Berlinski kongres

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Berlinksi kongres, naslikao Anton fon Verner
Napred u sredini Oto fon Bizmark

Berlinski kongres je bio skup izaslanika tadašnjih velikih sila Nemačke, Austrougarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske, koji je pod predsedništvom Ota fon Bizmarka održan od 13. juna do 13. jula 1878. godine u Berlinu.

Kongres je sazvan radi revizije San-stefanskog mira (potpisanog 3. marta 1878. godine), kojim je završen rusko-turski rat. Prema tim, pretežno od strane Rusije diktiranim pregovorima, Turska bi izgubila veliki deo svoje pređašnje kontrole nad Balkanom, a imala je biti stvorena velika Bugarska (efektivno ruski satelit) koja bi uključila najveći deo današnje Makedonije, te delove Srbije do Niša, Albanije i grčku Makedoniju osim Halkidikija i Soluna. Bosna i Hercegovina, iako pod turskim suverenitetom, dobila bi značajnu autonomiju, dok su dobici za Srbiju bili veoma razočaravajući. Ovim sporazumom je bilo predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost.

Protiv naglog porasta uticaja Rusije u tom regionu su se najviše borile upravo Austrougarska i Velika Britanija. Usled međunarodnog pritiska Rusija je morala da popusti i San-Stefanski mirovni ugovor je poništen, a pregovori o teritorijalnom uređenju Balkana su krenuli iz početka. Pošto Nemačka praktično nije morala štititi sopstvene interese na Balkanu, pri tim pregovorima je Bizmark mogao nastupiti kao „relativno neutralan“ (poznata je uostalom Bizmarkova izjava da Balkan „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira"[1]). U pregovorima su učestvovali samo delegati velikih sila, dok su predstavnici malih zemalja pokušavali da utiču na ishod posrednim putem. Srbiju je predstavljao Jovan Ristić.

Granice balkanskih država 1878. godine

Ishod pregovora je bio Berlinski mir 13. jula 1878. godine. On se sastojao iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Takođe, prema ranije sklopljenom Rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878. godine, teritorija Bugarske je oko tri puta umanjena od one predviđene San-stefanskim mirom (odlučeno je da zauzima teritorije samo severno od planine Balkan). Od ostatka teritorije Velike Bugarske, stvorena je Istočna Rumelija pod turskom upravom. Takođe, Makedonija je ostala pod turskom vlašću. Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske i ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji, Bosna i Hercegovina Austrougarskoj (Berlinski kongres 1878 - okupacija, 1908 - aneksija).

Srbija je znatno proširena i dobila je na račun Turske četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski. Srbija je, kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.

Moć Turske u Evropi i Aziji je ovim mirovnim ugovorom drastično ublažena. Uticaj Rusije je u korist Austrougarske veoma smanjen što je povećalo tenzije između dva carstva. Uz to je, takvo preuređenje Balkana dovelo do novih napetosti na tom području.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Snyder (2007), str. 84.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Berlinski kongres