Berlinski kongres

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Berlinski kongres, naslikao Anton fon Verner Napred u sredini Oto fon Bizmark

Berlinski kongres, održan od 13. juna do 13. jula 1878. godine u Berlinu[1] pod predsedništvom Ota fon Bizmarka, je bio sastanak predstavnika šest velikih sila u Evropi (Rusija, Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Italija i Nemačka),[2] Osmanskog carstva i četiri balkanske države (Grčka, Srbija, Rumunija i Crna Gora) .

Kongres je sazvan radi revizije San-stefanskog mira[1] (potpisanog 3. marta 1878. godine), kojim je završen Rusko-turski rat. Prema tim, pretežno od strane Rusije diktiranim pregovorima, Osmansko carstvo bi izgubilo veliki deo svoje pređašnje kontrole nad Balkanom, a trebalo je da bude stvorena Velika Bugarska (efektivno ruski satelit) koja bi uključila najveći deo današnje Severne Makedonije, te delove Srbije do Niša, Albanije i Grčke osim Halkidikija i Soluna. Bosna i Hercegovina, iako pod turskim suverenitetom, dobila bi značajnu autonomiju. Ovim sporazumom je bilo predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost.

Protiv naglog porasta uticaja Rusije u tom regionu su se najviše borile upravo Austrougarska i Velika Britanija. Usled međunarodnog pritiska Rusija je morala da popusti i San-Stefanski mirovni ugovor je poništen, a pregovori o teritorijalnom uređenju Balkana su krenuli iz početka. Pošto Nemačka praktično nije morala da štiti sopstvene interese na Balkanu, pri tim pregovorima je Bizmark mogao da nastupi kao „relativno neutralan“ (poznata je uostalom Bizmarkova izjava da Balkan „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira"[3]). U pregovorima su učestvovali samo delegati velikih sila, dok su predstavnici malih zemalja pokušavali da utiču na ishod posrednim putem. Srbiju je predstavljao Jovan Ristić, izaslanik kneza Milana.

Granice balkanskih država 1878. godine

Ishod pregovora je bio Berlinski mir 13. jula 1878. godine. On se sastojao iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Takođe, prema ranije sklopljenom Rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878. godine, teritorija Bugarske je oko tri puta umanjena od one predviđene San-stefanskim mirom (odlučeno je da zauzima teritorije samo severno od planine Balkan). Od ostatka teritorije Velike Bugarske, stvorena je Istočna Rumelija pod turskom upravom. Takođe, Makedonija je ostala pod turskom vlašću. Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske i ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji, Bosna i Hercegovina Austrougarskoj (Berlinski kongres 1878 – okupacija, 1908 – aneksija).

Srbija je znatno proširena i dobila je četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.

Moć Turske u Evropi i Aziji je ovim mirovnim ugovorom drastično ublažena. Uticaj Rusije je u korist Austrougarske veoma smanjen što je povećalo tenzije između dva carstva. Uz to je, takvo preuređenje Balkana dovelo do novih napetosti na tom području.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Grčka etnička mapa Balkana Joanisa Genedijusa,[4] koju je objavio engleski kartograf E. Stanford 1877. godine

Decenijama pre kongresa, Rusiju i Balkan zahvatio je panslavizam, pokret kojim bi se ujedinili svi balkanski Sloveni i bili pod jednom vlašću. Ta želja, koja se razvila slično kao pangermanizam i ujedinjenje Italije, što je rezultiralo u dva ujedinjenja, poprimilo je različite oblike kod različitih slovenskih naroda. Panslavizam je u carskoj Rusiji značio stvaranje jedinstvene slovenske države, pod ruskim vođstvom, u suštini to je bila reč koja je predstavljala rusko osvajanje Balkanskog poluostrva.[5] Realizacijom cilja, Rusija bi dobila kontrolu nad Dardanelom i Bosforom, a time i ekonomsku kontrolu nad Crnim morem i znatno veću geopolitičku moć.

Na Balkanu, panslavizam je značio ujedinjenje balkanskih Slovena pod vlašću određene balkanske države, ali država koja je trebalo da služi kao mesto ujedinjenja nije uvek bila jasna, jer je inicijativa vođena između Srbije i Bugarske. Stvaranje bugarskog biskupa od strane Osmanlija 1870. godine imalo je za cilj da Bugare verski odvoji od grčke patrijaršije, a politički od Srbije.[6] Sa balkanskog stanovišta, ujedinjenju poluostrva potreban je Pijemont kao baza i Francuska kao sponzor. [7]

Iako su se razlikovali pogledi na to kako bi balkanska politika trebala dalje da se razvija, oboje su započeli sklanjanjem sultana kao vladara Balkana i izbacivanjem Osmanlija iz Evrope. Kako i čak da li je to bilo izvršeno bilo bi glavno pitanje o kojem bi se raspravljalo na Kongresu u Berlinu.

Velike sile na Balkanu[uredi | uredi izvor]

Balkan je bio središte nadmetanja velikih evropskih sila u drugoj polovini 19. veka. Britaniju i Rusiju je zanimala sudbina Balkana radi nekih njihovih koristi. Rusija je bila zainteresovana za region, ideološki kao panslavistički ujedinitelj, i praktično da bi osigurala veću kontrolu nad Mediteranom. Britanija je bila zainteresovana da spreči Rusiju u ostvarenju svojih ciljeva. Štaviše, Ujedinjene zajednice Italije i Nemačke su sputavale treću evropsku silu, Austrougarsku, da svoju teritoriju dalje širi na jugozapad. Nemačka, kao najmoćnija kontinentalna država od Francusko-Pruskog rata 1871. godine je imala vrlo malo interesa u to da se negde skrasi i naseli i zato je bila jedina sila koja je mogla objektivno da raspravlja na temu Balkana. [8]

Rusija i Austrougarska, dve sile koje su najviše ulagale u sudbinu Balkana, bile su u savezu sa Nemačkom u Savezu tri cara, koji je osnovan radi očuvanja monarhije kontinentalne Evrope. Kongres u Berlinu je uglavnom bio spor između navodnih saveznika Bizmarka i njegovog Nemačkog carstva, a osoba koja bi predstavljala sudiju bi morali izabrati pre kraja kongresa koga će od svojih saveznika da podrži. Ta odluka je trebala imati direktne posledice na budućnost evropske geopolitike.[9][8]

Otomanska brutalnost u srpsko-osmanskom ratu i nasilno potiskivanje Hercegovačkog ustanka podstakli su politički pritisak unutar Rusije, koja je sebe smatrala zaštitnikom Srba, da bude protiv Osmanskog carstva. David Mekenzi je napisao da "simpatija prema srpskim hrišćanima postoji u sudskim krugovima, među diplomatama i nižim klasama, i aktivno se pokazivala preko slovenskih komiteta".[10]

Na kraju je Rusija tražila i dobila obećanje Austrougarske da će biti neutralna u narednom ratu, u zamenu za ustupanje Bosne i Hercegovine Austrougarskoj što je i dogovoreno Budimpeštanskom konvencijom 1877.

Niš i novooslobođeni krajevi od prestanka turske vlasti do zaključenja Berlinskog ugovora[uredi | uredi izvor]

Berlinski kongres je zasedao mesec dana i završio rad 13. jula 1878. Predstavnici balkanskih slobodnih zemalja: Rumunije, Srbije, Crne Gore i Grčke nisu mogli učestvovati u radu Kongresa, ali su dobili pravo da, pismenim putem, iznesu zahteve svojih vlada. Srbiju je u Berlinu predstavljao njen ministar spoljnih poslova, bivši namesnik, Jovan Ristić.

Tri su glavna pitanja koja je trebalo povoljno rešiti za Srbiju: priznanje njene državne nezavisnosti, teritorijalno proširenje i pitanje tributa Turskoj. Kada se u toku Kongresa raspravljalo o Srbiji, prvo pitanje nije predstavljalo nikakvu teškoću: Srbija je primljena u red suverenih država Evrope i priznata joj nezavisnost; treće pitanje, na veliko zauzimanje ruske diplomatije, takođe je povoljno rešeno. Međutim, nove granice i teritorijalno proširenje Srbije naišlo je na velike teškoće. Protiv zahteva za Bosnom i Novopazarskim sandžakom - ustala je Austro-Ugarska; protiv neoslobođenih krajeva Stare Srbije zalagale su se Turska, Engleska i Italija; a protiv pripajanja istočnih krajeva - Rusija koja je zastupala interese Bugarske, svakako u duhu ranijih shvatanja.

U međuvremenu, tokom proleća 1878. godine, jedno vreme, zbog odluka Sanstefanskog ugovora, držalo se da će se granica Srbije odrediti u neposrednoj okolini Niša, tj. kod Bele Palanke. Na taj način Niš, sa svojom kazom, bio bi granični kraj prema Bugarskoj. Međutim, srpska vlada se veoma angažovala da diplomatsko-političkom akcijom, podupre ne samo opravdanost svojih državno-političkih zahteva, već i da se do kraja zauzme za narodne molbe i peticije iz niškog, vranjskog i pirotskog područja u kojima se tražilo da ti krajevi ostanu pod Srbijom kao deo njene nacionalne teritorije. U Niš tada dolaze brojne deputacije iz svih krajeva Sandžaka koje izražavaju lojalnost srpskom knezu, a tu se stiče i mnogo izbeglog naroda sa onih područja Turske koje je srpska vojska evakuisala još po zaključenom primirju u Jedrenu, 31. januara 1878. godine. Iz Niša se tada, praktično, rukovodi celokupnom akcijom zamene turske uprave srpskom, posebno obezbeđenjem novooslobođenih predela jugoistočne Srbije. Niš postaje centar tzv. Niške uprave koja izvodi prvu upravnu organizaciju u uslovima nacionalne slobode.

Na Berlinskom kongresu pošlo se od revizije postojećih osnova Sanstefanskog ugovora i u teritorijalnim pitanjima vezanim za razgraničenje Srbije prema Turskoj, odnosno i prema novoprojektovanoj Bugarskoj kneževini. Srpska vlada zauzimala se za to da cela teritorija bivšeg Niškog sandžaka - kaze: niška, prokupljanska, kuršumlijska, leskovačka, vranjska, pirotska i trnska, koje je oslobodila srpska vojska, ostane u sastavu Srbije, dok je Ruska diplomatija bila za to da veći deo ovog sandžaka, sa Pirotom i Vranjem pripadne Bugarskoj. Sa svoje strane, srpska vlada iznosila je sve razloge o potrebi da se čitavo područje Sandžaka, kao jedinstvena celina, a pirotski i vranjski kraj i kao etničko i nacionalno područje srpskog naroda, pridruži Kneževini Srbiji, što je najzad i priznato na Berlinskom kongresu. Od nekadašnjeg Niškog sandžaka, samo je trnska kaza i caribrodski kraj pripao Bugarskoj.[11] Još odmah po predaji niške tvrđave, 29.XII 1877. / 9.I 1878, 13. januara u Niš je došao vladin izaslanik Lazar Protić kao upravitelj varoši i član Uprave niške. Dva dana kasnije, 15.I, prema Zakonu o uređenju oslobođenih predela, počelo je organizovanje okružne, sreske i opštinske uprave. Celokupna oslobođena teritorija bila je podeljena na sedam uprava: nišku, leskovačku, prokupljansku, belopalanačku, vranjsku, pirotsku i kulsku. Ove uprave otpočele su da rade na uređivanju ne samo administrativnih već i ekonomskih, zdravstvenih i kulturnih prilika, kao i da osnivaju sudove i poreske ustanove.

Niška uprava, varoška i okružna, obavljala je tokom prvih meseci 1878. veoma brojne i raznostruke poslove, naročito u vezi s popisom turskih imanja, evidentiranjem imovinskih odnosa po selima, popisom ljudstva i zaostale hrane bivših turskih vlasnika. Takođe, kao pozadinska vlast, starala se i o obezbeđenju komunikacija, javne sigurnosti i snabdevanju srpske vojske.

U Maju 1878. izvršena je podela na okruge, i niški okrug sastojao se od srezova: niškog, koprivničkog i belopalanačkog. Ova administrativna podela niškog okruga usledila je posle zaključenja Sanstefanskog ugovora 3. marta 1878. godine kada je izgledalo da će niški okrug biti graničan prema Bugarskoj. Tada je za okružnog načelnika bio postavljen Kosta Pavlović, a po srezovima: u niškom - Todor Stanković sa pisarom Dimitrijem Đorđevićem i u koprivničkom - Mijailo Milovanović. Sreski načelnici vršili su dužnosti uprave odnosno policijske vlasti, dok su sudovi - opštinski, sreski i okružni - bili samostalne ustanove. Po završetku Berlinskog kongresa i pravnom okončanju rata sa Turskom, izvršena je nova upravna podela novooslobođenih krajeva. Niš je i dalje ostao središe jednog od četiri novoobrazovana okruga i, u stvari, glavno mesto "Nove Srbije", odnosno jednog dela oslobođene istorijske "Stare Srbije".

Dana 22. avgusta 1878. godine je proglašen Zakon o nezavisnosti i izdata Proklamacija kneza Milana Obrenovića o pravnom okončanju drugog rata Srbije sa Otomanskom carevinom. Početak perioda mirnog života time je odvojen od skoro trogodišnjeg perioda velikog nacionalno-oslobodilačkog pokreta srpskog naroda u Turskoj i ratovanja Srbije i Crne Gore.

Za Niš i stanovništvo niškog kraja započinjao je novi život u slobodi i nezavisnoj nacionalnoj državi.[12]

Strah drugih sila od ruskog uticaja[uredi | uredi izvor]

Etnička mapa Balkana nemačkog i engleskog kartografa Ernest Džordž Ravenštajna iz 1870

Glavna misija učesnika Kongresa bila je da nanesu fatalan udarac rastućem pokretu panslavizma. Pokret je izazvao ozbiljnu zabrinutost u Berlinu, a još više u Beču, koji se plašio da će se potisnute slovenske nacionalnosti pobuniti protiv Habzburgovaca. Britanske i francuske vlade bile su uzdrmane zbog slabljenja uticaja Osmanskog carstva i kulturne ekspanzije Rusije na jug, gde su i Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska bile spremne da kolonizuju Egipat i Palestinu. Sporazumom iz San Stefana, Rusi na čelu sa kancelarom Aleksandrom Gorčakovom, uspeli su da stvore u Bugarskoj autonomnu kneževinu, pod vladavinom Osmanskog carstva. To je pokrenulo Veliku igru, masovni britanski strah od sve većeg ruskog uticaja na Bliskom istoku. Nova kneževina, uključujući vrlo veliki deo Makedonije kao i pristup Egejskom moru, lako bi mogla da ugrozi Dardanelski moreuz, koji odvaja Crno more od Sredozemnog mora. Ovo nije bilo prihvatljivo za Britance koji su čitavo Sredozemlje smatrali britanskom sferom uticaja i ruski pokušaj da tamo ostvare pristup su videli kao njima ozbiljnu pretnju. 4. juna, pre nego što je Kongres počeo 13. juna, britanski premijer Bendžamin Dizraeli je već potpisao Kiparsku konvenciju, tajni savez sa Osmanlijama protiv Rusije, u kojem je Britaniji bilo dozvoljeno da zauzme Kipar. Sporazum je unapred odredio položaj Bendžamina tokom Kongresa i naterao ga da zapreti da će započeti rat protiv Rusije ako sve ne bude u skladu sa osmanskim zahtevima. Pregovori austrougarskog ministra spoljnih poslova Đula Andrašija i britanskog ministara spoljnih poslova Roberta Artura Talbota već su "okončani 6. juna kada je Britanija pristala na sve austrijske predloge vezane za Bosnu i Hercegovinu o izlasku pred kongres, dok će Austrija podržati britanske zahteve". [13]

Bizmark kao domaćin[uredi | uredi izvor]

Granice Bugarske prema preliminarnom sporazumu iz San Stefana (crvene pruge) i sporazumu iz Berlina (crveno)

Berlinski kongres se često doživljava kao bitka između kancelara Aleksandra Gorčakova iz Rusije i Oto fon Bizmarka iz Nemačke. Obojica su uspela da ubede druge evropske lidere da će slobodna i nezavisna Bugarska uveliko poboljšati bezbednosne rizike koje je ugrožavalo Otomansko carstvo. Prema istoričaru Eriku Ejku, Bizmark je podržao rusko stajalište da je "turska vladavina nad hrišćanskom zajednicom (bugarskom) bio anahronizam koji je nesumnjivo podstakao ustanak i krvoproliće i da zbog toga treba biti okončana".[14] Koristio je Veliku istočnu krizu iz 1875. godine kao dokaz rastućeg neprijateljstva u regionu.

Krajnji cilj Bizmarka tokom Berlinskog kongresa nije bio narušavanje statusa Nemačke na međunarodnoj platformi. Nije želeo da poremeti Savez tri cara odabirom između Rusije ili Austrije za svog saveznika.[14] Da bi održao mir u Evropi, Bizmark je želeo da ukaže drugim evropskim diplomatama na to da će podela Balkana doneti veću stabilnost. Tokom procesa, Rusija je počela da se oseća prevarenom uprkos tome što je za Bugarska na kraju uspela da stekne nezavisnost. Problemi u savezništvu u Evropi pre Prvog svetskog rata su bili uočljivi. To što je Bizmark bio diplomata je jedan od razloga što je mogao da se reši problema do kojih bi došlo na Berlinskom kongresu i smiri situaciju. Težio je miru i stabilnosti kada se međunarodni poslovi nisu direktno odnosili na Nemačku. Budući da je trenutnu situaciju u Evropi smatrao povoljnom za Nemačku, bilo kakav sukob između glavnih evropskih sila koji je pretio tom statusu bio je u suprotnosti sa nemačkim interesima. Takođe, na Berlinskom kongresu, „Nemačka nije mogla da traži nikakvu korist od krize“ koja se dogodila na Balkanu 1875. godine.[14] Stoga je Bizmark u ime Nemačke na Kongresu tvrdio nepristrasnost, što mu je omogućilo da predsedava pregovorima oštro za prekršaj.

Iako je većina Evrope krenula na Kongres očekujući diplomatsku atmosferu, slično Bečkom kongresu, bili su razočarani. Bizmark, nesretan što je vodio Kongres po letnjoj vrućini, bio je loše raspoložen i nije tolerisao bespotrebnu priču. Tako da je bilo kakav pokušaj privlačenja pažnje bio prekinut od strane nemačkog kancelara. Ambasadori malih balkanskih teritorija o čijoj se sudbini odlučivalo jedva su imali dozvolu da prisustvuju diplomatskim sastancima, koji su bili uglavnom između predstavnika velikih sila. [15]

Prema Henriju Kisindžeru,[16] kongres je uvideo promenu u Bizmarkovoj politici. Do tada, kako je Nemačka postala suviše moćna za izolaciju, njegova politika je bila da se održi Savez tri cara. Sada kada se više nije mogao osloniti na Rusiju, počeo je da uspostavlja odnose sa što većim brojem potencijalnih neprijatelja.

Legat[uredi | uredi izvor]

Prihvativši ruski pritisak, Rumunija, Srbija i Crna Gora proglašene su nezavisnim kneževinama. Rusija je zadržala Južnu Besarabiju, koju je pripojila u Rusko-turskom ratu, ali bugarska država koju je stvorila prvo je podeljena, a zatim ponovo podeljena na Kneževinu Bugarsku i Istočnu Rumeliju, obe kneževine su dobile autonomiju, pod kontrolom Osmanskog carstva.[17] Bugarskoj je obećana autonomija i date su garancije protiv Turskog mešanja, ali one su većinom bile ignorisane. Rumunija je dobila Severnu Dobruju. Crna Gora je dobila Nikšić, zajedno sa osnovnim albanskim oblastima Podgoricom, Barom, Plavom i Gusinjem. Osmanska vlada, ili Visoka porta, složila se da poštuje pravila sadržana u Organskom zakonu iz 1868. godine i da garantuje građanska prava nemuslimanskih osoba. Region Bosne i Hercegovine predat je Austrougarskoj administraciji koja je stekla i pravo na garnizon Novopazarskog sandžaka, malog pograničnog područja između Crne Gore i Srbije. Bosna i Hercegovina je bile na putu ka eventualnom osvajanju. Rusija se složila da je Makedonija, najvažniji strateški deo Balkana, previše multinacionalna da bi bila deo Bugarske i dozvolila joj da ostane pod Osmanskim carstvom. Istočna Rumelija, koja je imala svoje velike Turske i Grčke manjine, postala je autonomna pokrajina pod hrišćanskim vladarom, sa glavnim gradom u Plovdivu. Preostali delovi prvobitne "Velike Bugarske" postali su nova država Bugarska. U Rusiji se kongres u Berlinu smatrao promašajem. Nakon što su konačno porazili Tursku uprkos mnogim prošlim neuspelim rusko-turskim ratovima, mnogi Rusi su očekivali „nešto veliko“, iscrtavanje balkanskih granica u znak podrške ruskim teritorijalnim ambicijama. Umesto toga, pobeda je rezultirala austrougarskim dobitkom na balkanskom frontu koji je doveo do okretanja ostalih evropskih sila prema moćnom Austrougarskom carstvu, koje nije pretilo nikome, osim moćnoj Rusiji, koja je bila u konkurenciji sa Britanijom u takozvanoj Velikoj igri tokom većeg dela veka. Gorčakov je rekao, "Smatram da je Berlinski ugovor najmračnija strana mog života". Većina Rusa besna zbog evropskog poricanja njihovih političkih dobitaka, i mada je bilo nekih misli da to predstavlja samo manju prepreku na putu ka ruskoj hegemoniji na Balkanu, ipak je dala Bosnu i Hercegovinu i Srbiju Austrougarskoj i u suštini uklonili sav ruski uticaj sa tog područja.[18]

Srbi su bili uznemireni zbog „Ruskog ... pristanka na predaju Bosne Austriji“:[19]

Ristić koji je bio prvi predstavnik Srbije u Berlinu, govori kako je pitao Jominija, jednog od ruskih delegata, koja je uteha Srbima. Jomini je odgovorio da bi trebalo da se razmišlja kako je „situacija samo privremena jer ćemo najkasnije za petnaest godina biti primorani da se borimo protiv Austrije“. 'Uzaludna uteha!' komentarisao je Ristić. [19]

Italija je bila nezadovoljna rezultatima Kongresa, a tenzije između Grčke i Osmanskog carstva ostale su nerešene. Bosna i Hercegovina se takođe pokazala problematičnom za Austrougarsko carstvo u kasnijim decenijama. Liga tri cara, osnovana 1873. godine, uništena je pošto je Rusija nedostatak podrške Nemačke u pitanju pune nezavisnosti Bugarske shvatila kao kršenje lojalnosti i saveza. Granica između Grčke i Turske nije rešena. 1881. godine, nakon dužih pregovora, prihvaćena je kompromisna granica nakon što je pomorska demonstracija velikih sila rezultirala ustupanjem Tesalije i Arta Grčkoj.

Tako je Berlinski kongres posejao seme daljih sukoba, uključujući Balkanske ratove i (u konačnici) Prvi svetski rat. U „Salzburškom krugu“ 1. aprila 1878. britanski ministar spoljnih poslova, Robert Artur Talbot, razjasnio je prigovore njega i vlade na San Stefanski ugovor zbog povoljnog položaja u koji je stavljena Rusija.[20]

Godine 1954, britanski istoričar A.Dž.P. Tejlor napisao je: „Da se ​​San Stefanski ugovor održavao, Otomansko carstvo i Austrougarska bi možda opstale do današnjeg dana”. Britanci su, osim Bendžamina Dizraelia u njegovim divljim trenucima, očekivali manje i zato su bili manje razočarani. Salizburi je napisao krajem 1878. godine: „Uspostavićemo jezivu vrstu turske vladavine ponovo južno od Balkana. Ali to je bilo kratkog daha. U njima nije ostalo vitalnosti."[21]

Iako je Berlinski kongres nanio snažan udarac panslavizmu, on ni na koji način nije rešio pitanje tog područja. Sloveni na Balkanu i dalje su uglavnom bili pod neslovenskom vlašću, podeljeni između vlasti Austrougarske i stradalog Osmanskog carstva. Slavenske države Balkana shvatile su da držanja zajedno im je išlo manje u korist nego ponašanje prema željama susedne velike sile. To je naštetilo jedinstvu balkanskih Slovena i podstaklo takmičenje između novih slovenskih država.[22]

Tenzije u regionu nastavile su da se uzburkavaju trideset godina dok ponovo nisu eksplodirale u Balkanskim ratovima 1912–1913. Atentat na Franca Ferdinanda austrougarskog naslednika 1914. doveo je do Prvog svetskog rata. Uprkos tome, cilj održavanja mira i ravnoteže snaga na Balkanu očito nije uspeo, jer je region ostao izvor sukoba velikih sila sve do 20. veka.[23]

  • Etnička mapa Balkana iz 1877
    Etnička mapa Balkana iz 1877
  • Alegorijski opis Bugarske autonomije posle sporazuma u Berlinu. Litografija Nikolaja Pavloviča
    Alegorijski opis Bugarske autonomije posle sporazuma u Berlinu. Litografija Nikolaja Pavloviča
  • Grčka delegacija na Berlinskom kongresu
    Grčka delegacija na Berlinskom kongresu

Protivljenje Andrašijevim ciljevima[uredi | uredi izvor]

Austrougarski ministar spoljnih poslova Đula Andraši i uprava Bosne i Hercegovine takođe su dobili pravo na postavljanje garnizona u Novopazarskom sandžaku, koji je ostao pod osmanskom upravom. Sandžak je sačuvao odvojenost Srbije i Crne Gore, a tamošnji austrougarski garnizoni otvorili bi put ka Solunu koji bi „zapadnu polovinu Balkana doveli pod stalni austrijski uticaj“. [24] "Visoke Austrougarske vojne vlasti želele su ... neposrednu veliku ekspediciju sa Solunom kao svojim ciljem". [25]

28. septembra 1878. ministar finansija Koloman fon Cel pretio je da će podneti ostavku ako vojsci, iza koje stoji nadvojvoda Albert, bude dozvoljeno da nastave ka Solunu. Na sednici mađarskog parlamenta 5. novembra 1878. opozicija je predložila da se ministru spoljnih poslova zapreti za kršenje ustava njegovom politikom tokom krize na Bliskom istoku i okupacijom Bosne i Hercegovine.[25]

Dana 10. oktobra 1878. francuski diplomata Melhior de Vogue opisao je situaciju na sledeći način:

Nezadovoljstvo izazvano ovom „avanturom“, naročito u Mađarskoj, dostiglo je najteže razmere, što je podstaknuto snažnim konzervativnim instinktom koji animira mađarsku rasu i tajna je njenih sudbina. Ovaj snažan i ekskluzivan instinkt objašnjava istorijski fenomen izolovane grupe, malog broja, koja ipak dominira zemljom u kojoj živi većina naroda različitih rasa i sukobljenih težnji, i koja igra ulogu u evropskim poslovima izvan svih proporcija za svoj brojčani značaj ili intelektualnu kulturu. Ovaj instinkt je danas probuđen i upozorava da doživljava okupaciju Bosne i Hercegovine kao pretnju koja bi uvođenjem elemenata Slovena u mađarski politički organizam i pružanjem šireg polja i daljnjom regrutacijom hrvatske opozicije uzdrmala nestabilnu ravnotežu u kojoj je prisutna mađarska dominacija.[26]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 136. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Iran-Turkey Relations, 1979-2011: Conceptualising the Dynamics of Politics, Religion and Security in Middle-Power States– Google Knihy. Books.google.cz. 2013. str. 12. ISBN 978-0-415-68087-5. Arhivirano iz originala 1. 2. 2020. g. Pristupljeno 17. 4. 2017. 
  3. ^ Snyder 2007, str. 84.
  4. ^ Zartman, I. William. Understanding Life in the Borderlands. str. 169. 
  5. ^ Ragsdale, Hugh, and V. N. Ponomarev. Imperial Russian Foreign Policy. Woodrow Wilson Center Press, 1993, p. 228.
  6. ^ Taylor, Alan J. P. (1954). Struggle for the Mastery of Europe 1848–1918. UK: Oxford University Press. str. 241. ISBN 0198812701. 
  7. ^ Glenny 2000, str. 120–127.
  8. ^ a b Glenny 2000, str. 135–137.
  9. ^ Medlicott, William Norton (1963). Congress of Berlin and After. Routledge. str. 14—. ISBN 978-1-136-24317-2. 
  10. ^ MacKenzie, David (1967). The Serbs and Russian Pan-Slavism, 1875-1878Neophodna slobodna registracija. Cornell University Press. str. 7. 
  11. ^ Ristić, J. Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875-1878. Knj. I-II, Beograd, 1896-1898.
  12. ^ „Srpsko nacionalno pitanje između Sanstefanskog i Berlinskog puta”. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 19. 9. 2017. 
  13. ^ Albertini 1952, str. 20.
  14. ^ a b v Erich Eyck, Bismarck and the German Empire (New York: W.W. Norton, 1964), pp. 245–46.
  15. ^ Glenny 2000, str. 138–140.
  16. ^ Kissinger, Henry (1995). Diplomacy. Simon & Schuster. str. 139—143. ISBN 0-671-51099-1. 
  17. ^ Oakes, Augustus, and R. B. Mowat. The Great European Treaties of the Nineteenth Century. Clarendon Press, 1918, pp. 332–60.
  18. ^ Ragsdale, Hugh, and V. N. Ponomarev. Imperial Russian Foreign Policy. Woodrow Wilson Center Press, 1993, pp. 244–46.
  19. ^ a b Albertini 1952, str. 32.
  20. ^ Walker, Christopher J. (1980), Armenia: The Survival of A Nation, London: Croom Helm, p. 112
  21. ^ AJP Taylor, The Struggle for Mastery in Europe 1914–1918, Oxford University Press (1954) p. 253
  22. ^ Glenny 2000, str. 133–134.
  23. ^ Glenny 2000, str. 151.
  24. ^ Albertini 1952, str. 19.
  25. ^ a b Albertini 1952, str. 33.
  26. ^ Albertini 1952, str. 33–34.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Berlinski kongres na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Берлински_конгрес&oldid=26692427”