Berlinski kongres

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Berlinski kongres, naslikao Anton fon Verner Napred u sredini Oto fon Bizmark

Berlinski kongres je bio skup izaslanika tadašnjih velikih sila Nemačke, Austrougarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske, koji je pod predsedništvom Ota fon Bizmarka održan od 13. juna do 13. jula 1878. godine u Berlinu.

Kongres je sazvan radi revizije San-stefanskog mira (potpisanog 3. marta 1878. godine), kojim je završen rusko-turski rat. Prema tim, pretežno od strane Rusije diktiranim pregovorima, Turska bi izgubila veliki deo svoje pređašnje kontrole nad Balkanom, a imala je biti stvorena velika Bugarska (efektivno ruski satelit) koja bi uključila najveći deo današnje Makedonije, te delove Srbije do Niša, Albanije i grčku Makedoniju osim Halkidikija i Soluna. Bosna i Hercegovina, iako pod turskim suverenitetom, dobila bi značajnu autonomiju, dok su dobici za Srbiju bili veoma razočaravajući. Ovim sporazumom je bilo predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost.

Protiv naglog porasta uticaja Rusije u tom regionu su se najviše borile upravo Austrougarska i Velika Britanija. Usled međunarodnog pritiska Rusija je morala da popusti i San-Stefanski mirovni ugovor je poništen, a pregovori o teritorijalnom uređenju Balkana su krenuli iz početka. Pošto Nemačka praktično nije morala štititi sopstvene interese na Balkanu, pri tim pregovorima je Bizmark mogao nastupiti kao „relativno neutralan“ (poznata je uostalom Bizmarkova izjava da Balkan „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira"[1]). U pregovorima su učestvovali samo delegati velikih sila, dok su predstavnici malih zemalja pokušavali da utiču na ishod posrednim putem. Srbiju je predstavljao Jovan Ristić.

Granice balkanskih država 1878. godine

Ishod pregovora je bio Berlinski mir 13. jula 1878. godine. On se sastojao iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Takođe, prema ranije sklopljenom Rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878. godine, teritorija Bugarske je oko tri puta umanjena od one predviđene San-stefanskim mirom (odlučeno je da zauzima teritorije samo severno od planine Balkan). Od ostatka teritorije Velike Bugarske, stvorena je Istočna Rumelija pod turskom upravom. Takođe, Makedonija je ostala pod turskom vlašću. Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske i ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji, Bosna i Hercegovina Austrougarskoj (Berlinski kongres 1878. - okupacija, 1908. - aneksija).

Srbija je znatno proširena i dobila je na račun Turske četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski. Srbija je, kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.

Moć Turske u Evropi i Aziji je ovim mirovnim ugovorom drastično ublažena. Uticaj Rusije je u korist Austrougarske veoma smanjen što je povećalo tenzije između dva carstva. Uz to je, takvo preuređenje Balkana dovelo do novih napetosti na tom području.

Niš i novooslobođeni krajevi od prestanka turske vlasti do zaključenja Berlinskog ugovora[uredi]

Berlinski kongres je zasedao mesec dana i završio rad 13. jula 1878. Predstavnici balkanskih slobodnih zemalja: Rumunije, Srbije, Crne Gore i Grčke nisu mogli učestvovati u radu Kongresa, ali su dobili pravo da, pismenim putem, iznesu zahteve svojih vlada. Srbiju je u Berlinu predstavljao njen ministar spoljnih poslova, bivši namesnik, Jovan Ristić.

Tri su glavna pitanja koja je trebalo povoljno rešiti za Srbiju:priznanje njene državne nezavisnosti, teritorijalno proširenje i pitanje tributa Turskoj. Kada se u toku Kongresa raspravljalo o Srbiji, prvo pitanje nije predstavljalo nikakvu teškoću: Srbija je primljena u red suverenih država Evrope i priznata joj nezavisnost;treće pitanje, na veliko zauzimanje ruske diplomatije, takođe je povoljno rešeno. Međutim, nove granice i teritorijalno proširenje Srbije naišlo je na velike teškoće. Protiv zahteva za Bosnom i Novopazarskim sandžakom - ustala je Austro-Ugarska; protiv neoslobođenih krajeva Stare Srbije zalagale su se Turska, Engleska i Italija; a protiv pripajanja istočnih krajeva - Rusija koja je zastupala interese Bugarske, svakako u duhu ranijih shvatanja.

U međuvremenu, tokom proleća 1878. godine, jedno vreme, zbog odluka Sanstefanskog ugovora, držalo se da će se granica Srbije odrediti u neposrednoj okolini Niša, tj. kod Bele Palanke. Na taj način Niš, sa svojom kazom, bio bi granični kraj prema Bugarskoj. Međutim, srpska vlada se veoma angažovala da diplomatsko-političkom akcijom, podupre ne samo opravdanost svojih državno-političkih zahteva, već i da se do kraja zauzme za narodne molbe i peticije iz niškog, vranjskog i pirotskog područja u kojima se tražilo da ti krajevi ostanu pod Srbijom kao deo njene nacionalne teritorije. U Niš tada dolaze brojne deputacije iz svih krajeva Sandžaka koje izražavaju lojalnost srpskom knezu, a tu se stiče i mnogo izbeglog naroda sa onih područja Turske koje je srpska vojska evakuisala još po zaključenom primirju u Jedrenu, 31. januara 1878. godine. Iz Niša se tada, praktično, rukovodi celokupnom akcijom zamene turske uprave srpskom, posebno obezbeđenjem novooslobođenih predela jugoistočne Srbije. Niš postaje centar tzv. Niške uprave koja izvodi prvu upravnu organizaciju u uslovima nacionalne slobode.

Na Berlinskom kongresu pošlo se od revizije postojećih osnova Sanstefanskog ugovora i u teritorijalnim pitanjima vezanim za razgraničenje Srbije prema Turskoj, odnosno i prema novoprojektovanoj Bugarskoj kneževini. Srpska vlada zauzimala se za to da cela teritorija bivšeg Niškog sandžaka - kaze: niška, prokupljanska, kuršumlijska, leskovačka, vranjska, pirotska i trnska, koje je oslobodila srpska vojska, ostane u sastavu Srbije, dok je Ruska diplomatija bila za to da veći deo ovog snadžaka, sa Pirotom i Vranjem pripadne Bugarskoj.Sa svoje strane, srpska vlada iznosila je sve razloge o potrebi da se čitavo područje Sandžaka, kao jedinstvena celina, a pirotski i vranjski kraj i kao etničko i nacionalno područje srpskog naroda, pridruži Kneževini Srbiji, što je najzad i priznato na Berlinskom kongresu. Od nekadašnjeg Niškog sandžaka, samo je trnska kaza i caribrodski kraj pripao Bugarskoj.[2] Još odmah po predaji niške tvrđave, 29.XII 1877. / 9.I 1878, 13. januara u Niš je došao vladin izaslanik Lazar Protić kao upravitelj varoši i član Uprave niške. Dva dana kasnije, 15.I, prema Zakonu o uređenju oslobođenih predela, počelo je organizovanje okružne, sreske i opštinske uprave. Celokupna oslobođenja teritorija bila je podeljena na sedam uprava: nišku, leskovačku, prokupljansku, belopalanačku, vranjsku, pirotsku i kulsku. Ove uprave otpočele su da rade na uređivanju ne samo administrativnih već i ekonomskih, zdravstvenih i kulturnih prilika, kao i da osnivaju sudove i poreske ustanove.

Niška uprava, varoška i okružna, obavljala je tokom prvih meseci 1878. veoma brojne i raznostruke poslove, naročito u vezi s popisom turskih imanja, evidentiranjem imovinskih odnosa po selima, popisom ljudstva i zaostale hrane bivših turskih vlasnika. Takođe, kao pozadinska vlast, starala se i o obezbeđenju komunikacija, javne sigurnosti i snabdevanju srpske vojske.

U Maju 1878. izvršena je podela na okruge, i niški okrug sastojao se od srezova: niškog, koprivničkog i belopalanačkog. Ova administrativna podela niškog okruga usledila je posle zaključenja Sanstefanskog ugovora 3. marta 1878. godine kada je izgledalo da će niški okrug biti graničan prema Bugarskoj. Tada je za okružnog načelnika bio postavljen Kosta Pavlović, a po srezovima: u niškom - Todor Stanković sa pisarom Dimitrijem Đorđevićem i u koprivničkom - Mijailo Milovanović. Sreski načelnici vršili su dužnosti uprave odnosno policijske vlasti, dok su sudovi - opštinski, sreski i okružni - bili samostalne ustanove. Po završetku Berlinskog kongresa i pravnom okončanju rata sa Turskom, izvršena je nova upravna podela novooslobođenih krajeva. Niš je i dalje ostao središe jednog od četiri novoobrazovana okruga i, u stvari, glavno mesto "Nove Srbije", odnosno jednog dela oslobođene istorijske "Stare Srbije".

Dana 22. avgusta 1878. godine je proglašen Zakon o nezavisnosti i izdata Proklamacija kneza Milana Obrenovića o pravnom okončanju drugog rata Srbije sa Otomanskom carevinom. Početak perioda mirnog života time je odvojen od skoro trogodišnjeg perioda velikog nacionalno-oslobodilačkog pokreta srpskog naroda u Turskoj i ratovanja Srbije i Crne Gore. Za Niš i stanovništvo niškog kraja započinjao je novi život u slobodi i nezavisnoj nacionalnoj državi.[3]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Snyder (2007). str. 84.
  2. Ristić, J. Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875-1878. Knj. I-II, Beograd, 1896-1898.
  3. Srpsko nacionalno pitanje između Sanstefanskog i Berlinskog puta

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]