Петрохемијски производи

С Википедије, слободне енциклопедије
Петрохемијско постројење у Саудијско Арабијском краљевству

Петрохемикалије (такође познате као нафтни дестилати) су хемијски продукти изведени из нафте. Нека хемијска једињења направљена од нафте се исто тако добијају из других фосилних горива, као што је угаљ или природни гас, или из обновљивих извора као што је кукуруз, плодови палми или шећерна трска. Најчешће петрохемијске класе су олефини (укључујући етилен и пропилен) и аромати (укључујући бензен, толуен и изомере ксилена).

Рафинерије нафте производе олефине и аромате флуидним каталитичким крековањем нафтних фракција. Хемијска постројења производе олефине парним крековањем кондензата природног гаса као што су етан и пропан. Аромати се производе каталитичким реформирањем нафте. Олефини и аромати су градивни блокови за широк спектар материјала као што су растварачи, детерџенти и адхезиви. Олефини су основа за полимере и олигомере који се користе у пластици, смолама, влакнима, еластомерима, мазивима и геловима.[1][2] Глобална производња етилена и пропилена износи око 115 милиона тона и 70 милиона тона годишње, респективно. Производња аромата је око 70 милиона тона. Највеће петрохемијске индустрије налазе се у САД и Западној Европи; међутим, велики раст нових производних капацитета се одвија на Блиском истоку и Азији. Постоји значајна међурегионална петрохемијска трговина.

Примарне петрохемикалије су подељене у три групе зависно од њихове хемијске структуре:

Извори петрохемијских сировина

Године 2007, количине етилена и пропилена произведене парним крековањем су биле око 115 Mт (мегатона) и 70 Мт, респективно.[3] Излазни капацитет етилена великих парних крекера кретао се и до 1,0 - 1,5 Мт годишње.[4] На дијаграму су схематски приказани главни извори угљоводоника и процеси који се користе у производњи петрохемикалија.[1][2][5][6] Као и сировинске хемикалије, петрохемикалије се производе у веома великом обиму. Петрохемијске производне јединице се разликују од типичних постројења за продукцију хемијских сировина по томе што оне често производе бројне сродне производе. У контрасту с тим погони за производњу специјализованих хемикалија и финих хемикалија израђују производе путем одвојених серија.

Петрохемикалије се предоминантно производе у неколико производних локација широм света, на пример у индустријским градовима Џубајл & Јанбу у Саудијској Арабији, Тексасу и Луизијани у САД, у Тисајду на североистоку Енглеске у Уједињеном Краљевству, у Ротердаму у Холандији, и у Јамнагару & Дахеју у Гуџарату, Индија. Сви петрохемијски или робни хемијски материјали произведени у хемијској индустрији не праве се на једној локацији, али се групе сродних материјала често производе у суседним производним погонима како би се индуковала индустријска симбиоза, као и ефикасност искориштења материјала и инфраструктуре. Ово је познато у терминологији хемијског инжењерства као интегрисана производња. Компаније специјалних и финих хемикалија се понекад налазе у сличним производним локацијама као што су петрохемијске, али у већини случајева њима није неопходан исти ниво инфраструктуре великих размера (нпр. цевоводи, складишта, луке и електране, итд.) и стога се могу наћи у мултисекторским пословним парковима.

Петрохемијске производне локације великих размера имају кластере производних јединица који деле комуналне услуге и инфраструктуру као што су електране, складишни резервоари, лучки објекти, друмски и жељезнички терминали. У Уједињеном Краљевству, на пример, постоје 4 главне локације за такву производњу: у близини реке Мерзи у северозападној Енглеској, на Хумберу на источној обали Јоркшира, у Грејнгемауту у близини Ферт ов Форт у Шкотској и у Тисајду као део Североисточног кластера процесне индустрије Енглеске (НЕПИЦ). Да би се демонстрирала кластеризација и интеграција, може се навести да се око 50% петрохемијских и робних хемикалија у Великој Британији произведе у компанијама НЕПИЦ кластера у Тисајду.

Историја[уреди | уреди извор]

Године 1835, француски хемичар Анри Виктор Рењо је оставио винил хлорид на сунцу и пронашао белу чврсту материју на дну посуде, која је била поливинил хлорид. Године 1839, Едуард Симон је случајно открио полистирен дестилацијом сторакса. Године 1856. Вилијам Хенри Перкин је открио прву синтетичку боју, мовеин. Године 1888, Фридрих Рајницер, аустријски ботанички научник, уочио је две различите тачке топљења за холестерил бензоат.

Године 1909, Лео Хендрих Бакеланд изумео је бакелит направљен од фенола и формалдехида. Године 1928, синтетичка горива су изумљена помоћу Фишер-Тропшовог процеса. Валтер Бок је 1929. године изумео синтетичку гуму Буна-С, која се састоји од стирена и бутадиена и користио је за израду аутомобилских гума. Године 1933, Ото Рем је полимеризовао први метил метакрилат акрилног стакла. Године 1935, Мајл Перин је изумео полиетилен. Након Другог светског рата, полипропилен је откривен почетком 1950-их. Године 1937, Волас Хјум Каротерс изумео је најлон, а 1946. године изумео је полиестар. Боце од полиетилен терафталата (ПЕТ) се производе од етилена и параксилена. Године 1938, Ото Бајер је изумео полиуретан. Године 1941, Рој Планкет је изумео тефлон. Године 1949, Фриц Стастни је претворио полистирен у пену. Године 1965, Стефани Кволек је изумела кевлар.[7]

Олефини[уреди | уреди извор]

Хемикалије произведене из етилена

Ово је делимична листа главних комерцијалних петрохемикалија и њихових деривата:

Хемикалије проиведене из пропилена

Ароматици[уреди | уреди извор]

Хемикалије произведене из толуена
Хемикалије произведене из ксилена

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Сами Матар; Леwис Ф. Хатцх (2001). Цхемистрy оф Петроцхемицал Процессес. Гулф Профессионал Публисхинг. ИСБН 0-88415-315-0. 
  2. ^ а б Стафф (2001). „Петроцхемицал Процессес 2001”. Хyдроцарбон Процессинг: 71—246. ИССН 0887-0284. 
  3. ^ Хассан Е. Алфадала; Г.V. Реx Реклаитис; Махмоуд M. Ел-Халwаги (2009). Процеедингс оф тхе 1ст Аннуал Гас Процессинг Сyмпосиум, Волуме 1: Јануарy, 2009 – Qатар (1ст изд.). Елсевиер Сциенце. стр. 402—414. ИСБН 0-444-53292-7. 
  4. ^ Стеам Црацкинг: Етхyлене Продуцтион[мртва веза] (ПДФ паге 3 оф 12 пагес)
  5. ^ СБС Полyмер Супплy Оутлоок
  6. ^ Јеан-Пиерре Фавеннец (2001). Петролеум Рефининг: Рефинерy Оператион анд Манагемент. Едитионс Тецхнип. ИСБН 2-7108-0801-3. 
  7. ^ „Тимелине – Петроцхемицалс Еуропе”. www.петроцхемистрy.еу (на језику: енглески). Приступљено 2018-04-07. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]