Nemačka književnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nemačka književnost obuhvata literarne tekstove napisane na nemačkom jeziku. Ona se ne ograničava na književnost stvorenu u Nemačkoj, već obuhvata i onu nastalu u Austriji, većem delu Švajcarske i dijaspori.

Rođena u srednjem veku, književnost na nemačkom jeziku je imala periode velikih dostignuća, kao što je Šturm und drang (oko 1765—1785) sa Johanom Geteom i Fridrihom Šilerom. Period romantizma (oko 1796—1835) obeležila su braća Grim i pesnici Helderlin, Žan Pol, Novalis i Jozef Ajhendorf. Nešto kasnije se pojavio Hajnrih Hajne, kao preteča takozvane „klasične moderne“ (oko 1900—1920.-ih) kada su dominirali Herman Hese, Tomas Man i veliki austrijski pesnici i prozaisti: Rajner Marija Rilke, Robert Musil, Artur Šnicler i Štefan Cvajg. Oni su sa pražaninom Francom Kafkom otvorili put u modernu književnost. Nacizam je prekinuo ovaj trend i oterao mnoge književnike u egzil.

Preporod nemačke književnosti od 1945. dobio je svoj odraz u čestim dodelama Nobelove nagrade nemačkim književnicima: Neli Zaks (1966), Hajnrih Bel (1972), Elijas Kaneti (1981), Ginter Gras (1999), Elfride Jelinek (2004) i Herta Miler (2009).

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Nemačka književnost se pojavila u vreme Karla Velikog. Pesma o Hildebrandu (Das Hildebrandslied) iz 820. se smatra kamenom temeljcem nemačke književnosti. Danas je poznato samo 68 stihova ove pesme. Drugi veoma stari tekst na staronemačkom jeziku (althochdeutsch) potiče iz IX ili X veka; to su Merseburške bajalice (Merseburger Zaubersprüche), dve magične formule na nemačkom jeziku koji su jedini ostatak paganske književne kulture u nemačkim zemljama. Neke epske pesme su moguće još starije od Pesme o Hildebrandu.

Epsko-mitološka Pesma o Nibelunzima iz XII veka se smatra velikim delom nemačke srednjovekovne književnosti. U XII i XIII veku, dvorska književnost se razvijala na srednjonemačkom jeziku (mittelhochdeutsch, period 1050—1350) po uzoru na francusku dvorsku književnost. Najpoznatija dela su: „Geraint“ (roman o vitezu kralja Artura Hartmana fon Auea), „Tristan i Izolda“ (Tristan und Isolde, Gotfrid fon Štrazburg), „Perseval“ (Parzival, Volfram fon Ešenbah), lirika Valtera fon der Fogelvajdea i roman u 9444 stiha „Lanselot“ (Lanzelet, Ulrih fon Cacikhofen). Početkom XIV veka književni opus Majstora Ekharta je predstavljao važan doprinos literaturi misticizma.

U humanističkoj poemi „Češki orač“ (Der Ackermann aus Böhme) iz XV veka, Johanes fon Tepl priča priču o dijalogu ratara i đavola. „Brod ludaka“ (Das Narrenschiff) Sebastijana Branta, knjiga štampana 1498. koju je ilustrovao Direr, bila je najpopularnije delo svoga vremena. To je epoha majstora pevača čije su pesme bile u modi. Najpoznatiji među njima bio je Hans Zaks koga je Rihard Vagner ovekovečio u operi Nirnberški majstori pevači. Krajem XVI veka Johan Špis objavio je „Knjigu o Faustu“. U njoj se govori o produhovljenom čoveku koga opsesivna žudnja za saznanjem udaljuje od Boga.

Barok (oko 1600—1720)[uredi | uredi izvor]

Baroknu književnost na nemačkom jeziku obeležio je Tridesetogodišnji rat. Roman koji najbolje opisuje ovo doba je „Avanture Simplicisimusa“ (Der abenteuerliche Simplicissimus) Hansa Jakoba Kristofela fon Grimelshauzena iz 1668. Ovaj avanturistički roman priča o doživljajima mladog junaka koji odrasta i sazreva u ratu. Na kraju on bira život u mirnoj meditaciji.

Pesnici su i dalje plemići ili bogata buržoazija, ponekad sveštenici ili učitelji, koji se književnošću bave u slobodnom vremenu. Postoje i pesnici zaposleni na dvorovima čiji status više manje odgovara statusu dvorske lude. Martin Opic fon Boberfeld je u delu „Aristarh, ili o potcenjivanju nemačkog jezika“ (Aristarchus, sive De contemptu linguae Teutonicae) objasnio da nemački jezik ima sve kvalitete književnog i pesničkog jezika. Godine 1624. objavio je „Knjigu nemačke poezije“ (Buch von der deutschen Poeterey).

U ovom periodu prvi put se pojavljuju žene u književnosti, većinom pišući pod pseudonimom.

Najčešća forma u poeziji bio je sonet u obliku: dva katrena, dva terceta.

Među najznačajnije nemačke barokne književnike ubrajaju se: Abraham a Santa Klara, Simon Dah, Paul Fleming i Andreas Grifijus.

Prosvetitelji (1720—1785)[uredi | uredi izvor]

Epoha prosvetiteljstva bila je evropski fenomen. Njen najznačajniji predstavnik u nemačkoj filozofiji bio je Imanuel Kant koji je napisao esej „Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?“ (Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?). Značajan doprinos su dali još Mozes Mendelson i Fridrih Hajnrih Jakobi. Kristof Martin Viland je pokušao da oživi grčko-rimsku kulturu višetomnim romanom „Agaton“ (Agathon) koji predstavlja Grčku na romantičan način. Takođe je prevodio Šekspira na nemački.

Filozofi ovog doba bili su ubeđeni da napredak čovečanstva presudno zavisi od obrazovanja. Istovremeno su koegzistirale dve filozofske tradicije: empirizam (iz Engleske) po kome saznanje zavisi od percepcije čulima, i racionalizam (iz Francuske) po kome saznanje zavisi od misaone moći uma. Život se shvata kao proces stalnog učenja.

Značajno književno delo ovog perioda bilo je „Natan mudri“ (Nathan der Weise) Gotholda Efraima Lesinga.

Šturm und drang (oko 1765—1785)[uredi | uredi izvor]

Šturm und drang (Sturm und Drang) je književni pravac koji je dominirao u nemačkoj književnosti druge polovine XVIII veka. Ime je dobio po pozorišnom komadu Fridriha Klingera. Jezgro ovog pokreta čine mladi ljudi koji se bune protiv društvenog sistema u kome dominiraju plemstvo i buržoazija, kao i protiv vladajućeg buržoarskog morala.

Heroji pozorišnih komada i romana ovog pravca prkose konvencijama i moralnim normama. Oni sami stvaraju svoje moralne zakone zasnovane na idejama pravde i slobode.

Centralne figure ovog doba bili su Johan Volfgang fon Gete i Fridrih fon Šiler. Geteov roman „Patnje mladog Vertera“ (Die Leiden des jungen Werthers) je ključno delo ove epohe. Značajan je i krug književnika kojem je pripadao Jakob Mihael Rajnhold Lenc.

Najznačajniji gradovi u kojima se razvijao ovaj književni pokret bili su Getingen, Strazbur i Frankfurt na Majni.

Vajmarski klasicizam (oko 1786—1805)[uredi | uredi izvor]

Vajmarski klasicizam označava period u nemačkoj književnosti koji je započeo Geteovim putovanjem u Italiju 1786. Trajao je do 1805. To je epoha u kojoj su Gete i Fridrih Šiler bili prijatelji i saradnici (1794—1805). Dve knjige geteovog romana Faust, objavljene 1806. i 1822, predstavljaaju vrhunce njegovog dela.

U osnovi tadašnje koncepcije umetnosti nalazi se težnja za harmonijom i ublažavanjem suprotnosti. Književnici se vraćaju antičkim uzorima i idealu lepote gde traže ravnotežu forme i sadržine. Gete u prirodi traži model za opisivanje odnosa između svega postojećeg, dok taj odgovor Šiler traži u istoriji. Na prelasku iz vajmarskog klasicizma u romantizam, pojavila su se dva značajna književnika, liričar i pisac tragedija Fridrih Helderlin, pasionirani poštovalac Stare Grčke, i duhoviti pripovedač Žan Pol (pravo ime: Johan Paul Fridrih Rihter).

Romantizam (oko 1796—1835)[uredi | uredi izvor]

Posle Herdera, Getea i Šilera, u Nemačkoj se pojavila druga generacija romantičara. Ona je bila podeljena na dve škole. Školu iz Jene, veoma kosmopolitsku i blisku Fihteovoj filozofskoj misli, reprezentuju Novalis, Tik i Šlegel. Oni su razradili doktrinu Romantizma. Škola iz Hajdelberga, koja okuplja Brentana, Ajhendorfa, Arnima i braću Grim, manje se bavila teorijom, a više realnošću, da bi se najzad orijentisala ka kulturnom nacionalizmu.

Bidermajer (oko 1815—1848)[uredi | uredi izvor]

Termin Bidermajer označava doba u umetnosti između 1815. i 1848. Ime je dobilo po pesniku Gotlibu Bidermajeru. Estetika ovog vremena se često dovodi u vezu sa ukusom sitne buržoazije. U književnosti, ova umetnost se smatra provincijskom, detinjastom i sklonom sladunjavosti.

Književnost stvarana u Austriji u vreme bidermajera bila je niskog kvaliteta, ali je širokoj publici sitne buržoazije pružala zabavu. Pisci koji su stekli slavu u ovoj epohi bili su: Gotlib Bidermajer, Anete fon Droste-Hilshof, Vilhelm Hauf i Eduard Merike.

U prelaznom periodu posle bidermajera pojavilo se nekoliko kvalitetnih pisaca: pesnik Nikolaus Lenau, dramaturg Franc Grilparcer i pisac Adalbert Štifter.

Premartovski period (oko 1830—1850) i „Mlada Nemačka“[uredi | uredi izvor]

Premartovski period (Vormärz) označava period između Bečkog kongresa 1815. i martovske revolucije 1848. U književnosti, nova epoha počinje oko 1830. Pokret „Mlada Nemačka“ (Junges Deutschland) javio se kao opozicija restauraciji monarhija. Glavni predstavnici ovog pravca u književnosti su: Georg Bihner, Hajnrih Hajne, Avgust fon Falersleben i Georg Herveg. Politički angažovani pisci borili su se protiv konzervativne politike Meterniha i nemačkih kneževa. Težili su demokratiji, slobodi, društvenoj pravdi i ujedinjenju Nemačke u republikanskom obliku. Sa literarnog stanovišta odbacivali su klasicistički i romantičarski idealizam, za koji su smatrali da je udaljen od realnosti. Književna dela su nastajala u različitim oblicima, od novinskih članaka do putopisa, i pokazivala su nameru da se obrate najširoj, ne samo intelektualnoj, publici. Dekretom Frankfurtske skupštine zabranjeno je objavljivanje tih dela u celoj Nemačkoj od 1835/1836.

Poetski realizam (1848—1890)[uredi | uredi izvor]

U drugoj polovini XIX veka, nemačka književnost je izgubila vitalnost. Za poetski realizam karakteristično je izbegavanje velikih socio-ekonomskih problema i okretanje zavičaju - ljudima i pejzažima. U centru romana, pozorišnih komada i pesama nalazi se individualac. Karakteristično je korišćenje humora kao instrumenta za distanciranje od stvarnosti. Ova popularna dela ukazuju na slabosti društvenog sistema bez namere da ga napadaju.

Među značajnija dela ovog razdoblja spadaju: „Gospođa Jeni Trajbel“ (Frau Jenny Treibel) Teodora Fontena, „Romeo i Julija sa sela“ (Romeo und Julia auf dem Dorfe) Gotfrida Kelera, „Konjanik na belom konju“ (Der Schimmelreiter) Teodora Štorma i „Miholjsko leto“ (Nachsommer) Adalberta Štiftera. Značajna je i saga „Budenbrokovi“ (Buddenbröck) Tomasa Mana.

Naturalizam (1880—1900)[uredi | uredi izvor]

Od 1890. književnost na nemačkom jeziku dobila je novi zamah. Naturalizam je bio novi književni pristup kojim su pisci nastojali da osvetle sve društvene fenomene. Bez obaziranja na tradicionalne granice dobrog ukusa, tako prisutne u buržoarskim konceptima umetnosti, naturalisti realni svet predstavljaju sirovo i bez ulepšavanja. Novina je da književnici koriste žargon, dijalekte ili svakodnevni jezik u svojim delima. Individualni junak koji slobodno bira svoj put nije više u centru naracije. Veći značaj dobija njegovo okruženje, poreklo i vreme dešavanja.

Najvažnija dela: drama „Buđenje proleća“ (Frühlings Erwachen) Franka Vedekinda, drama „Tkači“ (Die Weber) i roman-studija „Čuvar pruge Til“ (Bahnwärter Thiel) Gerharta Hauptmana, a pre svih „Tristan“ (Tristan) i „Smrt u Veneciji“ (Der Tod in Venedig) Tomasa Mana.

Patriotska književnost[uredi | uredi izvor]

Patriotska književnost (Heimatkunst) je bliska pokretu naturalizma. Najznačajniji propagator ove umetnosti je književnik i istoričar umetnosti Adolf Bartels koji je prvi put upotrebio koncept patriotske umetnosti u svom članku iz 1898. za časopis „Kunstvart“ (Der Kunstwart).

Područje interesovanja ove umetnosti nisu više teme iz velikih gradova, već seoski život, značenje domovine i narod. Patriotska književnost se ne završava na izražavanju ljubavi za domovinu, već obuhvata i njenu kritiku.

Klasična moderna (oko 1900—1920-ih)[uredi | uredi izvor]

U vreme „klasične moderne“ vrlo je bio bitan koncept umetničke avangarde. Ova epoha počela je krajem XIX veka sa francuskim pesnicima simbolizma. Najznačajniji predstavnici simbolizma u književnosti na nemačkom jeziku bili su Štefan George, Hugo fon Hofmanštal i Rajner Marija Rilke.

Ovaj pokret obuhvatao je pravce nadrealizam, dadaizam, ekspresionizam i futurizam. U Nemačkoj je pojava nacizma ubrzala kraj ovih avangardnih umetničkih pokreta (u Evropi je to bio Drugi svetski rat).

Literarna avangarda je mnogo pažnje posvećivala inovaciji i teorijskom radu. Dadaisti su pokušali da edukuju buržoarsku publiku nudeći joj svoju literaturu besmisla. Bečki akcionizam bio je pokušaj napada na vladajući „dobar ukus“ realizovan putem ekstremnih performansa.

Paralelno sa atacima na tradiciju, javio se i pokušaj prilagođavanja starih formi, što je vidljivo u delima Rilkea (roman „Sveske Malte Laurids Brige“ Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge), Hajnriha Mana (koji je utro put ekspresionistima), Tomasa Mana, Hermana Broha, Roberta Musila i Franca Kafke.

Karakterističan je slučaj Tomasa Mana. Njegova su dela nastala kao romantično nasleđe doba prosvetiteljstva gde autor u detalje istražuje različite naučne oblasti. Tako u romanu „Čarobni breg“ mi saznajemo sve o pulmonarnoj medicini, dok je u Doktoru Faustusu tema dodekafonija. Uporedo sa tokom književne radnje on u digresijama izlaže blistave fasete znanja.

Izvanredno snažna poetska ličnost Kristijana Morgenšterna (1871-1914) teško se može svrstati u samo jednu kategoriju: bio je preteča nadrealizma, letrizma, naslutio je tragediju svetskih ratova i sugerisao povratak duhovnim vrednostima kao odgovor varvarizmu savremenog doba (pesma „Našli smo put“ Wir fanden einen Pfad). Početkom XX veka pojavljuju se značajni pesnici poput Štefana Georgea koji pišu poeziju blisku francuskom simbolizmu. Nemačka književnost, veoma živa i cenjena u vreme Vajmarske Republike, doživela je težak udarac dolaskom nacizma. Renomirani književnici svetske reputacije, poput Valtera Benjamina, Liona Fojhtvangera, Alfreda Deblina i Tomasa Mana, izabrali su život u egzilu.

Ekspresionizam (oko 1910—1925)[uredi | uredi izvor]

Za ekspresionizam u nemačkoj književnosti vezuju se romani Franca Kafke, kao i drame Ernsta Tolera sa početka XX veka.

Dadaizam (oko 1916-Drugog svetskog rata)[uredi | uredi izvor]

Pokret Dada rođen je 5. februara 1916. u Cirihu. Osnovali su ga pesnici Hugo Bal, Rihard Hilsenbek, Tristan Cara i slikari Žan Arp, Marsel Janko i Sofija Tojber. Jednu kafanu su pretvorili u kafe-klub književnika i umetnika pod imenom „Kabare Volter“.

Književnost nacističke Nemačke[uredi | uredi izvor]

Nacisti su sa svojim vođom Adolfom Hitlerom preuzeli vlast u Nemačkoj 30. januara 1933. Sve forme kritičke literature su zabranjene, kao i dela pisaca levičara, komunista i Jevreja. Hiljade knjiga su spaljene na javnim lomačama. Od 1938. ista politika je primenjena u Austriji koja je prisajedinjena Trećem rajhu. Režimska poezija je slavila domovinu i nemački narod (takozvana „Poezija krvi i tla“ Blut-und-Boden-Dichtung). To je ujedno bilo ime zvanične državne ideologije. Protivnici režima su surovo proganjani, ako se već nisu sklonili iz zemlje. Tako su stradali Jakob fan Hodis i Karl fon Osiecki. Ostali pisci su morali da prekinu sa radom ili da pišu samo o ne-političkim temama.

Veoma su retki književnici koji su se pridružili nacističkoj ideologiji, kao što su Jozef Vajnheber i Ervin Gvido Kolbenhejer. Njihova dela danas imaju samo istorijski značaj.

Književnost u egzilu[uredi | uredi izvor]

Nemačka književnost u egzilu (1933—1945) je nastala kao reakcija protiv nacizma. Obeležila su je dva važna istorijska događaja: spaljivanje knjiga u Berlinu 10. maja 1933. i napad Nemačke na susedne zemlje 1938—1939. Centri nemačke emigracije formirali su se u Parizu, Amsterdamu, Stokholmu, Cirihu, Pragu, Moskvi, Njujorku i gradu Meksiku. Tamo se preselilo i izdavaštvo.

Značajni nemački književnici u egzilu bili su: Bertolt Breht, Alfred Deblin, Ernst Bloh, Lion Fojhtvanger, Bruno Frank, Emil Ludvig, Hajnrih Man, Klaus Man, Tomas Man, Erih Marija Remark, Ana Zegers i Arnold Cvajg. Ernst Toler, Valter Benjamin i Kurt Tuholski su izvršili samoubistvo u egzilu.

Neki od književnika su otišli u „unutrašnju emigraciju“. To su bili oni koji su se protivili nacističkoj vlasti, ali su ostali u zemlji. To su bili, recimo, Erih Kestner i Gertruda fon Le Fort.

Savremena književnost[uredi | uredi izvor]

Nakon Drugog svetskog rata osnovana je grupa 47 sa namerom da Nemačkoj povrati mesto u svetskoj književnosti. Ponekad u formi predavanja, ponekad u formi debate književnih kritičara, aktivnosti ove grupe su imale veliki uticaj na nemačku književnost sve do 1967. Među njenim članovima bili su Paul Celan, Hajnrih Bel, Peter Vajs i drugi. Među poznatije savremene nemačke književnike spada Bernard Šlink koji je svetsku slavu stekao romanom „Žena kojoj sam čitao“ (Der Vorleser).

Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, uveo je temu nacističke Nemačke u književnost. Njegova najpoznatija knjiga je „Limeni doboš“ (Die Blechtrommel). On predvodi generaciju pisaca koja traži odgovore za svoje moralne dileme. Hans Magnus Encensberger, Zigfrid Lenc i Krista Volf pripadaju toj grupi pisaca.

Savremena nemačka literatura često naglašeno ističe svoju političku indiferentnost baveći se, recimo, autobiografskim temama. Značajan izuzetak je Elfride Jelinek čije delo pripada politički i feministički angažovanoj literaturi.

Najnovija generacija pisaca pojavila se na književnoj sceni 1980-ih. Za njih je karakteristično da obnavljaju pripovedačku tradiciju, dok stvarnost sagledavaju bez kompromisa (Sten Nadolni, Fridrih Delijus, Brigite Kronauer).

Periodizacija[uredi | uredi izvor]

U cilju klasifikacije, nemačka književnost se najčešće deli na sledeće istorijsko-stilske periode:

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nemačka književnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Немачка_књижевност&oldid=24521926”