Mojsije

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mojsije, Mikelanđelova skulptura

Mojsije (hebrejski מֹשֶׁה Moše, arapski موسى Musa), prema Hebrejskoj Bibliji, Starom zavetu i Kuranu, verski je vođa, zakonodavac i prorok, kome se tradicionalno pripisuje pisanje Tore, odnosno Petoknjižja. Mojsije je najvažniji prorok u judaizmu,[1][2] a takođe se smatra važnim prorokom u hrišćanstvu i islamu, kao i u nizu drugih vera.

Postojanje Mojsija, kao i istinitost priče o izlasku Jevreja iz Egipta, sporno je među arheolozima i egiptolozima,[3] pošto stručnjaci na polju biblijske kritike navode logične nedoslednosti, nove arheološke dokaze, istorijske dokaza i mitove o poreklu u hananitskoj kulturi.[4][5][6] Drugi istoričari tvrde da biografski detalji i egiptasko poreklo, koje se pripisuje Mojsiju, podrazumeva postojanje istorijskih političkih i verskih vođa koja su učestvovali u učvršćivanju hebrejskih plemena u Hananu krajem bronzanog doba.

Prema Knjizi izlaska, Mojsije je rođen u vreme kada je njegov narod, deca Izraelova, umnožio toliko da je to zabrinulo egipatskog faraona da bi oni mogli pomoći egipatskim neprijateljima. Mojsijeva jevrejska majka Jošaveda ga je sakrila kada je faraon naredio sa ubiju svi novorođeni dečaci. Mojsija je usvojila egipaska kraljevska porodica. Posle ubistva egipatskog nadzornika, Mojsije je pobegao preko Crvenog mora do zemlje Madijamske, gde je sreo Boga koji se ukazao u obliku gorućeg grma.[7] Bog je poslao Mojsija da zatraži od faraona oslobađanje Izraelaca.[8] Nakon Deset pošasti, Mojsije je izveo Izraelce iz Egipta preko Crvenog mora. Na Sinajskoj gori, Mojsije je primio Deset zapovesti. Posle 40 godina lutanja u pustinji, Mojsije je preminuo u 120. godini, nadomak obećane zemlje.

Rabinski judaizam je izračunao da Mojsijev životni vek odgovara periodu između 1391. p. n. e. i 1271. p. n. e.[9] Hrišćanska tradicija obično smešta njegov život u raniji period.

Mladost i poreklo

"<"/
F31 S29 S29
>
Mojsije
na hijeroglifima

Mojsije je bio potomak Avrama. Podatak da je Mojsije sedma generacija od Avrama koju prenosi Biblija, a tu genealogiju prenose u svojim delima Josif Flavije i Filon navodi kao Avramove pretke sledeći niz:

  1. Sim (600)
  2. Arfaksad (438)
  3. Sala (433)
  4. Ever (464)
  5. Falek (239)
  6. Ragav (239)
  7. Seruh (230 )
  8. Nahor (148 )
  9. Tara (205) ; umire u Haranu
  10. Avram

Avram je po Božijoj promisli sa sedamdeset i pet godina krenuo iz Harana u zemlju Hanansku preko Sihema (Šekem), Vetilja (Betel) i Negeba do Egipta. Tumači Biblije koji veruju da su Izraelićani zaista bili u Egiptu, pretpostavljaju da je dolazak Avrama u Egipat pao u vreme vladara 12. dinastije - Sezostrisa Trećeg (1878—1843.) ili Amenemheta Trećeg (1842—1797) ili ranije, na prelasku iz 20. u 19. vek p. n. e. - samo je jedan od mnogih pokušaja da se rasvetli ovaj događaj. Najčešće pominjani datum dolaska Avrama u Egipat bio je oko 1680. p. n. e. .[10] Na ovom prostoru se već stvara drugi deo Mojsijevog porodičnog stabla koje se sastoji od: Avrama, Isaka, Jakova, Levija, Kata, Amrama i Mojsija.

Izlazak iz egipatskog ropstva[uredi]

Mojsije se moli sa decom Izraelovom

Prema jevrejskim svetim knjigama, Mojsije je izveo Jevreje iz Egipta. Faraon nije to dozvolio, ali Mojsije učini mnoga čuda, i tako uspe da izvede narod iz Egipta. Putovanje Jevreja u obećanu zemlju trajalo je četrdeset godina. Išli su preko pustinje, hranili se manom, čudesnom hranom sa neba, zahvaljujući kojoj nikada nisu osećali glad.

Mojsije u umetnosti[uredi]

Mojsije, rad Antuna Augustinčića na zagrebačkom Mirogoju.

Freske u Sikstini na suprotnim zidovima prikazuju životne cikluse Mojsijeve i Hristove. Mojsije se obično prikazuje s belom bradom i talasaste kose, u patrijarškome stilu, iako je kadikad, kao momak, bez brade. Svetlosni mu zraci, poput rogova, izbijaju s obe strane glave, ali su mu srednovekovni i rani renesansni umetnici dadali rogove. Taj način prikazivanja potiče iz upotrebe reči cornutus u Vulgati, gde stoji: et ignorabat que cornuta esset facies sua[11] („i ne znade da je rogato lice njegovo“), čime se opisuje Mojsijevo lice kad je sišao s gorja Sinaja s pločama zavetnim, jer je iz njega, zbog razgovora s Jahvom, izbijala svetlost. U latinskom je jeziku Jeronimovog doba taj izraz mogao značiti obasanost ili halo (svetokrug). Drugi su mu atributi štap i ploče, donekle ispisane brojkama 1-10 (I-X) ili izvodima iz Deset zapovedi.

Nalazak Mojsijev; Mojsije se može videti kako plovi u korpi, koju su severnjački umetnici prikazivali kao plosnatu vrbovu korpu, ili je, nakon izbavljenja, okružen grupom razdraganih žena. Renesansni umetnici posebo venecijanski (mletački), prikazuju dvorane i poslugu svog vremena, sa psima. Ponekad se Nil personifikuje na klasičan način kao rečni bog s prevrnutom urnom. U tom se dogođaju vidjela prefiguracija Bega u Egipat, tj. bega Svete porodice zbog Herodovog pokolja nevine dece.

Gorući grm; Mojsije se prikazuje gde kleči pred grmom, ili izuva obuću poput muslimana na svetoj zemlji. Katkad mu se pastirska kuka promeće u zmiju, čudesni znak blizine Božje. (Isto je čudo posle ponovio Aron pred faraonom i njegovim vračevima.) Za srednjovekovnu je crkvu grm koji gori a dogorjeti ne može bio znamen Device Marije koja jeste rodila Hrista, ali joj je devičanstvo netaknutim ostalo. U jednome se tipu, vizantinskog postanja, vidi gde na prestolju sedi posred njegovog ognja.

Pasha i pokolj prvorođenaca; Pasha, premda ostaje jedna od glavnih svetkovina judaizma, duguje mesto u umetnosti hrišćanskom naziranju da je ona prefiguracija Poslednje večere. Učesnici se prikazuju kako stoje oko stola na kojem je jagnje, spremni za put, ili kako tovare deve i magarce pre polaska. Prizori smrti sinova prvenaca su prikazani u pozadini i pomor blaga (stoke) koje je slično bilo zatrto.

Prelaz preko Crvenoga mora; Vide se faraon i njegova vojska kako se u metežu tope dok se konji i jahači otimaju talasima. Točkovi kola posvuda plutaju, jer ih je Bog, još pre poskidao. Stub može poprimiti oblik klasičnog stuba i može ga pratiti anđeo. Prešavši, Izraelci još u zavežljajima na glavi nose imovinu, ili se među sobom grle, ili pak kleče u znak zahvalnosti. Rana je crkva tumačila taj događaj kao znamen hrišćanskoga krštenja.

Skupljanje mane; Kako se govorilo da mana pada na zemlju kao rosa, Izraelci se kadikad prikazuju kako je hvataju u košare kao da dolazi s neba. Inače je kupe po tlu u razne posude. Ta se tema držala p. n. e. koji je nahranio mnoštvo, ili pak Euharistije. Josip Flavije mislio je da je mana nekakav jestiv lišaj, ili medljika, ali se danas uzima da je izlučina nekih insekata.

Mojsije dobavlja vodu iz pećine; Starešine koje prate Mojsija do pećine ponekad se prikazuju uzdignutih ruku u vazduh radi zahvalnosti, dok puk pije ili naliva suđe. Ovo je česta tema umetnosti tokom celog postojanja hrišćanstva: u njoj se video znamen duhovnoga osveženja koje pribavlja čovek crkve.

Primanje božjih zapovedi; Premda se, po Izlasku, na Sinaju čuo samo Božji glas, i to kroz dim i vatru, ipak se često prikazuje i njegov lik. Mojsije kleči da primi ploče. Pod njim je kip zlatnoga teleta koji stoji na postolju ili na žrtveniku, katkada okićen vencima, a Izraelci spreda kleče ili plešu dok ih Aron doziva. U jednu se sliku može uključiti nekoliko epizoda, ili se mogu prikazati u ciklusu, ili pak kao zasebne teme.

Kroz nekoliko slika Mojsija je likovno obradio i Mark Šagal.

Deset Božijih zapovesti[uredi]

Sveti prorok Mojsije, ikona.

Mojsijeva najveća zasluga leži u širenju vere u jednog Boga, Jahvea, dakle u učvršćivanju monoteizma među Jevrejima. Mojsije je od Boga na Sinaju dobio ploče sa Deset Božijih zapovesti, koje glase:

  1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene.
  2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
  3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
  4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
  5. Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
  6. Ne ubij.
  7. Ne čini preljube.
  8. Ne ukradi.
  9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
  10. Ne poželi ništa što je tuđe.

Grčki tekst „Život Adama“ navodi da je prilikom davanja zakona Mojsiju, on bio poučen od strane arhanđela Mihaila.

Petoknjižje[uredi]

Jevrejska i hrišćanska tradicija smatra Mojsija kao autora Petoknjižja, ali do kraja 19. veka porastom svesti o odstupanjima, nedoslednosti, ponavljanja i druge karakteristike Petoknjižju je učinilo da naučnici napuste ovu ideju.[12] Prema sadašnjim mišljenjima, prvi nacrt Petoknjižja (Jahvistička predaja) je verovatno napisana u 6. veku p. n. e. za vreme Vavilonskog ropstva, a njega je zamenila i dopunila Sveštenička predaja na samom kraju 6. veka ili tokom 5. veka,[13] a dalja prilagođavanja i manje revizije činjene su sve do kraja 4. veka.[14]

Reference[uredi]

  1. Deuteronomy 34:10
  2. Maimonides, 13 principles of faith, 7th principle
  3. William G. Dever 'What Remains of the House That Albright Built?,' in George Ernest Wright, Frank Moore Cross, Edward Fay Campbell, Floyd Vivian Filson (eds.) The Biblical Archaeologist, American Schools of Oriental Research, Scholars Press, Vol. 56, No 1, 2 March 1993 pp. 25-35. str. 33: 'the overwhelming scholarly consensus today is that Moses is a mythical figure.'
  4. Princeton University Press Press Reviews, retrieved 6th June 2009, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  5. Finkelstein & Mazar (2007)
  6. Seters (1994)
  7. Stuart (2006). str. 110-113.
  8. Exod. 4:10
  9. Seder Olam Rabbah
  10. Firmalijan, Protosinđel (1885). Tumačenje Jevanđelja sa Besedama, Prva knjiga, Nedeljna Jevanđelja. Beograd: Kraljevsko-Srpska Državna Štampa. Pristupljeno 15. 8. 2017. 
  11. Izl 34, 29-30
  12. Meyers (2005)
  13. Johnstone (2003). str. 72.
  14. Kugler & Hartin (2009)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]