Pričešće

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije pričešćuje verni narod u manastiru Tronoša, 2017. godine

Pričešće (formalno evharistija, od grč. εὐχαριστία — „blagodarenje, zahvalnost”) je jedna od dve najvažnije hrišćanske svete tajne. Ustanovio ju je sam Isus Hristos na tajnoj večeri.

Pričešće je jedan od suštinskih momenata pravoslavne Liturgije. Sveta liturgija bez pričešća služitelja i vernika ne postoji. Vernici prilaze na đakonov poziv: „Sa strahom Božijim , verom i ljubavlju pristupite”, i uzmaju hleb i vino (odnosno telo i krv Hristovu) - pričešćuju se darovima na svoje spasenje.

Prema učenju pravoslavne Crkve, Evharistija je događaj u kome Crkva projavljuje sebe. U Evharistiji se sabiraju sve crkvene službe: episkopska, prezviterska, đakonska i laička, kako bi zajednički služili Liturgiju. Sin Božiji je postao čovek da bi premostio jaz koji deli Boga i tvorevinu. Prilikom svog Vaznesenja, obećao je da će poslati Duha Svetoga Utešitelja, što je na Pedesetnicu i učinio. Duh Sveti tako, čini Hrista prisutnim u Evharistiji, omogućavajući nam da sa Njim imamo istinitu zajednicu i spasenje. Evharistija nam daje predukus budućeg veka, kada će Hristos doći i uspostaviti carstvo Božije na zemlji.

Evharistija, dakle, nije nešto što Crkva čini, već ona predstavlja samu srž, samo srce Crkve. Crkva jeste Crkva zato što služi Evharistiju. Sve ostale Svete tajne, poput Krštenja, Miropomazanja, Pokajanja itd. imaju svoj smisao u Evharistiji.

U današnje vreme, mnogi koji se smatraju hrišćanima ne dolaze na evharistijska sabranja, zbog toga što je došlo do poistovećenja hrišćanstva sa ideologijom. Međutim, u staroj Crkvi je bilo nezamislivo da se neko nazove hrišćaninom a da redovno ne učestvuje u Evharistiji.

Evharistija - Sveta Tajna

Nakon prvog Pričešća (crtež Karla Fritjofa Šmita, 1892)

Tajna koju je ustanovio Sam Isus Hristos u molitvi blagodarenja i činu blagosiljanja hleba i vina (Lk. 22,19-20), na poslednjoj Tajnoj večeri sa Apostolima. Ovom Tajnom Crkva aktualizuje Hristovo svešteno iskupiteljsko delo, sažeto u Njegovoj žrtvi ili Vaskrsenju (1. Kor. 11,23-26; Mt. 26,26; Lk. 22,17-19). Crkva i Evharistija jesu dve nerazdvojive stvarnosti, zato što je savez Novoga Zaveta, iz kojeg se rađa novi narod Božiji, zapečaćen krvlju Isusa Hrista (Mt. 26,26-28; Mk. 14,31). Za pravoslavnu teologiju, Evharistija nije prosto svešteno delo, nego konvergentni centar svekolikog crkvenog života.

Evharistija u ranohrišćanskim spisima

Evharistija se javlja prvi put u spisima Svetog Ignjatija Bogonosca: „Starajte se pak da se češće sakupljate na Evharistiju (ευχαριστια) (Liturgiju) Božiju i na slavu“ (Efescima XIII, 1). Isto tako on je naziva „hlebom koji je lek besmrtnosti“, protivotrov smrti, da bi se živelo večno u Isusu Hristu (Efescima, XX, 2). Postapostolski spisi posebno ističu crkveni efekat Evharistije. Oltar na kojem se prinosi Evharistija jeste sami izvor jedinstva Crkve: „Niko neka se ne vara, ako nije unutar žrtvenika, lišen je hleba Božijega“ (Ibidem 5, 2). Dinamika Evharistije pokreće proces sabiranja i konvergentnosti svih u Carstvu Božijem: „Kao što je ovaj prelomljeni hleb, nekad rasejan po poljima, bio skupljen zajedno i postao je hleb, isto tako Crkva Tvoja neka bude sabrana na jedno mesto sa krajeva zemlje u carstvu Tvome“ (Didahi, 9). Za Svetog Kirila Jerusalimskog Evharistija je „čaša spasenja“, „nadsuštastveni hleb“ pomoću kojeg postajemo pričasnici božanske prirode (Mistagoška katiheza, VI, 1-9), a za Nikolaja Kavasilu ona je savršenstvo života u Hristu, „poslednja Tajna“ kroz koju se ugrađujemo u „telo Cara“ (Život u Hristu, IV, 1-3). Evharistijska Liturgija jeste rekapitulacija božanskog Domostroja: „Jer održasmo spomen na Tvoju smrt; videsmo izobraženje Vaskrsenja Tvoga; ispunismo se beskrajnim životom Tvojim; nasladismo se Tvoje neiscrpne sladosti“ (Liturgija Svetog Vasilija Velikog).

Pravoslavna teologija istakla je nekoliko glavnih aspekata Evharistije

Evharistija obnavlja u sadašnjosti jedinstvenu žrtvu Novoga Saveza, prinetu jedanput za svagda, od Velikog Prvosveštenika, Isusa Hrista, Koji nije štedeo Svoj život, nego je dao Sebe kao cenu našeg iskupljenja (Jevr. 8,6; 9,24-25; Kol. 1,4). „Jer kad godjedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1. Kor. 11,26). A Njegova žrtva nije delo slabosti, nego delo ljubavi i posredovanja, prelaska iz smrti u život (Jevr. 10,10). Hristos, „Pasha osvećena i velika“, predao se dragovoljno, nije bio poslat u smrt: „Kao ovca na klanje bi vođen i kao nevino jagnje, nemo pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih“. Njegova žrtva nema samo obnavljajući ili iskupiteljski aspekt, nego predstavlja prelazak iz smrti u život, „iz nebića u biće“ (Sveti Jovan Zlatousti). „Hristos je Onaj koji umrije, pa još i vaskrse, koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas“ (Rim. 8,34). Inače, Evharistija se ne služi na dan njenog ustanovljenja, pre Raspeća, nego na dan Vaskrsenja, kao ponovno doživljavanje novozavetne Pashe.

Stvarno prisustvo Hrista

Stvarno prisustvo Hristovo u evharistijskom hlebu i vinu (Jn. 6,55) ostvaruje se molitvom Crkve za osvećenje. S jedne strane, u Evharistiji se otkriva ipostas Hristova u svoj njenoj punoći. Za učenike koji idoše u Emaus, susret sa vaskrslim Hristom dogodio se prilikom lomljenja hleba: „I dok on sjeđaše s njima za trpezom, uzevši hljeb blagoslovi i prelomivši ga davaše im“ (Lk. 24,30). „Krv“, praslika iskupiteljske žrtve, jeste jedno od „svedočanstava“ Hristovih: „On je taj što dođe vodom i krvlju, Isus Hristos; ne samo vodom, nego vodom i krvlju“ (1. Jn. 5,6). S druge strane, Evharistija je „naš nasušni hleb“, supstancija za održanje života, hrana večnoga života (Jn. 6,33, 49-51,58). Hristos se daje u Evharistiji kroz silu Duha Svetoga, u svoj Njegovoj ipostasnoj stvarnosti, kao „jelo verujućih“, tako da hrišćani postaju „sutelesnici i sukrvnici“ sa Njim. Evharistija je dar „kao hrana na putu večnoga života"; zato se i čuva posle Liturgije.

Evharistija i Telo Hristovo

Od Pedesetnice vaspostavila se organska veza između Evharistije i Hristovoga tela - Crkve (Dela 2,42; 1. Kor. 10,17), ne samo time štoje Evharistija neophodna za egzistenciju i poimanje Crkve nego i zato što je Evharistija tačka susreta liturgijske pomesne zajednice sa Vaseljenskom Crkvom, sa „četom svetih“, sa „svim (celokupnim) svetom“.

Evharistijsko sabranje prinosi beskrvnu i pohvalnu žrtvu za nevidljivu Crkvu (Djevu Mariju, starozavetne pravednike, apostole i novozavetne svetitelje), kao delo blagodarnosti, i za vidljivu Crkvu, kao čin moljenja. Ona se prinosi „zbog svega i za sve“, budući da je sam Hristos „Onaj koji prinosi i Koji se prinosi, Koji prima i koji se razdaje“. Ova veza između Hristovog sveštenstva i evharistijske žrtve primećuje se u liturgijskom ustrojstvu. Episkop ili sveštenik ne služi "ех opere operantis", zato što je sveštenoslužitelj Evharistije „služitelj blagodati“. On izgovara reči ustanovljenja sa Tajne Večere "in persona Christi", budući da je slika Hristova; ipak, on izgovara epiklezu u ime Crkve, "in persona ecclesiae", budući da je to molitva osvećenja cele zajednice. „Nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene darove“. Reči koje je izgovorio Isus na poslednjoj Večeri čuvaju svoju stvaralačku silu samo kad su u vezi sa molitvom prizivanja Duha Svetoga.

Drevna tradicija ističe saborni karakter Evharistije jer se na svakome mestu vrši samo jedna evharistijska Liturgija pod jednim episkopom.

Evharistija kao zalog Budućeg života

Po Svetom Jovanu Damaskinu, Evharistija je zalog budućeg života (prevodeći επιουσιον sa „koji će doći") zato što je Hristovo Telo puno životvornoga Duha (Pravoslavno učenje, knj. IV 13, str. 175). Nedelju, ikonu Budućeg Veka, Crkva doživljava kao predokusno Carstvo baš evharistijskim obožujućim telom, simvolom preobraženoga čovečanstva. Stvarnost koja je sada prekrivena i skrivena pod oblikom vina i hleba upoređena je sa stvarnošću koja će se otkriti poslednjega dana. Evharistija je, dakle, praslika (prototip) Hrista punoga slave. Zato se liturgijska zajednica, posle pričešća Svetim Tajnama, moli: „Daj nam da se još prisnije pričešćujemo Tobom u nezalazni dan Carstva tvoga“. Tada će se svetima otkriti jelo o kome govori Isus: „Ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate“ (Jn. 4,32).

Evharistija i ekumenski dijalog

U ekumenskom dijalogu pravoslavni formulišu dva glavna problema u vezi sa teologijom Evharistije: sveti (osveštani) karakter Evharistije (stvarno prisustvo i hirotonija sveštenoslužitelja), u dijalogu sa protestantima; epikletički karakter evharistijskog osvećenja, u dijalogu sa rimokatolicima. Prema obema konfesijama, Pravoslavlje postavlja problem veze između utelovljenja u Crkvi (i njenog jedinstva) i uvodnih Tajni. Uostalom, postoji delimični odnos između Evharistije i krštenja ("i odmah iziđe iz njega [rebra] krv i voda“ - Jn. 19,34; 1. Jn. 5,6-8), miropomazanja (Ps. 104,15) i hirotonije (Didahi, gl. 14-15). Isto tako, postoji neposredni saodnos među uvodnim tajnama (Ps. 104,15), koje se po Istočnoj tradiciji vrše zajedno u sklopu Liturgije i u jedinstvu sa Crkvom.

Pričešće bez hleba i vina

Sveti Teofilakt Ohridski je u svom tumačenju Jovanovog Jevanđelja zapisao da vernik može da jede telo Gospodnje i da pije njegovu krv ne samo u tajanstvenom pričešću, nego i na drugi način. Telo jede onaj koji ide putem delatne vrline. Isto mišljenje je izneo i njegov daleki naslednik na tronu ohridskih arhiepiskopa, Jovan. U zatvoru je shvatio da evharistijska ontologija nije jedina u Crkvi, već da je moguće pričestiti se Bogom božanskim energijama. Bog po njemu nije ograničen ni na koji način u smislu načina pričešća i da nema mesta gde nema Božijih energija. Kada se njima pričešćujemo ulazimo u zajednici s Njim, koja je u potpunosti savršena. To je važno za one koji ne mogu tradicionalno da se pričeste (npr. u doba pandemije korona virusa ili u drugim okolnostima), da ne upadaju u malodušnost. Arhiepsikop Jovan smatra da pričešćivanje božanskim energijama nije manje značajno i efikasno od pričešćivanja na Liturgiji i da onaj ko se preda Bogu može očekivati da ga prožmu božanske energije.

Zanimljivosti

Pavle Rovinski je zapisao da je vino bilo takva retkost u Crnoj Gori, da se ponekad pričešće, umesto vinom, obavljalo rakijom.

Vidi još

• Anamneza
• Epikleza
• Svete tajne

Literatura

• Ohridski arhiepiskop, Teofilakt (2018). Tumačenje Jevanđelja po Luki i Jevanđelja po Jovanu. Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd. 
• Apolonovič Rovinski, Pavel (1998). Etnografija Crne Gore, tom I. CID - Podgorica. 

Spoljašnje veze

• Evharistija u istočnoj Crkvi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2010)
• Evharistija (pričest), Rudolf Friling
• Evharistija, Rečnik pravoslavne teologije