Lutkarsko pozorište

Pozornica Pozorišta lutaka "Sokolskog društva", Novi Sad, tridesete godine 20. veka. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Pozorišna predstava sa ručnim lutkama u Italiji

Čuveni Mapetovci na muralu u Gdanjsdku

Lutkarsko pozorište je pozorište u kome se umesto glumaca pojavljuju lutke. Lutkarsko pozorište je najčešće namenjeno deci ali postoje lutkarska pozorišta koja svojim kvalitetom mogu biti veoma interesantna i za odrasle. Čuveno je pozorište „Obrascov“ iz Moskve.

Po načinu kako se upravlja lutkama one se dele na više tipova:

• Marionete - su lutke na koncu. Glava, ruke, noge lutke su povezane tankim koncima na kojima vise. Lutkar - osoba koja upravlja lutkom je praktično drži u vazduhu neposredno iznad tla. U zavisnosti od izrade i broja tačaka - broja konaca kojima se upravlja lutkom pokreti mogu biti manje ili više precizni. Kod marionete upravljač lutkom stoji iza nje i praktično je gleda odozgo. Veličina marionete je u proseku od 30 do 50 cm. Lutkar „govori iz stomaka“, tj. govori umesto lutke pri čemu ne pomera poluotvorene usne tako da se ne primećuje da govori čovek a ne lutka.
• Lutke za ruku - lutke koje se kao čarape navlače na ruku. Kraj „čarape“, mesto gde je šaka lutkara, je i glava lutke. Ovde je gotovo uvek pravilo da prsti ruke pomeraju gornju vilicu lutke a palac donju. Ove lutke po pravilu imaju samo glavu i ruke, a samo ponekad i noge. Pozornica liči na kutiju koja je na određenoj visini tako da lutkari drže lutke iznad glave tako da se kroz otvor pozornice vidi samo gornji deo lutke. Tipična ovakva lutka je žabac Kermit iu čuvenoj seriji „Mapet šou“.
• Postoje lutke veličine čoveka koje oblače glumci. U zavisnosti od potrebe, ako lutka treba da bude manja u nju ulazi osoba malog rasta - dete ili kepec.
• U seriji „Mapet šou“ lutkarstvo je poboljšano do savršenstva, lutkarima na raspolaganju stoje TV monitori na kojima oni prate kretanje i gestikulacije lutaka.

Tipovi lutaka

Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uslovima.

Jednostavna ručna lutka sa drvenom glavom - ginjol

Ručna lutka zevalica

Ručna lutka (ginjol, zevalica)

Englezi takve lutke zovu puppet, Italijani burattino, Francuzi guignol, Nemci puppe. Te lutke imaju šuplje telo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a ujesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktično je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kini.

Štapna lutka (javajka)

Lutka javajka

Takvim lutkama se manipuše odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim ostrvima [[Java (ostrvo)|Javi i Baliju, gde su poznate kao vajang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na rajnsku oblast, sve dok ih početkom 20. veka Ričard Tešner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentisala Nina Efimova, i time možda inspirisala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama istočne Evrope pa je to udsticalo razvoj lutkarstva u tim zemljama. Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, dok za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.

Marioneta (lutka na koncima)

Marionete na koncima

Glavni članak: Marioneta

To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je češće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih delova lutke, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve moguće. Jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uvo (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kičme (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo komplikovan posao i zahteva veliku veštinu, jer je krstom na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.

Plošna lutka (teatar sena)

Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih ravnih lutaka. Njima se manipuliše isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.

Senke

To je specijalni tip ravne lutke, čija se senka vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su tradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. veku.

Ostali tipovi

Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. veka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravljaju čak tri lutkara, glavni animator kontroliše kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče levu ruku, a treći se brine o nogama.

Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (марионнеттес à ла планчетте), koje su bile popularne tokom 18 - 19. veka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretanja su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim kolenom.

• Pozorišna predstava sa plošnim lutkama
• Predstava sa marionetama
• Pozorište senki

Istorija

Prikaz konstrukcije lutke - mačke

Velike lutke koje pokreću ljudi unutar njih (Povorka džinova i zmajeva)

Prenosiva pozornica - kabina putujućih lutkarskih pozorišta

Lutkarstvo je verovatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korišćenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.

Zrenjaninski lutkari Šandor i Gizela Hartig sa lutkama

Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. veka p. n. e., o njemu je pisao grčki istoričar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). Godine 422. p. n. e., da je prilikom posete kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina. Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugde po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su započele davno. Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, te da je preko Persije i Arabije došlo do Grčke i Rima.

Prvo je razvijena marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce. Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg veka kad je reč mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku device Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava. U Evropi od srednjeg veka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvek bile na većoj ceni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.

Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade. Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.

Na Siciliji su tokom 16. veka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija), za uprizorenje viteških poema kao što su Pesma o Rolanu ili Besni Orlando za koje im je trebalo i do 300 lutaka. Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na Uneskov Spisak nematerijalne svetske baštine u Evropi.

Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. veka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vreme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španiji su se najčešće izvodile viteške legende i romanse. Po zemljama nemačkim zemljama Svetog rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentovana još u 10. veku. Tokom 16. i 17. veka bio je jak uticaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili mešane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenele je u Englesku. Ona je inspirisala Kristofera Marloua da napiše svog Doktora Fausta, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Getea. U to vreme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su da dobijaju status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Jozef Hajdn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterhaza, a Hajnrih fon Klajst je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.

Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. veka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim italijanskimi likovima iz teatara kao što su Pulcinella i Arlecchino. Nakon perioda velike slave koju su uživali tokom vladavine Luja XIV, početkom 18. veka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su marionetski teatri uspešno egzistirali od polovice 16. veka i uspevali su da opstanu i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Panč i Džudi. Posustali su u 19. veku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zevalicama).

Marionetski teatri su doživeli renesansu početkom 20. veka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Meterlink, Žari, Gelderod, Lorka i Arto počeli su da stvaraju dela za njih. U to vreme je avangardni reditelj Ervin Piskator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti. Brojni drugi teatarski reformatori su u njima videli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernista Edvard Krejg koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. izneo tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.

U to doba veliki uspeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Žarija.

Nakon Prvog svetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satirične likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenjskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji. Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara sveta.

Nakon Drugog svetskog rata lutkari su počeli da traže inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Šuman i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentisala sa lutkama nadnaravne veličine.

Veliki uspeh postigle su lutke iz Mapeta koje je kreirao Džim Henson sa suprugom Džejn, one su se počele emitovati u novembru 1969. u emisiji Ulica Sezam.

Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom.

Vidi još

• Vertep (pozorište)
• Vertep u Srbiji

Literatura

• Baird, Bil (1966). The Art of the Puppet. Plays. ISBN 0-8238-0067-9. 
• Beaton, Mabel; Les Beaton (1948). Marionettes: A Hobby for Everyone. New York. 
• Bell, John (2000). Shadows: A Modern Puppet History. Detroit, USA: Detroit Institute of Art. ISBN 0-89558-156-6. 
• Binyon, Helen (1966). Puppetry Today. London: Studio Vista Limited. 
• Choe, Sang-su (1961). A Study of the Korean Puppet Play. The Korean Books Publishing Company Ltd. 
• Currell, David (1992). An Introduction to Puppets and Puppetmaking. London: New Burlington Books, Quintet Publishing Limited. ISBN 1-85348-389-3. 
• Dubska, Alice; Jan Novak; Nina Malikova; Marie Zdenkova (2006). Czech Puppet Theatre. Prague: Theatre Institute. ISBN 80-7008-199-6. 
• Dugan, E.A. (1990). Emotions in Motion. Montreal, Canada: Galerie Amrad. ISBN 0-9693081-5-9. 
• Feeney, John (1999). Puppet. Saudi Aramco World. 
• Funni, Arthur (2000). The Radio Years of Bergen and McCarthy (Thesis). The Margaret Herrick Library. 
• Hayali, Mustafa Mutlu. Tradition Folk The Site. Ankara, Turkey: Theatre Department, Ankara University Faculty of Language, History and Geography. 
• Latshaw, George (2000). The Complete Book of Puppetry. London: Dover Publications. ISBN 978-0-486-40952-8. 
• Lindsay, Hilarie (1976). The First Puppet Book. Leichhardt, NSW, Australia: Ansay Pty Ltd. ISBN 0909245061. 
• Logan, David (2007). Puppetry. Brisbane, QLD, Australia: Brisbane Dramatic Arts Co. ISBN 978-0-9804563-0-1. 
• Robinson, Stuart; Patricia Robertson (1967). Exploring Puppetry. London: Mills & Boon Limited. 
• Sinclair, Anita (1995). The Puppetry Handbook. Richmond, Victoria, Australia: Richard Lee Publishing. ISBN 0-646-39063-5. 
• Suib, Leonard; Muriel Broadman (1975). Marionettes Onstage!. New York: Harper & Row, Publishers. ISBN 0-06-014166-2. 
• Vella, Maeve; Helen Rickards (1989). Theatre of the Impossible: puppet theatre in Australia. Roseville, N.S.W: Craftsman's House. ISBN 0-947131-21-3. 
• „Wayland Flowers Dies: Ventriloquist Was 48”. The New York Times. 12. 10. 1988. Pristupljeno 2006-12-30. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• The Center for Puppetry Arts – Puppetry Museum and Theater in Atlanta, GA, US.
• The Puppetry Homepage – Contains links and information about all types of puppets and puppetry.
• Union Internationale de la Marionnette – International organization of puppeteers and puppet enthusiasts
• Puppet Notebook- Articles on puppet history, theory and contemporary international puppetry in magazine published by British UNIMA.
• Puppets in Prague – Traditional Czech marionette making workshops conducted by Mirek Tretjnar, master puppeteer
• British Puppet and Model Theatre Guild Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. novembar 2018) – Puppet collection and information and regular articles on puppets and puppetry publishing hard copy and online journal
• Cabaret Puppet Theatre – Information on puppet making workshops in Australia conducted by David Logan, master puppeteer
• Marguerite G. Bagshaw Collection – Research collection of puppetry resources, part of Toronto Public Library