Poljsko-litvanski rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Poljsko-litvanski rat
Deo Litvanskih ratova za nezavisnost i Poljsko-sovjetskog rata

Poljska konjica paradira u Sejniju.
VremeLitvanska istoriografija:
proleće 1919. — 29. novembar 1920.[1]
Poljska istoriografija:
1. septembar — 7. oktobar 1920.
Mesto
Suvalkijski region i Vilnjuski region
Ishod

Poljska pobeda.

Bez diplomatskih odnosa između Poljske i Litvanije sve do Poljskog ultimatuma Litvaniji 1938.
Sukobljene strane
Poljska Poljska Litvanija Litvanija
Komandanti i vođe
Poljska Jozef Pilsudski
Poljska Adam Njenjevski
PoljskaLucjan Želigovski		 Litvanija Silvestras Žukauskas
Litvanija Antanas Smetona
LitvanijaMikolas Slezevičius
Žrtve i gubici
nepoznati 232 protiv Poljske armije i 222 protiv Želigovskovih trupa
Ovaj članak je deo serije članaka o
istoriji Litvanije
Grb Litvanije
Antičko doba
Srednji vek
Rano moderno doba
Moderno doba

Poljsko–litvanski rat bio je oružani sukob između nove nezavisne Litvanije i Poljske nakon završetka Prvog svetskog rata. Konflikt se desio zbog pitanja teritorijalne kontrole nad Vilnjuskim regionom, uključujući i Vilnjus, i Suvalkijskim regionom, uključujući i gradove Suvalki, Augustov i Sejni. Konflikt je uveliko bio uslovljen događajima u Poljsko-sovjetskom ratu i međunarodnim naporima da se posreduje na Konferenciji ambasadora i kasnije Ligi naroda. Postoje velike razlike u poljskoj i litvanskoj istroiografiji u pogledu termina početka rata. Prema litvanskim istoričarima rat je bio deo Litvanskih ratova za nezavisnost i trajao je od proleća 1919. do novembra 1920. godine. Prema poljskim istoričarima, rat je obuhvatao samo borbu za Suvlakijski region od 1. septembra do 7. oktobra 1920. godine i bio je deo Poljsko-sovjetskog rata.

U aprilu 1919. godine, Poljska je zauzela Vilnjus i došla u kontakt sa Litvanijskom armijom koja se borila u Litvansko-sovjetskom ratu. Suočeni sa zajedničkim neprijateljem, Poljsko-litvanski odnosi nisu odmah bili neprijateljski raspoloženi. Poljska se nadala da će ubediti Litvaniju da se pridruži nekoj vrsti Poljsko-litvanske unije (Federacija Međumorje). Ovaj predlog Litvanci su smatrali gubitkom nezavisnosti od strane poljskog federalizma. Kako su se bilateralni odnosi pogoršali, Antanta je odredila dve linije razgraničenja u nadi da će zaustaviti dalja neprijateljstva. Predlog nije zadovoljavao nijednu stranu tako da je ignorisan. Nakon propasti poljskog državnog udara protiv Litvanske vlade u avgustu 1919. godine, front je bio stabilan do leta 1920.

U julu 1920. godine, Poljska je pretrpela nekoliko poraza u Poljsko-sovjetskom ratu i potpuno se povukla. Litvanci su sledili povlačenje poljskih vojnika kako bi osigurali teritoriju koja im je dodeljena Sovjetsko-litvanskim mirovnim sporazumom. Sovjeti su prvi ušli u Vilnjus. Međutim, nakon Poljske velike pobede u Varšavskoj bici Sovjeti su bili primorani na povlačenje u avgustu 1920, a Litvanci su bili primorani da brane svoje nove granice koje Poljska vlada nije priznala kao važeće. Borba je počela u Suvalkijskom regionu. Tokom bitke kod reke Njemen, Poljska je napala Litvaniju na širokom frontu. Bitka je drastično promenila vojnu situaciju i ostavila Vilnjus nebranjenim. Pod pritiskom Lige naroda, Poljska je potpisala Suvalkijski sporazum 7. oktobra 1920. godine. Sporazum je odredio novu liniju razgraničenja, koja je bila nepotpuna i nije obezbeđivala zaštitu Vilnjusa.

Poljski general Želigovski je 8. oktobra 1920. godine organizovao pobunu među poljskim trupama i krenuo na Vilnjus kako bi "branio pravo na samoopredeljenje lokalnih Poljaka." Pobunu je isplanirao i odobrio poljski šef države Jozef Pilsudski. Želigovskove snage su zauzele Vilnjus, ali su dalje napredovanje zaustavili litvanski vojnici. Želigovski je proglasio Republiku Centralnu Litvaniju sa prestonicom u Vilnjusu. Prekid vatre potpisan je 29. novembra. Ponovno posredovanje Lige naroda nije promenilo situaciju a prihvaćen je status kvo 1923. godine. Republika Centralna Litvanija ušla je u sastav Poljske kao Vilnjusko vojvodstvo 1922. godine. Litvanija nije priznavala ove gubitke i smatrala je Vilnjus svojom ustavnom prestonicom. Nije bilo diplomatskih odnosa između Poljske i Litvanije sve do Poljskog ultimatuma Litvaniji 1938. godine.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Vojni razvoj[uredi | uredi izvor]

Napredovanje poljskih (plave strelice), litvansko/nemačkih snaga (ljubičaste strelice) protiv sovjetskih snaga početkom 1919. Plave linije pokazuju Poljski front u maju 1920.

Prvi svetski rat završen je 11. novembra 1918. godine kada je Nemačka potpisala Kompjenjsko primirje. Sovjetska Rusija se 13. novembra odrekla Brest-litovskog ugovora[2] i započela sovjetsku ofanzivu na zapadu 1918.–1919. Boljševici su pratili povlačenje nemačkih trupa i napali su sa istoka Poljsku i Litvaniju kako bi sprečili njihovu nezavisnost. Pokušali su proširiti globalnu proletersku revoluciju, uspostaviti Sovjetske Socijalističke Republike u regionu, i pridružiti se Nemačkoj i Mađarskoj revoluciji.[3] Sovjetska ofanziva pokrenula je niz lokalnih ratova, uključujući i Poljsko-sovjetski rat i Litvansko–sovjetski rat. U početku, Sovjeti su bili uspešni, ali su zaustavljeni u februaru 1919. godine. U periodu martu-april i Litvanci i Poljaci započeli su ofanzive protiv Sovjeta. Tri armije našle su se na teritoriji Vilnjuskog regiona. Poljsko-litvanski odnosi u tom trenutku nisu bili neprijateljski, ali postepeno su se urušavali jer su obe strane odbijale kompromis. Poljska armija je 19. aprila 1919. godine zauzela Vilnjus.[4]

U početku su i Poljaci i Litvanci sarađivali u borbama protiv Sovjeta, ali je uskoro ta saradnja prešla u sve veće neprijateljstvo.[5] Litvanija je proglasila neutralnost u Poljsko-sovjetskom ratu. Poljska armija je prodrla dublje u Litvaniju, prvi sukobi između poljskih i litvanskih vojnika dogodili su se 26. aprila i 8. maja 1919. u blizini Vevisa.[6] Iako nije bilo zvaničnog ratnog stanja i malobrojnih žrtava, novine u julu počele su da pišu o sve većim sukobima između Poljaka i Litvanaca, naročito u području Merkinea i Širvintosa.[7] Direktni pregovori u Kaunasu od 28. maja do 11. juna 1919. godine propali su jer nijedna strana nije pristala na kompromis. Litvanija je pokušala da izbegne direktni vojni sukob i podnela slučaj za posredovanje na Konferenciji ambasadora.[8]

Diplomatski razvoj[uredi | uredi izvor]

Zbog poljsko-litvanskih tenzija, savezničke sile su odlagale diplomatsko priznanje Litvanije do 1922. godine.[9] Poljska nije priznala nezavisnost Litvanije jer se poljski lider Jozef Pilsudski nadao obnavljanju stare Državne zajednice Poljske i Litvanije (Federacija Međumorje) i vodio je kampanju na Pariskoj mirovnoj konferenciji za stvaranje neke vrste poljsko-litvanske unije.[10] Poljska takođe nije imala nameru da napravi bilo kakve teritorijalne ustupke, opravdavajući svoje postupke ne samo kao deo vojne kampanje protiv Sovjeta, već i kao pravo na samoopredeljenje lokalnih Poljaka.[11] Prema ruskom popisu iz 1897. godine, sporni grad Vilnjus je imao etnički sastav od 30% Poljaka, 40% Jevreja i 2% Litvanaca,[12][13] međutim, procenat Litvanaca je bio veći u okolnim selima.[14] Prema nemačkom popisu iz 1916. godine, Poljaci su bili najbrojniji među svim lokalnim nacionalnostima i činili su 53%[15] ili 53,67% gradske populacije,[16] 50% u celom Vilnjuskom regionu i veliku većinu u Vilnjuskom distriktu.[15] Litvanci su tvrdili da je Vilnjus njihova istorijska prestonica i odbijali su bilo koju federaciju sa Poljskom, želeći nezavisnu Litvaniju. Oni su smatrali poljski federalizam kao nametanje poljske kulturne i političke dominacije.[10] Litvanska vlada u Kaunasu, privremenoj prestonici, smatrala je poljsko prisustvo u Vilnjusu okupacijom.[17] Pored Vilnjuskog regiona, i Suvalkijski region je takođe bio sporan. Imao je mešovito poljsko i litvansko stanovništvo.[18]

U to vreme međunarodne situacije nove nezavisne Poljske i Litvanije bile su nejednake. Poljska, mnogo veća po teritoriji i stanovništvu, bila je spomenuta pod tačkom 13 u Vilsonovim Četrnaest tačaka. Poljsku je priznala cela Antanta, zvanično je bila pozvana na Pariskoj mirovnoj konferenciji, i postala je jedan od osnivača Lige naroda.[19] Poljska je takođe imala bliski savez sa Francuskom. Litvanija nije dobila međunarodno priznanje (dobila je prvo priznanje dejure u julu 1920. od strane Ruske SFSR) jer se Antanta nadala da će se obnoviti Rusko carstvo na svojoj bivšoj teritoriji, koja je obuhvatala i Litvaniju.[20] Litvanija nije pozivana na bilo kakve posleratne diplomatske konferencije, ali je morala da se bori i protiv negativne propagande da je Vlada Litvanije nemačka marioneta, da su Litvanci gajili proboljševičke stavove,[19] ili da je Litvanija premala i slaba da bi opstala bez saveza sa Poljskom.[21]

Maj–septembar 1919.: povećanje tenzija[uredi | uredi izvor]

Linija razgraničenja[uredi | uredi izvor]

Mapa demarkacionih linija od 18. juna (svetlozelena) i 26. jula (tamnozelena) između Poljske i Litvanije. Poljska je ignorisala obe linije[10] i nastavila da napreduje do narandžaste linije. Železnice su predstavljene crnim linijama.

Konferencija ambasadora odredila je prvu liniju demarkacije 18. juna.[22] Linija, povučena oko 5 km zapadno od železničke pruge Varšava - Sankt Peterburg, zasnovala se na vojnoj situaciji na terenu, a ne na etničkom sastavu.[22][23] Ni Poljaci ni Litvanci nisu bili zadovoljni linijom. Poljsko ministarstvo spoljnih poslova odbacilo je tu liniju, jer bi poljske snage trebalo da se povuku oko 35 km.[23] Litvanci su negodovali jer su Vilnjus i Grodno ostavljeni pod Poljskom kontrolom.[23] Kako su nemački dobrovoljci proterani iz Litvanije, a litvanske snage bile su preokupirane bitkama protiv Sovjeta u severnoj Litvaniji, Poljska je krenula u ofanzivu na 100 km širokom frontu, prodirući 20-30 kilometara dublje u litvansku teritoriju.[24]

Ferdinand Foš je 18. jula predložio drugu demarkacionu liniju, poznatu kao Fošova linija.[25] Antanta je odobrila ovaj predlog 26. jula. Litvanci su o novoj liniji informisani tek 3. avgusta.[26] U odnosu na prvu bile su napravljene dve glavne izmene koje su bile povoljnije za Poljsku: Suvalkijski region je dodeljen Poljskoj i cela linija je povučenana na oko 7 km zapadno.[27] Opet, i Poljaci i Litvanci su protestovali protiv te linije, jer bi od njih zahtevali da povuku svoje vojske iz regiona Vilnjus i Suvalki. Nemačka uprava, koja se još nije povukla iz regiona Suvalki, takođe se usprotivila protiv Fošove linije.[28] Nova linija nije odmah zaustavila neprijateljstva. Nakon par poljskih napada 29. jula i 2. avgusta, front se stabilizovao.[29]

Ustanak u Sejniju[uredi | uredi izvor]

Litvanci su prihvatili Fošovu liniju i povukli se iz Suvalkija 7. avgusta 1919. godine.[30] Međutim, zaustavili su se u etnički mešovitom Sejniju i formirali liniju Čarna Hanča reka – jezero Vigri.[31] Oni su pokazali svoju nameru da tu uspostave granicu, što je izazvalo zabrinutost kod lokalnih Poljaka, koji su 12. avgusta organizovali miting od oko 100 ljudi koji su zahtevali pripajanje Poljskoj.[31] Sejnijski ogranak Poljske vojne organizacije (PVO) pripremao se za ustanak, zakazan za noć između 22. i 23. avgusta 1919. godine. Između 900[31] i 1,200 partizana[25] priključilo se PVO snagama. Poljaci su 23. avgusta zauzeli Sejni i napali Lazdijai i Kapčiamiestis, gradove na litvanskoj strani Fošove linije.[31] Pobunjenici su planirali da marširaju do Simnasa.[25] Litvanci su ponovo osvojili Sejni 25. avgusta na nekoliko sati. Poljske redovne snages (41. pešadijski puk) su se 26. avgusta pridružile dobrovoljcima PVO.[25] Litvanci su 5. septembra pristali da se povuku iza Fošove linije do 7. septembra.[32] Poljska je obezbedila Sejni i potisnula litvanski kulturni život: Sejnijska bogoslovija je proterana, litvanske škole i kulturne organizacije zatvorene.[33] Nakon ustanka, nepoverenje u Poljake podstaklo je litvanske obaveštajne službe da intenziviraju svoje istrage o poljskim aktivnostima u Litvaniji. Ovo je pomoglo u otkrivanju i sprečavanju planiranog državnog udara u Kaunasu da se svrgne Vlada Litvanije.[25]

Poljski pokušaj državnog udara[uredi | uredi izvor]

Sredinom jula 1919,[34] PVO snage u Vilnjusu počele su planirati državni udar koji bi zamenio Litvansku vladu s propoljskim kabinetom, koji bi pristao na uniju sa Poljskom (predložena Federacija Međumorje). Poljski lider Jozef Pilsudski verovao je da u Litvaniji ima dovoljno poljskih simpatizera da izvrše puč.[25] Poljska diplomatska misija, koju je predvodio Leon Vasilevski, u Kaunasu 3. avgusta je imala dvostruku svrhu: da predloži referendum u spornim teritorijama [35] i da proceni spremnost za državni udar.[36] Litvanska vlada je 6. avgusta odbacila predlog referenduma, navodeći da sporne teritorije čine etnografsku Litvaniju.[35] PVO je planirao da osvoje i zadrže Kaunas na nekoliko sati do dolaska redovnih poljskih vojnika, koji su se nalazili samo nekih 40–50 km istočno od grada.[37] Državni udar bio bi predstavljen kao inicijativa lokalnog stanovništva da "oslobodi Litvaniju od nemačkog uticaja", dok istovremeno isključuje bilo kakvo učešće Poljske vlade.[38] Poljske novine su vodile propagandnu kampanju tvrdeći da je Litvanski savet jednostavno nemačka marioneta.[39] Državni udar je prvobitno bio zakazan za noć između 27. i 28. avgusta, ali je odložen za 1. septembar.[40] Litvanski obavještajci su otkrili plan državnog udara, ali nisu imali popis članova PVO. Litvanske vlasti počele su masovna hapšenja oko 200 poljskih aktivista, uključujući i neke oficire Litvanske armije.[41] U Kaunasu je proglašeno vanredno stanje. Poljski mediji su pisali da su masovna hapšenja poljskih aktivista, "kojima se ne može pripisati ništa drugo osim da su Poljaci", dokaz sistematske antipoljske politike Litvanske vlade podređene Nemačkoj.[38] PVO je bio malo uzdrman hapšenjima i zakazao je još jedan pokušaj državnog udara za kraj septembra. Međutim, Litvanci su dobili punu listu članova PVO i uništili organizaciju u Litvaniji.[42]

Septembar 1919. – jun 1920.: manji incidenti[uredi | uredi izvor]

Nakon neuspeha državnog udara u Kaunasu, bilo je brojnih malih pograničnih incidenata. Poljske trupe su 19. septembra 1919. napale Gelvonaj i krenuli prema Ukmergeu.[43] U nekoliko navrata izbijale su borbe za strateški važan most na reci Šventoji blizu Vepriaja.[44] U oktobru, kada su glavne litvanske snage bile raspoređene protiv Zapadnoruske dobrovoljačke armije u severozapadnoj Litvaniji, napadi su se pojačali. Poljaci su zauzeli Salakas 5. oktobra[37] i napali Kapčiamiestis 12. oktobra.[32] Front se stabilizovao, ali uznemiravanje graničara i lokalnih seljaka nastavljeno je krajem 1919. i početkom 1920. godine. U martu 1920. godine, Poljaci su napali železničke stanice u Kalkuniju i Turmantasu.[45] Situaciju su pratili britanski i francuski posmatrači i izveštavali Antantu. Situacija se donekle poboljšala tek krajem proleća 1920, kada je većina poljskih vojnika bila raspoređena u Ukrajini tokom Poljsko-sovjetskog rata.[37]

U tom periodu Litvanija se suočila sa ozbiljnom budžetskom krizom - 1919. godine prihod je iznosio 72 miliona, dok su rashodi iznosili 190 miliona nemačkih maraka.[46] Dok se vlada borila da dobije finansijsku pomoć i zajmove, duboki rezovi su pogodili vojsku. Umesto da poveća svoje oružane snage na 40.000 ljudi, Litvanija je bila primorana da ih smanji na oko 25.000.[47]

Jul 1920.: Sovjetski napredak i poljsko povlačenje[uredi | uredi izvor]

Diplomatski razvoj događaja[uredi | uredi izvor]

Napredovanje sovjetskih trupa (crvene strelice) protiv poljskih trupa jun-avgust 1920.

U aprilu 1920. godine Poljska je pokrenula veliku Kijevsku u nadi da će zauzeti Ukrajinu. U početku uspešna, poljska vojska počela je da se povlači nakon ruskih kontranapada početkom juna 1920.[48] Uskoro su sovjetske snage počele da ugrožavaju nezavisnost Poljske kada su stigle i prešle njene granice. Poljski premijer Vladislav Grabski je 9. jula 1920. zatražio od savezničkih sila na Spaovskoj konferenciji vojnu podršku u ratu protiv Sovjeta.[49] Konferencija je predložila da se poljske snage povuku iza Kerzonove linije, a sovjetske snage bi se zaustavile 50 km istočno od linije, litvanske snage preuzele bi kontrolu nad Vilnjusom, a svi drugi sporovi bi se rešavali pregovorima u Londonu.[11] Grabski se protivio prepuštanju Vilnjusa, ali je pod pritiskom britanskog premijera Lojda Džordža, prihvatio rezoluciju 10. jula.[50]

Istovremeno su Sovjeti i Litvanci pregovarali o sovjetsko-litvanskom mirovnom ugovoru, koji je potpisan 12. jula 1920. godine. Rusija je priznala Litvansku nezavisnost i povukla bilo kakve teritorijalne zahteve. Mirovnim ugovorom je određena istočna granica Litvanije, koju su Litvanci smatrali dejure državnom granicom do Drugog svetskog rata. Vilnjuski region, uključujući Braslav, Grodno, Lidu, i Vilnjus, bio je priznat Litvaniji.[51] Nakon dugih i teških pregovora, Litvanija i Sovjetska Rusija potpisale su 6. avgusta konvenciju o povlačenju ruskih trupa sa priznate litvanske teritorije.[52] Međutim, trupe su počele da se povlače tek nakon što je Crvena armija pretrpela teški poraz u Poljskoj.[53]

Teritorijalne promene[uredi | uredi izvor]

Boljševičke snage stigle su na litvansku teritoriju 7. jula 1920. i nastavile su da potiskuju poljske trupe.[37] Litvanska vojska je počela da osigurava teritorije koje su napustile poljske snage u povlačenju. Zauzeli su: Turmantas 7. jula, Tauragnaj i Alantu 9. jula, Širvintos i Musninkaj 10. jula, Kernave, Moletaj i Giedraičiaj 11. jula,[54] Maišiagalu i Pabrade 13. jula.[55] Poljska komanda je 13. jula odlučila da Vilnjus prepusti Litvancima u skladu sa rezolucijom Spaovske konferencije.[56] Litvanci su stigli, ali su njihove vozove zaustavili poljski vojnici blizu Kazimieriškesa.[55] Ovo kašnjenje je značilo da su boljševici bili prvi koji su 14. jula ušli u Vilnjus. U vreme kada su prvi litvanski vojnici ušli u grad 15. jula, već su ga osigurali Sovjeti.[57] Poljska je htela da u gradu ima Rusa, jer bi to stvorilo mnogo manje komplikacija kada bi poljska vojska krenula u kontranapad na grad.[57] Uprkos Mirovnom sporazumu, Sovjeti nisu nameravali da prepuste grad Litvancima.[56] Postojale su indicije da su Sovjeti planirali državni udar protiv Litvanske vlade u nadi da će ponovo uspostaviti Litvansku SSR.[48][58]

Uprkos prepreci u Vilnjusu, Litvanci su nastavili da obezbeđuju teritorije u Suvalkijskom regionu. Zauzeli su: Druškininkaj 17. jula, Vištitis, Punsk, Gibi, i Sejni 19. jula, Suvalki 29. jula,[53] Augustov 8. avgusta.[59] Poljske jedinice, bojeći se da budu okružene i odsečene od glavnih poljskih snaga, povukle su se prema Lomži. Litvanske vlasti su počele da se organizuju na povraćenim područjima.[59]

Litvanska neutralnost[uredi | uredi izvor]

Poljska je tvrdila da je Litvanija prekršila svoju tvrdnju o neutralnosti u Poljsko-sovjetskom ratu i da je postala sovjetski saveznik.[60] Tajna klauzula Sovjetsko-litvanskog mirovnog sporazuma omogućila je nesmetano kretanje sovjetskih snaga na sovjetski priznatoj litvanskoj teritoriji tokom sovjetskih neprijateljstava sa Poljskom.[48] Ova klauzula je bila praktična stvar: sovjetske trupe su već bile u većem delu dodeljenih teritorija i nisu mogle da se povuku dok su se neprijateljstva sa Poljskom nastavljala.[61] Litvanci su jednostavno bili nesposobni da se odupru sovjetskim trupama.[62] Na primer, kada im Litvanci nisu odobrili da koriste put, Sovjeti su ignorisali litvanske proteste i transportovali svoje trupe i opremu bez obzira na to.[52] Istovremeno su poljski vojnici razoružani i internirani. Najveća grupa, brigada pod pukovnikom Paslavskim, internirana je 18. jula 1920. u blizini Kruonisa.[63] Litvanci su 10. avgusta držali 103 poljska oficira i 3.520 vojnika.[59] Poljska je takođe tvrdila da su litvanske trupe aktivno učestvovale u vojnim operacijama Crvene armije.[64] Ova optužba, zasnovana na memoarima sovjetskih zvaničnika, nije dokazana.[65] Naredne vojne sukobe između poljskih i litvanskih trupa u Suvalkijskom regionu Poljska je pravdala namerom da pokaže da je "Litvanska vlada postala instrument Sovjetske vlade".[66] Litvanija je odgovorila da brani svoje granice.[66]

Avgust–oktobar 1920.: borbe za Suvalkijski region[uredi | uredi izvor]

Poljsko napredovanje i sovjetsko povlačenje[uredi | uredi izvor]

Mapa Suvalkijskog regiona. Brojne šume i jezera komplikovale su vojne akcije.

Rusi su pretrpeli veliki poraz u Varšavskoj bici sredinom avgusta 1920. godine i počeli su se povlačiti. Vilnjus su predali Litvancima 26. avgusta.[56] Litvanci su se žurno pripremali da osiguraju granicu, kako je predviđeno Sovjetsko-litvanskim mirovnim sporazumom. Vojnicima je naređeno da održavaju neutralnost: izbegavaju neprijateljstva i interniraju sve sovjetske ili poljske trupe koje bi prešle granicu.[67] Poljska delegacija, koju je predvodio pukovnik Mackjevič, je 26. avgusta stigla u Kaunas da pregovara o novonastaloj situaciji.[68] Poljaci, koji nisu imali ovlašćenja da raspravljaju o političkim pitanjima, bili su zabrinuti za vojne aspekte. Tražili su dozvolu za transport poljskih vojnika preko teritorije Litvanije, želeli su pristup delu železničke pruge Varšava - Sankt Peterburg i zatražili su da se povuku litvanske trupe u Suvalkijskom regionu iza Kerzonove linije.[68] Litvanci su odbili da razgovaraju o vojnim pitanjima bez jasne političke poljsko-litvanske granice, koja bi se poštovala nakon rata.[68] Zbog ovih fundamentalnih neslaganja i poljskih napada, pregovori su prekinuti 30. avgusta.[69]

Suvalkijski region imao je strateški značaj u Poljsko-sovjetskom ratu. Po naređenju Edvarda Ridza-Smiglija, poljske snage su zauzele Augustov od Litvanaca u iznenadnom napadu 28. avgusta.[69] Zbunjeni i dezorijentisani, Litvanci su se 30. i 31. avgusta povukli iz Suvalkija i Sejnija.[37] Litvanci su se reorganizovali, okupili svoje snage (11 bataljona sa 7.000 vojnika),[70] i organizovali kontranapad da "odbrane svoju granicu" 2. septembra.[37] Cilj je bio da se zauzme i osigura linija Augustov–Lipsk–Grodno. Litvanci su uspeli da zauzmu Sejni i Lipsk, a 4. septembra su stigli do predgrađa Augustova.[37] Poljaci su 5. septembra protunapadom primorali Litvance da se povuku.[71] 9. septembra, poljske snage su ponovo zauzele Sejni,[72] ali Litvanci su se reorganizovali i povratili Sejni i Gibi 13. i 14. septembra.[73] Do direktnih pregovora, neprijateljstva su obustavljena na obje strane.[74]

Direktni pregovori i Društvo naroda[uredi | uredi izvor]

Mapa bitke kod reke Njemen: Poljske snage su se kretale kroz litvansku liniju fronta (ružičasto) kako bi napale s leđa sovjetske trupe

Ministar spoljnih poslova Litvanije Juozas Purickis je 6. septembra predložio direktne pregovore u Marijampoleu.[75] 8. septembra, tokom sastanka planiranja bitke kod reke Njemen, Poljaci su odlučili da manevrišu kroz teritoriju koju drže Litvanci do zadnje strane sovjetske vojske, stacionirane u Grodnu.[76] U pokušaju da prikriju planirani napad, poljske diplomate prihvatili su predlog za pregovore.[76] Pregovori su počeli 16. septembra u Kalvariji, ali su propali samo dva dana kasnije.[77]

Poljski ministar inostranih poslova Eustahi Sapieha je 5. septembra 1920. predao diplomatsku notu Ligi naroda navodeći da je Litvanija prekršila svoju neutralnost i zatražila intervenciju u Poljsko-litvanskom ratu.[78][79] Liga se složila da posreduje i počela je svoju sednicu 16. septembra. Rezolucija, usvojena 20. septembra, pozvala je obe države da prekinu neprijateljstva i da se pridržavaju Kerzonove linije.[80] Od Poljske je zatraženo da poštuje neutralnost Litvanije ako se Sovjetska Rusija složi da učini isto. Takođe, posebna kontrolna komisija trebalo bi da bude upućena u zonu konflikta kako bi nadgledala primenu rezolucije.[81] Bilo je jasno da je Liga imala samo uski cilj da spreči oružana neprijateljstva, a ne da reši temeljni teritorijalni spor.[62][82] Litvanska vlada je prihvatila rezoluciju, dok je Poljska obezbedila punu slobodu delovanja u pripremama za napad na Sovjete.[83][84]

Bitka kod reke Njemen[uredi | uredi izvor]

Poljska je 22. septembra 1920. napala litvanske jedinice u Suvalkijskom regionu na širokom frontu.[82] Napadnute od strane 4–5 puta brojnijih poljskih snaga,[85] oko 1,700[84]–2,000[86] litvanskih vojnika su se predali i bili zarobljeni. Poljske snage su zatim marširale, kao što je i planirano 8. septembra, preko reke Njemen kod Druškininkaja i Merkine na zadnji deo sovjetskih snaga u blizini Grodna i Lide.[87] Crvena armija se žurno povukla. Litvanci su imali ograničeno obaveštajno upozorenje da bi se takav napad mogao dogoditi,[85] ali su izabrali neadekvatnu strategiju odbrane i raširili svoje snage previše tanko duž čitavog poljsko-litvanskog fronta [86] bez dovoljnih snaga za zaštitu mostova preko Njemana.[88] Ovaj napad, samo dva dana nakon odluke Lige naroda o prekidu neprijateljstava, stavio je veći pritisak na Poljsku da mirno reši spor.[89] Poljaci su 26. septembra zauzeli Grodno[87] a poljski ministar spoljnih poslova predložio je nove pregovore u Suvalkiju.[90] Bitka kod reke Njemen drastično je promenila ravnotežu snaga: Vilnjus, u litvanskim rukama od 26. avgusta, bio je izložen poljskom napadu.[91] Poljaci su se već odlučili da osvoje grad i koristili su pregovore u Suvalkiju kako bi odugovlačili i kupili vreme potrebno za pripreme.[92][93] Litvanska strana bila je spremna da se odrekne Suvalkijskog regiona u zamenu za poljsko priznanje litvanskog Vilnjusa .[94]

Sporazum u Suvalkiju[uredi | uredi izvor]

Izabrane linije razgraničenja između Poljske i Litvanije. Linija koju je odredio Sporazum u Suvalkiju je u žutoj boji, konačna međuratna granica je narandžasta.

Pregovori između Poljaka, koje je predvodio pukovnik Mackjevič, i Litvanaci, predvođenih generalom Katčeom, započeli su 29. septembra 1920. godine.[94] Obe strane pristale su na primirje, ali samo istočno od reke Njemen (Suvalkijski region).[95] Borba na zapadnoj obali reke nastavljena je oko Marcinkonisa, Zervinosa, Perloje, Eišiškesa.[96] Glavna tačka sukoba, i diplomatska i vojna, bila je železnička stanica u Vareni (Orani) na pruzi Varšava-Sankt Peterburg. Većina litvanske snage još uvek je bila koncentrisana u Suvalkijskom regionu i njihovo premeštanje, kako bi zaštitile Vilnjus, bez železničke pruge bilo bi izuzetno teško.[95] Borba zapadno od reke Njemen prestala je tek 6. oktobra, kada su poljske trupe već zauzele železničku stanicu u Varani.[77]

Pregovori o liniji razgraničenja su bili teški. U suštini, Litvanci su želeli da se dužom linijom razgraničenja omogući bolja zaštita Vilnjusu. Poljaci su se dogovorili samo za kratku liniju kako bi osigurali planirani napad na Vilnjus sa prostorom za operaciju.[97] Poljska delegacija takođe je odugovlačila da kupi vreme za neophodne pripreme za napad na Vilnjus.[92][95] Iako Vilnjus nije bila tema rasprave, bio je na umu svih.[82] Kontrolna komisija, koju je Liga poslala po rezoluciji od 20. septembra, stigla je 4. oktobra u Suvalki.[84] The Commission, led by French colonel Pierre Chardigny, re-energized the negotiations.[97] U ponoć 7. oktobra,[97] postignut je konačni dogovor. Sporazum se nije odnosio samo na Vilnjus ili na Vilnjuski region.[98] Prekid vatre bio je efektivan samo duž linije razgraničenja, koja je prolazila kroz Suvalkijski region do železničke stanice u Bastuniju.[98] Prema tome, linija je bila nepotpuna i nije pružila zaštitu Vilnjuskom regionu,[99] ali je ukazivala da će ostati na litvanskoj strani.[100]

Oktobar–novembar 1920.: borbe za Vilnjuski region[uredi | uredi izvor]

Želigovskova pobuna[uredi | uredi izvor]

Mapa Republike Centralne Litvanije (zelena boja)

Poljski šef države Jozef Pilsudski naredio je svom potčinjenom generalu Želigovskom, da podigne bunu sa svojim 1. litvansko-beloruskom divizijom (16 bataljona sa 14,000 vojnika)[101] u Lidu i zauzme Vilnjus. Pobuna je imala dva glavna cilja: zauzeti Vilnjus i sačuvati međunarodnu reputaciju Poljske. Liga naroda je posredovala u drugim poljskim sporovima, naročito oko Danciga i Gornje Šleske, i direktna agresija na Litvaniju mogla je omesti poljske pregovaračke pozicije.[102] Dok je poljska strana zvanično smatrala Želigovskog kao dezertera i nije ga podržavala,[58] Poljska je pružila logističku podršku, uključujući municiju i obroke hrane,[103] njegovim jedinicama.[104][105] Želigovski je takođe dobio pojačanje, kada se, prema zvaničnoj verziji, pobuna širila dalje među poljskim trupama.[77][106] Njegov početni napad su na obe strane pokrivale dve poljske vojske.[107]

Želigovskova buna je planirano da počne sredinom septembra,[89] ali je počela 8. oktobra 1920. godine, samo nekoliko sati nakon potpisivanja Sporazuma u Suvalkiju.[108] Postignut je privremeni sporazum u Poljsko-sovjetskom ratu, kojim su oslobođene poljske jedinice za napad na Litvaniju.[99] Kao deo lukavstva, Želigovski je napisao poruku poljskoj komandi u kojoj je najavio svoju pobunu i izrazio svoje razočarenje u Sporazum iz Suvalkija.[108] Tvrdio je da su njegove trupe marširale da brane pravo na samoopredeljenje lokalnog poljskog stanovništva.[108]

Osvajanje Vilnjusa i drugi vojni napadi[uredi | uredi izvor]

Litvanci nisu bili spremni za napad. Imali su samo dva bataljona, stacionirani blizu Jašunija i Rudninkaja duž reke Merkis, koji su štitili grad od Poljske.[77] Njihove glavne snage bile su još u Suvalkijskom regionu i zapadno od Druškininkaja i Varene. Bez železnice, litvanske jedinice se ne bi mogle lako rasporediti da bi zaštitile Vilnjus.[99] Nakon što je postalo jasno da se Želigovski neće zaustaviti u Vilnjusu, komandant litvanske vojske Silvestras Žukauskas, koji je preuzeo tu dužnost 6. oktobra, naredio je da se grad evakuiše popodne 8. oktobra.[77] Ostavili su gradsku administraciju zvaničniku Antante Konstantinu Rebulu.[109] Želigovski je ušao u Vilnjus naredne večeri. On nije priznao Rebulovu vlast i zvaničnici Antante su napustili grad u znak protesta.[110] Želigovski je 12. oktobra proglasio nezavisnu Republiku Centralnu Litvaniju sa prestonicom u Vilnjusu.[111] Ime je bilo u skladu sa vizijom Pilsudskog o istorijskoj Litvaniji, podeljenoj u tri kantona: litvanski kanton Zapadna Litvanija sa glavnim gradom u Kaunasu, poljski kanton Centralna Litvanija sa prestonicom u Vilnjusu, i beloruski kanton Istočna Litvanija sa prestonicom u Minsku.[111] Dalji razvoj događaja u drugim kantonima sprečila je poljska Nacionalna demokratija, stranka koja se protivila federalnim idejama Pilsudskog.[111]

Jedinice Želigovskog nastavile su da napreduju: teritorije istočno od grada su zauzimane bez otpora[112] dok su se Litvanci branili na zapadu. Želigovski je zauzeo: Švenčionis i Rudiškes 10. oktobra, Nemenčine 11. oktobra, Lentvaris 13. oktobra, Rikantaj 15. oktobra.[77] Front se donekle stabilizovao na južnoj (levoj) obali reke Neris, ali borbe su se nastavile na severnoj (desnoj) obali Nerisa.[113] Kada se poljska konjica kretala prema Riešeu, saznala je od lokalnog stanovništva lokaciju komande Prve streljačke divizije.[114] Konjica je 21. oktobra, upala u selo i zarobila celu komandu. Ostavljeni bez svojih komandanata, Litvanci su se povukli, a Poljaci su zauzeli Majšagalu i Paberžu.[115] Konjica je 26. oktobra novim napadom zauzela Dubingaj, Gjedrajčaj i Želvu i približila se Ukmergeu.[116] Međutim, Litvanci su protivnapadima oslobodili Želvu 30. oktobra i Gjedrajčaj 1. novembra..[113]

Pobunjenici su 17. novembra počeli veliki napad. Planirali su da zarobe Kaunas, čime bi ugrozili nezavisnost Litvanije,[117] opkolivši grad sa severa preko Širvintos–Ukmerge–Jonava i Gjedrajčaj–Kavarskas–Kedajnjaj.[113] Snage Želigovskog su bile tri puta veće: 15 poljskih bataljona protiv 5 litvanskih bataljona.[118] Jedna konjička brigada je uspela da probije litvanske linije odbrane u blizini Dubingaja, stigla do Kavarskasa i nastavila prema Kedajnjaju.[113] Međutim, Litvanci su bili uspešni u zaustavljanju napada na Ukmerge kod Širvintosa 19. novembra. Oko 200 Litvanaca se kretalo kroz močvarnog područja da priđe sa zadnjeg dela na tri poljska bataljona.[119] Napadnuti i sa prednje i sa zadnje strane, oko 200 Poljaka je zarobljeno, dok su se drugi povukli.[120] Litvanci su nastavili napad i osvojili Gjedrajčaj 21. novembra. Istog dana potpisan je prekid vatre pod pritiskom Lige naroda.[121] Poljska konjička brigada, proterana iz Kedajnjaja i odsečena od svojih glavnih snaga, povukla se kroz Ramigalu-Troškunaj – Andrioniškis – Leljunaj[122] i pridružila se Želigovskim jedinicama tek 24. novembra.[121]

Posredovanje i diplomatske mere[uredi | uredi izvor]

Litvanski izaslanik u Parizu Oskar Miloš je 11. oktobra 1920. zatražio od Lige naroda da interveniše u obnovljenom sukobu sa Poljskom.[123] Predsedavajući u Ligi Leon Buržoa je 14. oktobra objavio poruku kojom je osudio agresiju i zatražio da se poljske jedinice povuku..[124] Političari u Londonu čak su razmišljali o isključenju Poljske iz Lige.[125] Kada je Liga čula oba argumenta 26. i 28. oktobra, poljski izaslanik Šimon Askenazi je tvrdio da nije bilo sukoba između Poljske i Litvanije za vreme posredovanja.[126] On je tvrdio da je stari sukob završen potpisivanjem primirja sa Litvanijom 7. oktobra i sa Sovjetskom Rusijom 12. oktobra, a novi konflikt izazvao je Želigovski,[126] koji je postupao bez odobrenja poljske komande, ali sa moralnom podrškom čitavog poljskog naroda.[127] Litvanski izaslanik Augustinas Voldemaras je tvrdio da je Poljska organizovala pobunu i zahtevala stroge sankcije protiv Poljske.[128] Liga je odbila da potvrdi akciju Želigovskog.[127] Oni su predložili održavanje referenduma u spornom području. Obe strane su prihvatile predlog 6. i 7. novembra[128] i Litvanci su započeli pripremne radove.[129]

Želigovski je 19. novembra predložio Kontrolnoj komisiji, na čelu sa Čardignijem, da prekine neprijateljstva.[130] Litvanci su se složili i primirje je potpisano 21. novembra. Kasnije su ovu epizodu kritikovali litvanski kritičari jer je Litvanska vojska imala inicijativu na frontu i imala šansu da maršira na Vilnjus.[117] Međutim, Litvanci su verovali da će Liga naroda rešiti spor u njihovu korist[102] a bojali su se da će u slučaju napada na Vilnjus redovne poljske snage stići da ojačaju jedinice Želigovskog.[131]

Pregovori za trajnije primirje, uz posredovanje Kontrolne komisije, počeli su 27. novembra u Kaunasu.[131] Litvanija se nije složila da pregovara direktno sa Želigovskim i time potvrdi legitimnost njegovih postupaka.[117] Dakle, Poljska je stupila kao posrednik. Litvanija se složila kako se nada da će razgovore vratiti u kontekst Sporazuma iz Suvalkija.[132] Poljaci su odbacili svako povlačenje snaga Želigovskog. Nije bilo dogovora u vezi sa linijom razgraničenja. 29. novembra 1920. godine dogovoreno je samo da se prekinu neprijateljstva, 30. novembra da se poveri Kontrolnoj komisiji uspostavljanje 6 km široke neutralne zone i razmena zarobljenika.[121]

Posledice[uredi | uredi izvor]

U martu 1921, planovi za referendum su napušteni. Niti je Litvanija, koja se plašila negativnog rezultata, niti je Poljska, koja nije videla razlog da promeni status kvo, želela referendum.[132] Strane nisu mogle da se dogovore na kojoj teritoriji da izvrše glasanje i kako bi snage Želigovskog trebalo da budu zamenjene snagama Lige.[132] Liga naroda je zatim krenula od pokušaja da reši uski teritorijalni spor u regionu Vilnjusa u oblikovanju temeljnih odnosa između Poljske i Litvanije. Tokom 1921. godine belgijski predstavnik Paul Iman predložio je nekoliko modela poljsko-litvanske federacije, koje su sve strane odbacile.[133] U januaru 1922, održani su parlamentarni izbori za Vilnjuski sejm na kojima su pobedili Poljaci. Na svojoj prvoj sednici održanoj 20. februara 1922. godine, Sejm je glasao za uključivanje u Poljsku kao Vilnjusko vojvodstvo.[134] Poljski sejm je prihvatio rezoluciju Vilnjuskog sejma.[134] Liga naroda je odbila da posreduje u sporu. Nakon što su Litvanci zauzeli Klaipedsku regiju u januaru 1923. godine, Liga je priznala interes Litvanije za Klaipedu kao adekvatnu nadoknadu za gubitak Vilnjusa.[135] Liga je prihvatila status kvo u februaru 1923. podelom neutralne zone i postavljanjem linije razgraničenja, koja je u martu 1923. priznata kao zvanična poljsko-litvanska granica.[135] Litvanija nije priznala ovu granicu.[135]

Istoričari su tvrdili da Poljska nije pobedila u [[Poljsko-sovjetski rat|Poljsko-sovjetskom ratu, Sovjeti bi napali Litvaniju, i nikada ne bi doživeli dve decenije nezavisnosti.[136] Uprkos Sovjetsko-litvanskom ugovoru iz 1920. godine, Litvanija je bila veoma blizu da ih Sovjeti napadnu u leto 1920. i da ih prisilno uključe u svoju državu, a samo je poljska pobeda izbacila iz koloseka taj plan.[136]

Spor oko Vilnjusa ostao je jedno od najvećih spoljnopolitičkih pitanja u Litvaniji i Poljskoj. Litvanija je prekinula sve diplomatske odnose sa Poljskom i odbila svaku akciju koja bi priznala poljsku kontrolu nad Vilnjusom čak i defakto.[137] Na primer, Litvanija je prekinula diplomatske odnose sa Svetom stolicom nakon što je Konkordatom iz 1925. godine osnovala crkvenu pokrajinu u Vilnjusu, čime je priznala poljske zahteve prema gradu.[138] Poljska je odbila da formalno prizna postojanje bilo kakvog spora u vezi sa regionom, jer bi to Litvaniji dalo legitimitet.[139] Železnički saobraćaj i telegrafske linije nisu mogle da pređu granicu, a usluga pošte je bila komplikovana. Na primer, pismo iz Poljske u Litvaniju trebalo je poslati u neutralnu zemlju, prepakovati u novu omotnicu kako bi se uklonili svi poljski znakovi, a tek onda dostaviti u Litvaniju.[140] Uprkos nekoliko pokušaja da se normalizuju odnosi, situacija "bez rata, bez mira" trajala je sve dok Poljska nije zahtevala ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa izdavanjem Ultimatuma iz 1938. godine.[135] Ove tenzije su bile jedan od razloga zbog kojih plan Pilsudskog za uspostavljanje Federacije Međumorje nije nikada ostvaren.[104] Sovjetski Savez je Vilnjus dao Litvaniji nakon sovjetske invazije istočne Poljske u septembru 1939. godine.[141]

Beleške[uredi | uredi izvor]

Beleške
  1. ^ Račis, Antanas, ur. (2008). „Reguliariosios pajėgos”. Lietuva (na jeziku: litvanski). I. Science and Encyclopaedia Publishing Institute. str. 454—456. ISBN 978-5-420-01639-8. 
  2. ^ Langstrom, Tarja (januar 2003). Transformation in Russia and International Law. Martinus Nijhoff Publishers. str. 52. ISBN 90-04-13754-8. 
  3. ^ Rauch 1970, str. 51
  4. ^ Davies, Norman (2003) [1972]. White Eagle, Red Star: the Polish-Soviet War, 1919–20. Pimlico. str. 50. ISBN 0-7126-0694-7. 
  5. ^ Łossowski 1966, str. 47
  6. ^ Lesčius 2004, str. 252
  7. ^ Łossowski 1966, str. 48
  8. ^ Łossowski 1966, str. 49
  9. ^ Salzmann, Stephanie C. (2013). Great Britain, Germany and the Soviet Union: Rapallo and After, 1922-1934. Boydell Press. str. 93. ISBN 9781-843-83840-1. 
  10. ^ a b v Lane 2001, str. 7
  11. ^ a b Eidintas 1999, str. 72
  12. ^ Łossowski, Piotr (1995). Konflikt polsko-litewski 1918–1920 (na jeziku: poljski). Warsaw: Książka i Wiedza. str. 11. ISBN 83-05-12769-9. 
  13. ^ (jezik: ruski) Demoscope.
  14. ^ Eidintas 1999, str. 220–221
  15. ^ a b Borzecki, Jerzy (2008). The Soviet-Polish Peace of 1921 and the Creation of Interwar Europe. Yale University Press. str. 10. ISBN 9780-300-12121-6. 
  16. ^ Brensztejn, Michał Eustachy (1919). Spisy ludności m. Wilna za okupacji niemieckiej od. 1 listopada 1915 r. (na jeziku: poljski). Biblioteka Delegacji Rad Polskich Litwy i Białej Rusi, Warsaw. 
  17. ^ Endre Bojtár (1999). Foreword to the Past: A Cultural History of the Baltic People. Central European University Press. str. 202. ISBN 978-963-9116-42-9. Pristupljeno 14. 5. 2012. 
  18. ^ Saulius Sužiedėlis (7. 2. 2011). Historical Dictionary of Lithuania. Scarecrow Press. str. 286. ISBN 978-0-8108-4914-3. Pristupljeno 14. 5. 2012. 
  19. ^ a b Gerutis 1984, str. 166
  20. ^ Vilkelis 2006, str. 57
  21. ^ Vilkelis 2006, str. 58
  22. ^ a b Eidintas 1999, str. 71
  23. ^ a b v Łossowski 1966, str. 49–50
  24. ^ Lesčius 2004, str. 254
  25. ^ a b v g d đ Mańczuk, Tadeusz (2003). „Z Orłem przeciw Pogoni. Powstanie sejneńskie 1919”. Mówią Wieki (na jeziku: poljski). 12 (258): 32—37. Arhivirano iz originala 23. 12. 2007. g. 
  26. ^ Senn 1975, str. 134
  27. ^ Lesčius 2004, str. 254, 257
  28. ^ Łossowski 1966, str. 51
  29. ^ Lesčius 2004, str. 258
  30. ^ Lesčius 2004, str. 272
  31. ^ a b v g Buchowski, Stanisław. „Powstanie Sejneńskie 23-28 sierpnia 1919 roku” (na jeziku: poljski). Gimnazjum Nr. 1 w Sejnach. Arhivirano iz originala 10. 6. 2008. g. Pristupljeno 27. 9. 2007. 
  32. ^ a b Lesčius 2004, str. 277
  33. ^ Buchowski, Krzysztof (2003). „Polish-Lithuanian Relations in Seinai Region at the Turn of the Nineteenth and Twentieth Centuries”. The Chronicle of Lithuanian Catholic Academy of Sciences. 2 (XXIII). Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. 
  34. ^ Lesčius 2004, str. 261
  35. ^ a b Łossowski 1966, str. 56–57
  36. ^ Senn 1966, str. 20
  37. ^ a b v g d đ e Ališauskas (1953–1966), p. 101
  38. ^ a b Senn 1975, str. 149
  39. ^ Senn 1975, str. 148
  40. ^ Lesčius 2004, str. 267
  41. ^ Lesčius 2004, str. 268
  42. ^ Lesčius 2004, str. 269–270
  43. ^ Lesčius 2004, str. 280–281
  44. ^ Lesčius 2004, str. 280
  45. ^ Lesčius 2004, str. 284
  46. ^ Drilinga, Antanas, ur. (1995). Lietuvos Respublikos prezidentai (na jeziku: litvanski). Vilnius: Valstybės leidybos centras. str. 54. ISBN 9986-09-055-5. 
  47. ^ Lesčius 2004, str. 285, 287
  48. ^ a b v Snyder 2003, str. 63
  49. ^ Lesčius 2004, str. 289
  50. ^ Eidintas 1999, str. 72–73
  51. ^ Eidintas 1999, str. 69
  52. ^ a b Lesčius 2004, str. 297
  53. ^ a b Lesčius 2004, str. 298
  54. ^ Lesčius 2004, str. 289–290
  55. ^ a b Lesčius 2004, str. 291
  56. ^ a b v Eidintas 1999, str. 73
  57. ^ a b Senn 1966, str. 31
  58. ^ a b Rauch 1977, str. 101
  59. ^ a b v Lesčius 2004, str. 299
  60. ^ Senn 1966, str. 32
  61. ^ Čepėnas, Pranas (1986). Naujųjų laikų Lietuvos istorija (na jeziku: litvanski). II. Chicago: Dr. Griniaus fondas. str. 355—359. ISBN 5-89957-012-1. 
  62. ^ a b Senn 1966, str. 40
  63. ^ Lesčius 2004, str. 292–293
  64. ^ Eudin, Xenia Joukoff; Harold Henry Fisher (1957). Soviet Russia and the West, 1920–1927: A Documentary Survey. Stanford University Press. str. 10—11. ISBN 0-8047-0478-3. 
  65. ^ Senn 1966, str. 33
  66. ^ a b Senn 1966, str. 37
  67. ^ Lesčius 2004, str. 301
  68. ^ a b v Lesčius 2004, str. 304
  69. ^ a b Lesčius 2004, str. 305
  70. ^ Lesčius 2004, str. 307
  71. ^ Lesčius 2004, str. 311
  72. ^ Lesčius 2004, str. 314
  73. ^ Lesčius 2004, str. 317
  74. ^ Lesčius 2004, str. 318
  75. ^ Lesčius 2004, str. 319–321
  76. ^ a b Vilkelis 2006, str. 66
  77. ^ a b v g d đ Ališauskas (1953–1966), p. 102
  78. ^ Vilkelis 2006, str. 64
  79. ^ Senn 1966, str. 36–37
  80. ^ Vilkelis 2006, str. 67
  81. ^ Lesčius 2004, str. 320
  82. ^ a b v Eidintas 1999, str. 74
  83. ^ Lesčius 2004, str. 321
  84. ^ a b v Vilkelis 2006, str. 68
  85. ^ a b Lesčius 2004, str. 324
  86. ^ a b Lesčius 2004, str. 330
  87. ^ a b Borzęcki 2008, str. 106
  88. ^ Lesčius 2004, str. 329
  89. ^ a b Vilkelis 2006, str. 69
  90. ^ Lesčius 2004, str. 344
  91. ^ Vilkelis 2006, str. 70
  92. ^ a b Vilkelis 2006, str. 70–71
  93. ^ Senn 1966, str. 44
  94. ^ a b Łossowski, Piotr (1995). Konflikt polsko-litewski 1918–1920 (na jeziku: poljski). Warsaw: Książka i Wiedza. str. 166—175. ISBN 83-05-12769-9. 
  95. ^ a b v Lesčius 2004, str. 345
  96. ^ Lesčius 2004, str. 336–339
  97. ^ a b v Vilkelis 2006, str. 71
  98. ^ a b „Lithuania and Poland. Agreement with regard to the establishment of a provisional "Modus Vivendi", signed at Suwalki, October 7, 1920” (PDF). United Nations Treaty Collection. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 7. 2011. g. Pristupljeno 1. 8. 2009. 
  99. ^ a b v Eidintas 1999, str. 75
  100. ^ Lane 2001, str. 31
  101. ^ Lesčius 2004, str. 349–350
  102. ^ a b Vilkelis 2006, str. 75
  103. ^ Lesčius 2004, str. 377
  104. ^ a b Łossowski, Piotr (1991). Polska-Litwa: Ostatnie sto lat (na jeziku: poljski). Warsaw: Wydawnictwo Oskar. str. 110. 
  105. ^ Čepėnas, Pranas (1986). Naujųjų laikų Lietuvos istorija. Chicago: Dr. Griniaus fondas. str. 634. 
  106. ^ Lesčius 2004, str. 360
  107. ^ Borzęcki 2008, str. 140
  108. ^ a b v Lesčius 2004, str. 351
  109. ^ Lesčius 2004, str. 355
  110. ^ Lesčius 2004, str. 357
  111. ^ a b v Snyder 2003, str. 64
  112. ^ Lesčius 2004, str. 365
  113. ^ a b v g Ališauskas (1953–1966), p. 103
  114. ^ Lesčius 2004, str. 366
  115. ^ Lesčius 2004, str. 368
  116. ^ Lesčius 2004, str. 369
  117. ^ a b v Eidintas 1999, str. 77
  118. ^ Lesčius 2004, str. 377–378
  119. ^ Lesčius 2004, str. 385–386
  120. ^ Lesčius 2004, str. 386
  121. ^ a b v Ališauskas (1953–1966), p. 104
  122. ^ Lesčius 2004, str. 394–399
  123. ^ Vilkelis 2006, str. 73
  124. ^ Vilkelis 2006, str. 73–74
  125. ^ Yearwood, Peter J. (15. 2. 2009). Guarantee of Peace: The League of Nations in British Policy 1914–1925. Oxford University Press US. str. 188. ISBN 0-19-922673-3. 
  126. ^ a b Vilkelis 2006, str. 76–77
  127. ^ a b Eidintas 1999, str. 76
  128. ^ a b Vilkelis 2006, str. 77
  129. ^ Vilkelis 2006, str. 80
  130. ^ Lesčius 2004, str. 402
  131. ^ a b Lesčius 2004, str. 403
  132. ^ a b v Eidintas 1999, str. 78
  133. ^ Rauch 1977, str. 102
  134. ^ a b Eidintas 1999, str. 84
  135. ^ a b v g Eidintas 1999, str. 85
  136. ^ a b Alfred Erich Senn, The Formation of the Lithuanian Foreign Office, 1918–1921, Slavic Review, Vol. 21, No. 3. (Sep., 1962), pp. 500–507.: "A Bolshevik victory over the Poles would have certainly meant a move by the Lithuanian communists, backed by the Red Army, to overthrow the Lithuanian nationalist government... Kaunas, in effect, paid for its independence with the loss of Vilna."
    Alfred Erich Senn, Lietuvos valstybes... p. 163: "If the Poles didn't stop the Soviet attack, Lithuania would fell to the Soviets... Polish victory costs the Lithuanians the city of Wilno, but saved Lithuania itself."
    Antanas Ruksa, Kovos del Lietuvos nepriklausomybes, t.3, p. 417: "In summer 1920 Russia was working on a communist revolution in Lithuania... From this disaster Lithuania was saved by the miracle at Vistula."
    Jonas Rudokas, Józef Piłsudski – wróg niepodległości Litwy czy jej wybawca? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. oktobar 2016) (Polish translation of a Lithuanian article) "Veidas", 25 08 2005: [Piłsudski] "defended both Poland and Lithuanian from Soviet domination"
  137. ^ „1938: Lithuania”. Collier's Year Book. MSN Encarta. Arhivirano iz originala 31. 10. 2009. g. Pristupljeno 14. 3. 2008. 
  138. ^ Gerutis 1984, str. 218–219
  139. ^ Eidintas 1999, str. 146
  140. ^ Lengyel, Emil (20. 3. 1939). „Poland and Lithuania in a Long Feud”. The New York Times: 63. 
  141. ^ Ready, J. Lee (1995). World War Two. Nation by Nation. London: Cassell. str. 191. ISBN 1-85409-290-1. 

Reference[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пољско-литвански_рат&oldid=27675525”