Laura Eskivel

Laura Eskivel
Meksička književnica Laura Eskivel
Lični podaci
Puno ime	Laura Alisija Palomares Eskivel
Datum rođenja	(1950-09-30)30. septembar 1950.
Mesto rođenja	Meksiko Siti, Meksiko
Književni rad
Period	XX, XXI vek
Najvažnija dela	Kao voda za čokoladu, Brzinom želje, Malinče

Laura Alisija Palomares Eskivel (šp. Laura Alicia Palomares Esquivel; Meksiko Siti, 30. septembar 1950) meksička je spisateljica, scenaristkinja i dramaturškinja. Svetsku slavu je stekla svojim debitantskim romanom Kao voda za čokoladu (šp. Como agua para chocolate), koji je preveden na više desetina jezika. U rodnom Meksiku poznata je i kao pedagog i autorka književnosti za decu.

Početak karijere i neknjiževni rad

Laura Eskivel je rođena kao treće od četvoro dece telegrafiste Hulija Sesara Eskivela i domaćice Hosefe Valdes. Ima dve sestre i brata. Između 1966. i 1968. godine školovala se za pedagoga u Učiteljskoj školi (šp. Escuela Normal de Maestros) i tada se rodilo njeno interesovanje za rad sa decom i za decu. Osam godina je radila kao vaspitačica i u početku je iz zabave pisala komade za svoje male učenike. Sedamdesetih godina se specijalizovala za oblast dečjeg pozorišta. Godine 1977, sa grupom kolega osnovala je Radionicu pozorišta i književnosti za decu (šp. Taller de Teatro y Literatura Infantil) u okviru Sekretarijata za javno obrazovanje Meksika. Nešto kasnije, godine 1983, osniva i vodi Centar za neprestano maštanje (šp. Centro de Invención Permanente), gde organizuje umetničke radionice za decu. Takođe se bavila i osmišljavanjem dečjeg programa u okviru redakcije za kulturu na meksičkoj televiziji. Sarađivala je sa televizijom Kanal 11 (šp. Canal Once), za koju je napisala i osmislila dečje programe Krpe, igračke i tričarije (šp. Tiliches, trebejos y cachivaches) i Umetnička radionica (šp. El Taller de las Artes).

Uporedo sa umetničkim radom u oblasti pedagogije, Eskivel se od ranih osamdesetih bavi i pisanjem filmskih scenarija. Na ovo njeno interesovanje presudno je uticao njen tadašnji suprug, reditelj Alfonso Arau, kome se dopao njen rad na televiziji. Eskivel postiže zapažen uspeh 1986. godine scenarijom za film o jednom fudbaleru, Chido Guan: El tacos de oro, koji je u šest kategorija nominovan za nagradu Ariel meksičke Akademije za film (šp. Academia de Ciencias y Artes Cinematográficas de México). U ovom filmu se i pojavljuje u manjoj ulozi, kao supruga don Ćara. Uradila je i filmsku adaptaciju romana Regina, Antonija Velaska Pinje. Veliki pozorišni uspeh Laure Eskivel jeste predstava za decu Viaje a la isla de Kolitas, koja je tokom 1987. godine bila među najgledanijim predstavama u meksičkoj prestonici. Pozorišnu umetnost, koja ju je uvek privlačila, izučavala je i kod čuvenog meksičkog dramaturga i akademika Ektora Asara (šp. Héctor Azar) u periodu 1989 -1992. Učestvovala je u Televisinoj radionici za pisanje scenarija za telenovele 1988. godine.

Laura Eskivel je producirala kratki film La mirada de la ausencia 1999. godine, u kome je sarađivala sa ćerkom Sandrom Arau. Učestvovala je i u izradi filma Đavolja kičma (šp. El espinazo del diablo), špansko-meksičkoj koprodukciji reditelja Giljerma del Tora (šp. Guillermo del Toro) iz 2001. godine. Film je u Španiji nominovan za prestižnu nagradu Goja u dve kategorije, a nagrađen je na festivalu u Amsterdamu.

Eskivel se pojavila u nekoliko dokumentarnih serija i filmova o meksičkim umetnicima i intelektualcima sa španskog govornog područja. Neki od njih su čileanski dokumentarac Materia prima (autor Pedro Pablo Seledon, 1999) i meksički dokumentarac Hecho en México ( autor Dankan Bridžmen, 2012).

Bila je članica žirija na Filmskom festivalu u San Sebastijanu 1999. godine kojim je predsedavao francuski reditelj Bertran Tavernije. Pored Laure Eskivel, u žiriju su bili i španski reditelj i producent Herardo Erera, belgijska rediteljka Marion Hensel i jugoslovenski reditelj Dušan Makavejev.

Književni rad

Prvi roman namenjen širokoj čitalačkoj publici, Kao voda za čokoladu, Laura Eskivel je objavila 1989. godine i odmah je dosegla planetarnu popularnost. Knjiga je prevedena na više od trideset jezika (italijanski, francuski, švedski, danski, ruski, mađarski, japanski, srpski itd.), a vrlo uspešnu filmsku adaptaciju doživela je 1992. godine. Film je režirao tadašnji suprug Laure Eskivel, reditelj Alfonso Arau, a Eskivel je napisala scenario prema sopstvenoj knjizi. Film je proglašen najgledanijim stranim autorskim filmom u SAD za 1993. godinu i osvojio je čak 10 nagrada Ariel (između ostalih, za najbolji film, najbolju režiju i najbolji scenario). Uspeh je postignut i na Internacionalnom filmskom festivalu u Čikagu 1992. godine, gde je film osvojio nagradu Silver Hugo za najbolji scenario. Pripale su mu i nagrade na festivalima u Dalasu, Kanzas Sitiju, Gvadalahari, Tokiju, Gramadu. Film je zaradio 22 miliona dolara u SAD, a nominovan je i za prestižne nagrade Zlatni globus i BAFTA za najbolji strani film. Zahvaljujući romanu Kao voda za čokoladu, Eskivel je postala prva inostrana dobitnica nagrade ABBY (American Bookseller Book of the Year) 1994. godine.

Usledili su roman La ley de amor (1995), zbirka tekstova ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina (1998), dečja knjiga Estrellita marinera: una fábula de nuestro tiempo (1999), zbirka eseja El libro de las emociones (2000), roman Tan veloz como el deseo (2001), preveden na srpski jezik kao Brzinom želje, romansirana biografija Malinche (2004), prevedena na srpski jezik kao Malinče, i eseji Escribiendo la nueva historia, o cómo dejar de ser víctima en 12 sesiones (2013). Za knjigu Brzinom želje, autorka je dobila nagradu Giussepe Acerbi Univerziteta u Veroni 2004. godine. Godine 2008, zahvaljujući delu Malinče, dobila je nagradu za najbolju audio knjigu na španskom jeziku, koju dodeljuje Asocijacija audio izdavača (engl. Audio Publishers Association – APA). Tekst audio knjige čita meksička glumica Lusija Mendes. U maju 2014. godine izašao je roman Laure Eskivel A Lupita le gustaba planchar.

Osim svojih dela, Laura Eskivel je napisala i pogovor za knjigu The Secrets of Jesuit Breadmaking: Recipes and Traditions from Jesuit Bakers Around the World (1995) i predgovor za knjigu La cocina del chile (2003).

O delima

Kao voda za čokoladu

Korice romana Kao voda za čokoladu, dizajnerka Bojana Ban (Plavi jahač, Beograd, 2000)

Kao voda za čokoladu (1989) roman je o zabranjenoj ljubavi glavne junakinje Tite i mladića Pedra Muskisa. Pored priče o njihovom komplikovanom odnosu i Titinoj konzervativnoj porodici, u knjizi se nalazi i dvanaest recepata, po jedan na početku svakog poglavlja i za svaki mesec u godini, i svi su u vezi sa osećanjima i raspoloženjima likova, naročito Tite, koja je odlična kuvarica. Svako poglavlje počinje osnovnim instrukcijama za pripremu jela, uglavnom za neki praznik ili porodično slavlje (Božić, svadba, krštenje deteta), da bi se priča o hrani razvila u priču o osećanjima. Priča je delimično inspirisana stvarnim događajima, pošto je autorka imala baba tetku Titu, koju je zadesila sudbina slična onoj koju proživljava fiktivna Tita.

Narator u romanu je Titina unuka, ćerka njene sestričine Esperanse. Priča je smeštena u doba Meksičke revolucije i odvija se u selu Pijedras Negras, na granici Meksika i SAD. U centru pažnje je porodica De la Garsa, koju čine majka Elena i njene ćerke Rosaura, Gertruda i Tita. Za Titu je kuhinja sveto mesto i jedini deo kuće gde se oseća istinski prijatno. Njen život je počeo u kuhinji, s obzirom na to da se mama Elena porodila baš na tom mestu. Titina najbliža i najiskrenija prijateljica je stara kuvarica Naća, koja je Titu naučila svemu što zna o životu i kuvanju.

Problemi u Titinom životu nastaju kada se zaljubi u lepog Pedra Muskisa, ali ne može da se uda za njega zbog jednog običaja koji važi u njenoj porodici. Naime, najmlađa ćerka u porodici De la Garsa ne sme da se uda ni da ima decu jer je njena jedina dužnost da brine o majci sve dok ova ne umre. U slučaju Elenine dece, ta najmlađa ćerka je Tita i Elena ni pod kojim uslovima ne dopupšta da se tradicija prekine. Ona predlaže Pedru da se oženi starijom ćerkom Rosaurom i on pristaje, misleći da je to jedini način da bude blizu Tite, makar i kao njen zet. Tita je strašno tužna i razočarana zbog te Pedrove odluke i utehu traži u kuhinji, spremajući razne đakonije. Vremenom, Tita shvata da preko svoje hrane prenosi i svoje raspoloženje na ostale ukućane. Kada je tužna i ljuta ili srećna i uzbuđena, to se oseti u njenim jelima i ubrzo svi oko nje poprimaju njeno raspoloženje. Laura Eskivel na taj način ističe snagu tradicionalne meksičke hrane kao metafore ljudskih osećanja (na primer, crni luk je simbol suza, prepelice su simbol vere, a latice ruže izazivaju nezaustavljivu strast). U pojedinim momentima, jela preuzimaju na sebe poziciju glavnog lika zato što povezuju ljude i svojim aromama govore ono što likovi ne smeju da izgovore (na primer, meso sa laticama ruža povezuje Pedra i Titu i oni kroz hranu uživaju u svojoj ljubavi koju inače kriju).

Laura Eskivel je u ovom romanu spojila dve teme koje su po njenom mišljenju neodvojive: ljubav i kulinarstvo, i tako napravila svojevrstan ljubavni roman sa kuvarom. Kao kruna uspeha knjige i filma, Lauri Eskivel je pripala nagrada za Ženu godine 1992. Njen debitantski roman prodat je u preko pet miliona primeraka širom sveta. Španski list El Mundo (šp. El Mundo) uvrstio je ovaj roman na listu 100 najboljih romana na španskom jeziku u XX veku.

La ley de amor

La ley de amor (1995) neobičan je roman smešten u Meksiku oko 2200. godine. Glavni junaci su Rodrigo Sančes i astroanalitičarka Asusena Martines, koja pomaže ljudima sa psihološkim poremećajima koji su u prošlim životima činili zlo. Asusena pokušava da svetu vrati harmoniju koja je vladala pre stravičnog uništenja Tenoćtitlana od strane konkistadora. Uporedo sa pričom o drevnim astečkim vremenima, data je apokaliptična slika budućeg sveta prepunog čudnih mašina, kao što su kamere koje prikazuju ljudske misli, radiotelefoni koji omogućavaju premeštanje kroz prostor i kompjuteri koji govore sa biljkama i životinjama. Ljudi u takvom novom svetu mogu da se sete svojih prethodnih života samo preko muzike, pa tako Asusena koristi muziku kao vid terapije da bi rešila probleme i neutralisala traume svojih pacijenata. U ovoj knjizi Eskivel spaja ljubavni i naučnofantastični žanr, ističući posebnu snagu osujećenih ljubavi. Naime, Rodrigo, Asusenina srodna duša, ubio je nedužno dete u astečko doba i sada mora da bude kažnjen. Asusena želi da ga spasi svojom ljubavlju, ali on nestaje.

Knjigu prati strip autora Migelansa Prada u kome je opisan prethodni život likova iz knjige, kao i disk sa nekoliko muzičkih numera (Pučinijeve arije i kubanske pesme u izvođenju Euhenije Leon i Lilijane Felipe ) koje su u vezi sa prethodnim životima junaka. Svaki od tri segmenta je važan da bi se knjiga razumela kao celina. La ley de amor se smatra prvom multimedijalnom knjigom u Meksiku.

ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina

Zbirka tekstova ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina (1998) idejno se nadovezuje na autorkin roman prvenac. Četrnaest tekstova filozofske tematike prate kulinarski recepti, te ovakvim konceptom knjige Eskivel izlaže svoju maksimu da se može proceniti kakav je neko na osnovu toga šta jede, s kim jede i kako jede (šp. Uno es lo que se come, con quién lo come y cómo lo come). Ovu teoriju je ranije indirektno iznela u romanu Kao voda za čokoladu. Svi tekstovi u ovoj knjizi prethodno su objavljeni u drugim publikacijama, novinama ili časopisima, a potom su skupljeni u zbirku. Eskivel u ovim tekstovima iznosi svoja razmišljanja o ljudskim problemima i predlaže koncept Novog Čoveka koji neće zaboraviti da nije najvažnije stvaranje već čovek koji stvara i koji će pomoću kuhinje kao čovekove iskonske potrebe vratiti snagu porodičnom domu.

Estrellita marinera: una fábula de nuestro tiempo

Estrellita marinera: una fábula de nuestro tiempo (1999) ilustrovani je roman o dvoje dece, Mariji i Fakundu, čiji se životi menjaju iz korena nakon što dobiju veliko nasledstvo od bake i deke. Knjiga je prvenstveno namenjena vrlo mladim čitaocima i obiluje bajkovitim i fantastičnm motivima (pojavljuju se sirene, žena sa dve glave). Ovom knjigom Eskivel se vratila na početak svog radnog veka, u vreme kada je kao vaspitačica u vrtiću pisala za decu iz svoje grupe.

El libro de las emociones

El libro de las emociones (2000) prva je knjiga eseja Laure Eskivel u kojoj autorka istražuje uticaj emocija na dušu i telo. Glavna ideja koju iznosi u ovom izrazito refleksivnom delu jeste značaj ljudskog pamćenja. Naime, Eskivel piše da je pamćenje neka vrsta skladišta za emocije i da se na osnovu već doživljenih emocija može kreirati nova slika sveta koja će pomoći da svako ljudsko biće bude mudrije i vitalnije. Kao i ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina, i ova knjiga ima naglašenu filozofsku crtu i drugačija je od dela po kojima je Laura Eskivel prepoznatljiva među čitaocima.

Brzinom želje

U romanu Brzinom želje (2001) glavna tema je ljubav, a u centru pažnje je Hubilo, telegrafista majanskog porekla sa posebnim darom da čuje osećanja koja nisu iskazana rečima. Priča je smeštena u Meksiko s početka XX veka. Eskivel ponovo prepliće porodične i ljubavne probleme, slično kao u svom najuspešnijem romanu Kao voda za čokoladu. Glavni junak Hubilo i aristokratkinja Lus Marija ne uspevaju da održe svoju ljubav jer on, kao siromašni telegrafista, stalno odlazi iz sela u selo na novo radno mesto. Njih dvoje se ipak venčavaju, ali im se događaju razne nesreće koje dovode do toga da Hubilo i Lus Marija prestanu da razgovaraju jedno s drugim. Tada njihova ćerka pokušava da im pomogne i pomiri ih, kao što je Hubilo nekada pomagao ljudima u selima gde je radio kao telegrafista. Autorka je naglasila da je ova knjiga posvećena njenom pokojnom ocu, koji je preminuo u aprilu 1999. godine od Parkinsonove bolesti. Očeva bolest, kao i razvod roditelja, poslužili su Lauri Eskivel kao inspiracija za ovaj sentimentalni roman koji, pored toga što je izraz zahvalnosti ocu, predstavlja i odu nekadašnjoj revolucionarnoj tehnologiji, telegrafu.

Malinče

Susret Ernana Kortesa i Malinče sa Moktesumom II

Malinče (2004) romansirana je biografija jedne od najpoznatijih Indijanki, ljubavnice konkistadora Ernana Kortesa, poznate i pod imenom donja Marina. Ova gotovo mitska ličnost predstavljana je u meksičkom folkloru i kao majka meksičkog naroda jer je sa Kortesom dobila sina, i kao izdajnik svog naroda. Eskivel je opisuje kao snažnu i mudru ženu koja je mnogo učinila za opstanak indijanskog kulturnog nasleđa time što se zbližila sa Kortesom. Ona je bila posrednik između novopridošle španske i domorodačke indijanske kulture, govorila je nauatl i španski jezik i verovala je da će Kortes i njegovi osvajači doneti promene nabolje. Osnovne teme u romanu su burna meksička istorija u vreme kolonizacije i položaj žene u društvu – ono što najviše intrigira Lauru Eskivel. U knjigu je uključen i Astečki kodeks (sastavljač Đordi Kasteljs) koji je napisan u formi Malinčinog intimnog dnevnika. Roman je napisan na predlog meksičke izdavačke kuće Santiljana, a prethodilo mu je dvogodišnje istraživanje Malinčinog života.

Escribiendo la nueva historia, o cómo dejar de ser víctima en 12 sesiones

Među knjigama Laure Eskivel nalazi se i jedna izrazito refleksivno-politička knjiga, Escribiendo la nueva historia, o cómo dejar de ser víctima en 12 sesiones (2013), u kojoj je autorka život svake osobe predstavila kao filmski scenario. Ukoliko postoji nezadovoljstvo sopstvenim životom, on se mora menjati kao scenario - likovi, njihova motivacija i događaji moraju biti postupno izmenjeni. Da bi se promenila stvarnost, mora se početi sa ličnim promenama, mora doći do suočavanja sa strahovima i prošlošću. Kada se sve to zapiše, kao što se zapisuju detalji jednog scenarija, osoba će imati kontrolu nad svojim životom. Kako Eskivel kaže, treba da iznova napišemo scenario sopstvenog života da bismo mogli da promenimo svet. Ovakva razmišljanja su u skladu sa njenim stavom da svaki čovek mora da se uključi u spoljašnji svet, misleći pritom i na politička zbivanja.

A Lupita le gustaba planchar

A Lupita le gustaba planchar (2014) prva je knjiga u kojoj se Laura Eskivel okrenula kriminalističkom žanru. Glavna junakinja je policajka alkoholičarka Lupita, koja je preživela mnoge nesreće, od smrti sina do razvoda. Predstavljena je kao antiheroina koja je, spletom čudnih okolnosti, dužna da reši misteriozan slučaj ubistva jednog političara u meksičkom distriktu Istapalapa. Jedini način na koji Lupita delimično uspeva da se oslobodi stresa jeste kompulzivno peglanje. Iako je napisana pristupačnim i jednostavnim jezikom sa dosta crnog humora, ova knjiga je zapravo parabola o današnjem svetu, u kome vladaju novac i moć i u kome svako pokušava da nađe makar malo ljubavi i iskrenosti. Autorka obrađuje teme iz meksičke svakodnevice, kao što su obračuni narko-kartela, korupcija, bolesti zavisnosti i dezintegracija porodice.

Stilske karakteristike i kritička recepcija

Glavne karakteristike dela Laure Eskivel ogledaju se u kombinaciji realističnih i fantastičnih motiva, te se njena književnost često naziva magičnom. Teme kao što su ljubav, porodica, sukob tradicionalističkih i modernih pogleda na svet, odnos starosedelaca i Španaca na tlu Srednje i Južne Amerike, kombinuju se sa pričama o narodnim verovanjima i običajima (duhovi, narodna medicina, vradžbine, natprirodne sile itd.). Delimično primenjuje tehniku magičnog realizma tipičnog za Gabrijela Garsiju Markesa, ali uvodi i nove teme, kao što su moć kulinarstva i kuhinja kao jedan od stubova doma. Eskivel pak tvrdi da ono što je za druge magični realizam, za nju je nešto svakodnevno, čime potvrđuje tezu da je magični realizam zapravo samo način gledanja na stvarnost, odnos prema stvarnosti. Upravo zbog ovakve kombinacije motiva i tema, Lauru Eskivel nazivaju alhemičarkom ljubavi i kuhinje. Porede je i sa čilenaskom književnicom Isabel Aljende. U svojim kasnijim delima, sve više se okreće pisanju o savremenom trenutku i problemima današnjih ljudi (Escribiendo la nueva historia, o cómo dejar de ser víctima en 12 sesiones i A Lupita le gustaba planchar), pa je tako njena književnost sve bliža realizmu, a udaljava se od magičnog realizma i fantastike, koji su zastupljeni u njenim prvim delima (Kao voda za čokoladu, La ley de amor, Estrellita marinera, Brzinom želje). Njene ostale knjige mogu se razvrstati na one sa filozofsko-humanističkom tematikom (ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina i El libro de las emociones) i na one sa istorijsko-mitološkom tematikom (Malinče).

Kao svoje omiljene pisce i uzore, Laura Eskivel navodi Gabrijela Garsiju Markesa, Huana Rulfa, Umberta Eka, Patrika Ziskinda, Viki Baum, Horhea Amada, Elenu Ponjatovsku, Anheles Mastretu, Karlosa Monsivaisa, Hosea Augustina, Gustava Sainsa i Paka Ignasija Taiba II, autora policijskih romana. Među tekstove koji su presudno uticali na njen rad svrstava i meksički strip iz doba svog detinjstva, La familia Burrón.

I pored velike popularnosti i prihvaćenosti njenih dela širom sveta, Laura Eskivel se u nekim književnim i kritičarskim krugovima smatra spisateljicom lakog ženskog štiva bez dublje umetničke vrednosti. S druge strane, mnogi veliki umetnici, poput, na primer, meksičke spisateljice Elene Ponjatovske, smatraju da je Laura Eskivel nosilac novog duha u hispanoameričkoj književnosti i da su njene knjige mnogo više od srceparajućih ljubavnih romana.

Mnogi kritičari su ozbiljno analizirali književni rad Laure Eskivel. Marija Elena de Valdes označila je Eskivel kao spisateljicu koja otkriva snagu i samostalnost Meksikanki koje svoj prostor imaju samo u kući, dok su u javnom društvenom životu praktično nevidljive. Fokusirajući se na domaćinstvo i kuvanje, Eskivel u svom prvom romanu Kao voda za čokoladu otkriva uloge žena i njihove izbore, preko kojih su pokušavale da kontrolišu sopstvene živote, razviju svoju kreativnost i izraze individualnost. De Valdes smatra da je ova knjiga snažno uticala na žene i navela ih da se identifikuju sa takvim položajem i da svoje ženske pretke prepoznaju u likovima iz romana. Ona takođe smatra da bi ova knjiga mogla da približi problem položaja žena latinoameričkim muškarcima.

Kritičari poput Džejmsa Polka i Karen Stabiner cene jedinstveni stil Laure Eskivel, kojim je stvorila omamljujući i zabavni spoj romantike, recepata i magije. Marisa Januzi ističe da autorka u ovoj knjizi naizgled uzaludne emocije pretvara u magične sile koje mogu izmeniti sudbine junaka. Dok ona ceni maštovitost meksičke književnice, neki kritičari smatraju da Eskivel nezrelo razvija tok radnje i da su njene knjige privlačne, ali lake, skoro bezvredne. Pišući o knjizi La ley de amor, Robert Hjuston navodi: nikakvo zamazivanje ne može da prikrije da je knjiga ozbiljno, čak strašno manjkava. Priča se neadekvatno razvija, a multimedijalni elementi, iako zanimljivi, niti doprinose priči, niti je poboljšavaju.

Omaž najčuvenijem delu Laure Eskivel napravili su i vlasnici uglednih svetskih restorana i poznate ličnosti, koji su zajedničkim snagama sastavili kuvar inspirisan romanom Kao voda za čokoladu pod nazivom An Appetite for Passion Cookbook (1995). Laura Eskivel je napisala predgovor, a knjiga je dopunjena citatima poznatih književnika o hrani i ljubavi.

Grupa američkih i latinoameričkih esejista zajednički je radila na knjizi Laura Esquivel’s Mexican Fictions, u kojoj su kritički analizirani njeni romani Kao voda za čokoladu, La ley de amor, Brzinom želje i Malinče, kao i film Kao voda za čokoladu. Knjiga je objavljena 2010. godine i urednik je Elizabet Mur Vajlingem (engl. Elizabeth Moore Willingham). Autori su proučili sud kritičara i pokušali su da smeste rad Laure Eskivel u okvire određenih književnih pravaca. Posmatrali su njen rad i sa stanovišta onih koji je obožavaju i onih koji je osuđuju. Opus Laure Eskivel doveden je u vezu sa temama kao što su spiritualnost, čulnost, seksualnost, meksička gastronomija, narodna medicina, odnos prema precima, nacionalni identitet Latinske Amerike, istorija, religija, pop kultura i feminizam.

U prilog tvrdnjama da je Laura Eskivel jedna od najoriginalnijih savremenih književnica sa španskog govornog područja, ide činjenica da je dobitnica čileanskog Ordena za umetničke i kulturne zasluge Pablo Neruda za 2010. godinu. Takođe je dobitnica Ordena Viteza Orla, medalje Hajme Sabines i medalje Omećiuatl. Ova tri priznanja dobila je tokom 2011. godine.

Recepcija dela Laure Eskivel u Srbiji

Roman Kao voda za čokoladu u Srbiji je prvi put preveden i objavljen 1996. godine. Prevela ga je Branka Altarac, a objavila izdavačka kuća Prosveta iz Beograda. Roman je izašao sa podnaslovom roman u mesečnim nastavcima sa receptima, ljubavima i narodnim lekovima. Drugi prevod sačinila je Nadežda Zarubica 1997. godine za izdavačku kuću Plavi jahač iz Beograda. Drugo izdanje se pojavilo 1999, a usledila su izdanja 2000. i 2006. godine.

Roman Brzinom želje obajvila je Narodna knjiga 2003. godine u prevodu Aleksandre Mačkić.

Roman Malinče objavila je izdavačka kuća Dereta 2007. godine. Prevodilac je Sandra Nešović. Ova knjiga je dobila dobre kritike u srpskoj štampi.

Najveći uspeh, kao i svuda u svetu, zabeležio je roman Kao voda za čokoladu. U Srbiji je štampan u ukupno 3000 primeraka.

Privatni život

Ubrzo nakon ogromnog uspeha romana Kao voda za čokoladu, Laura Eskivel se suočila sa ozbiljnim privatnim problemima. Preživela je teški oblik moždane tromboze, a potom se i razvela od supruga Alfonsa Araua 1993. godine. Kasnije, tokom 1995. godine, optužila ga je za prevaru jer je tokom brakorazvodne parnice potpisala ugovor na engleskom jeziku kojim bivšem suprugu prepušta sva autorska prava, a da to nije znala. Arau je potom podneo kontratužbu za prevaru i klevetu, pošto je tvrdio da Eskivel izmišlja da joj je poturen ugovor na prevaru. Arau je tvrdio da su mu takve optužbe bivše supruge upropastile jedan značajan poslovni ugovor. Reditelj je tražio odštetu od 10 miliona dolara zbog ovih njenih navoda.

Eskivel i Arau imaju ćerku Sandru, rođenu 1976. godine.

Drugi suprug Laure Eskivel, meksički pisac i zubar Havijer Valdes Abaskal (šp. Javier Valdés Abascal), preminuo je 2009. godine od raka jednjaka. Bili su u braku 14 godina, od 1995. godine do Valdesove smrti. Kremiran je po sopstvenoj želji i Laura Eskivel čuva njegov pepeo.

Iako je odgajana u katoličkoj porodici, Laura Eskivel je usvojila životne principe istočnjačkih religija i indijanskih verovanja, pa tako voli da meditira i izuzetno se interesuje za izučavanje raznih duhovnih veština.

Politički angažman

Kao i mnogi drugi latinoamerički intelektualci, Laura Eskivel se povremeno uključivala u politički život Meksika i preuzimala na sebe politički angažman. U martu 2009. godine, kandidovala se za mesto u Lokalnom savetu Distrikta XXVII u Meksiko Sitiju na listi Partije demokratske revolucije (šp. Partido de la Revolución Democrática). Njenu kandidaturu je snažno podržala tadašnja Ujedinjena levica, koju je sačinjavalo nekoliko ideološki bliskih partija. Uprkos početnim neregularnostima, pobeda Laure Eskivel je zvanično potvrđena kada su ponovo prebrojani glasački listići.

Laura Eskivel često diže glas protiv nepromišljenih poteza meksičke vlasti i kritikuje stanje u državi sa narastajućim problemima. Poznata je kao izrazita levičarka koja se zalaže za aktivnije učešće svih stanovnika jedne države u političkom životu, pa i sama često u medijima komentariše izborne rezultate i glasno iznosi svoje stavove. Osuđuje nasilje, korupciju i donošenje oštrih zakona koji suštinski ne vode ka promenama nabolje. Tokom izborne kampanje u Meksiku 2012. godine, podržala je studentski pokret Yo soy 132, koji se usprotivio postojećim strankama i vladajućem sistemu jer je smatrala da su oni jedina grupacija koja nije podlegla političkoj manipulaciji.

Podržava borbu za prava pripadnika LGBT zajednice, kao i inicijativu da se homoseksualnim parovima zakonski dozvoli da usvajaju decu.

Citati

Industrija je pretvorila knjige i pisce u objekte na tržištu.

Sa osećanjima dolaze i ideje.

Kuhinja je poslednje što nam je civilazacija ostavila da bismo se učili velikodušnosti.

Ne dopada mi se dodeljivanje etiketa. Sve etikete nas ograničavaju. Ne zanima me književnost koja isključuje, koja se stvara za grupicu prosvetljenih koji žive na Olimpu odvojeni od drugih.

Da bi se pisalo, neophodno je da ti srce bude povezano sa srcem univerzuma.

Za mene je kuhinja velika alhemijska laboratorija. To je sveto mesto gde čovek nije u dodiru samo sa četiri elementa koja tvore svet, već ulazi u zajedništvo sa pravim poreklom.

Reči se kače za svaki deo naših uspomena i leže tamo u tišini dok ih nova želja ne probudi i iznova ne ispuni ljubavnom energijom. Kao voda, reči su predivan provodnik energije.

— Brzinom želje

Reči putuju brzinom želje, tako da je moguće poslati ljubavnu poruku bez njih.

— Brzinom želje

Treba mi odgovor odmah, o ljubavi se ne razmišlja, ili se oseća ili se ne oseća.

— Pedro Muskis, Kao voda za čokoladu

Jedina istina je da istine nema, sve zavisi od tačke gledišta.

— Gertruda, Kao voda za čokoladu

Niko ko voli život ne može da ignoriše književnost, i niko ko voli književnost ne može da ignoriše život.

— ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina

Onaj ko kontroliše informacije i smisao, stiče moć.

— Malinče

Pravosuđe uvek traži nekoga ko će platiti za počinjeni zločin, ali ga ne zanima da uhvati onog ko je zločin zaista počinio.

— A Lupita le gustaba planchar

Kada mrtvi umiru? Kada postanu zaboravljeni.

— La ley de amor

Literatura

• Willingham, Elizabeth Moore (2010). Laura Esquivel's Mexican Fictions: Like Water for Chocolate, The Law of Love, Swift as Desire, Malinche: A Novel. Sussex Academic Press. str. 1. ISBN 978-1-84519-410-9. 

Spoljašnje veze

• Laura Esquivel's Mexican Fictions: Like Water for Chocolate, The Law of Love, Swift as Desire, Malinche: A Novel
• Laura Eskivel na sajtu IMDb (jezik: engleski)