра 1935. У локалној анестезији Мониз и Алмеида избушили су неколико рупа у лобањи пацијента, и прво убризгавањем адреналина и новокаина, затим чистог алкохола, настојали су да, не уништавајући фронталне режњеве, униште влакна, беле масе, односно леукос (leukos), који повезују подручја фронталних режњева - за која се веровало да су највише одговорна за асоцијално понашање. Њихови пацијенти су били из женског азила затвореника у Лисабону. Ова врста операције на мозгу, остала је у историји медицине запамћена као прва примена хируршке методе у лечењу психолошких поремећаја.

Признања[уреди]

Мониз добитник и носилац следећих признања и награда;

  • Нобелове награде за физиологију или медицину, 1949
  • Велике португалске награде порт. Gran-Cruz da Instrução e Benemerência
  • Велике шпанске награде шп. Gran-Cruz de Izabella Catolica
  • Именован је за итал. Grand Officier de la Couronne d'Italie Италије и за итал. Commandeur de la Légion d'Honneur Француске.
  • Мониз је био Почасни доктор наука, на универзитетима у Бордоу и Лиону.
  • Председник (у разним временима); Академије наука, у Лисабону.
  • Члан Академије медицине у Паризу, Академије медицине у Мадриду; Друштва британских неуролошки хирурга, почасни члан Краљевског друштва за медицину у Лондону, Националне медицинске академије у Рио де Жанеиру, Америчког удружења за неурологију, и неколико јужноамеричких институција и многих других.
  • Током 1937 Португалија је издала серију јубиларних поштанских марака са јубиларним печатом, којим је обележила десетогодишњицу прве церебралне артериографије, коју је извршио Антонио Мониз 1927.[4]

Извори[уреди]

  1. ^ „Comments by Carl Skottsberg, President of the Royal Academy of Sciences (Sweden), Nobel Medicine Prize Banquet 1949“ Приступљено 2.12.2009. 
  2. ^ ((en))Egas Moniz' sign на Whonamedit.com
  3. ^ Свет научних открића Антонија Егас Мониза на http://www.bookrags.com/biography/antonio-egas-moniz-wsd/ BookRags
  4. ^ Egas Moniz (1874–1955), NEUROLOGICAL STAM

Библиографија[уреди]

Најважније публикације др Антонија Мониза су;

  • Alterações anátomo-patológicas na difteria (Anatomo-pathologic changes in diphtheria), Coimbra, 1900.
  • A vida sexual (fisiologia e patologia) (Physiological and pathological aspects of sex life), 19 editions, Coimbra, 1901.
  • A neurologia na guerra (Neurology in war), Lisbon, 1917.
  • Um ano de política (A year of politics), Lisbon, 1920.
  • Júlio Diniz e a sua obra (Julio Denis and his works), 6 editions, Lisbon, 1924.
  • O Padre Faria na história do hipnotismo (Abbé Faria in the history of hypnotism), Lisbon, 1925.
  • Diagnostic des tumeurs cérébrales et épreuve de l'encéphalographie artérielle (Diagnostics of cerebral tumours and application of arterial encephalography), Paris, 1931.
  • L'angiographie cérébrale, ses applications et résultats en anatomic, physiologie te clinique (Cerebral angiography, its applications and results in anatomy, physiology, and clinic), Paris, 1934.
  • Tentatives opératoires dans le traitement de certaines psychoses (Tentative methods in the treatment of certain psychoses), Paris, 1936.
  • La leucotomie préfrontale. Traitement chirurgical de certaines psychoses (Prefrontal leucotomy. Surgical treatment of certain psychoses), Turin, 1937.
  • Clinica dell'angiografia cerebrale (Clinical cerebral angiography), Turin, 1938.
  • Die cerebrale Arteriographie und Phlebographie (Cerebral arteriography and phlebography), Berlin, 1940.
  • Ao lado da medicina (On the side of medicine), Lisbon, 1940.
  • Trombosis y otras obstrucciones de las carótidas (Thrombosis and other obstructions of the carotids), Barcelona, 1941.
  • História das cartas de jogar (History of playing-cards), Lisbon, 1942.
  • Como cheguei a realizar a leucotomia pré-frontal (How I came to perform leucotomy), Lisbon, 1948.
  • Die präfrontale Leukotomie (Prefrontal leucotomy), Archiv für Psychiatrie und Nervenkrankheiten, 1949.

Спољашње везе[уреди]