Svemir

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ne poistovećivati sa kosmosom u filozofskom smislu.
Svemir — Flamarion (crtež, Pariz 1888.) i Hajkenvelder (bojenje, Beč 1998.)
Najdublja slika svemira u vidljivom delu spektra.

Svemir (još i vasiona, vaseljena, ili kosmos) je sva materija koja postoji i sav prostor u kojem se neprekidno odvijaju različiti procesi. Deo svemira koji može da se vidi ili ispita obično se naziva poznati svemir ili vidljivi svemir. Pošto širenje (inflacija) svemira uklanja iz našeg vidokruga njegov ogroman deo, većina kosmologa prihvata stanovište da je nemoguće osmatrati ceo svemir te koriste izraz naš svemir da naglase da se radi samo o onom delu ljudima dostupnom za ispitivanje.

U terminologiji fizičke kosmologije, svemir se smatra konačnim ili beskonačnim prostorno-vremenskim kontinuumom u kojem postoje sva materija i sva energija. Neki naučnici podržavaju hipotezu da bi svemir mogao biti deo sistema brojnih drugih svemira.

Širenje, starost i teorija Velikog praska[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Starost Svemira

Najvažniji rezultat fizičke kosmologije, saznanje da se svemir širi, izveden je iz posmatranja crvenog pomaka uobličenog u Hablov zakon. Ekstrapolacijom tog širenja po vremenu, nazad u prošlost, dostiže se gravitacioni singularitet, prilično apstraktan matematički koncept, koji možda odgovara, a možda i ne odgovara stvarnosti. Iz toga je izrasla teorija Velikog praska, koja je danas preovlađujući model svemira. Starost svemira, računajući od Velikog praska, prema sadašnjim podacima koje je prikupila WMAP sonda agencije NASA (engl. WMAP — Wilkinson Microwave Anisotropy Probe, Vilkinsonova sonda mikrotalasne anizotropije) procenjuje se na oko 13,7 milijardi (13,7 × 109) godina, sa granicom greške od oko 1% (± 200 miliona godina). Druge metode procene starosti daju različite vrednosti za starost svemira koje kreću od 11 milijardi do 20 milijardi godina.[1] Većina ocena grupisana je u opsegu 13-15 milijardi godina.[2][3]

Prve galaksije[uredi]

Struktura vasione[uredi]

Svemir se grubo rečeno sastoji od zvezdanih sistema (zbir miliona zvezda), praznog prostora, i međuzvezdane mase. Zvezdani sistemi su organizovani u zvezdane populacije, zvezdane asocijacije i zvezdana jata i superjata.

Primer spiralne galaksije (Mesje 51).

Galaksije su osnovni elementi vasione. Za sve vasionske objekte tipično je da su rastojanja između njih znatno veća od dimenzija samih objekata. U slučaju galaksija to izgleda otprilike ovako: ako zamislimo da je prosečna galaksija veličine novčića od jednog dinara (stvarne dimenzije su im reda 1.018 km), srednje rastojanje između galaksija iznosi oko jedan metar. Međugalaktički prostor ispunjen je praktično samo zračenjima čiji su izvor uglavnom zvezde u galaksijama, kao i određenom količinom veoma razređenog međugalaktičkog gasa. Galaksije nisu ravnomerno raspoređene u prostoru. One se grupišu u jata galaksija - sisteme koji mogu da sadrže od nekoliko desetina do nekoliko hiljada članova. Tek su ovakva jata galaksija statistički ravnomerno raspoređena u prostoru. Osnovne osobine vasione jesu njena homogenost i izotropnost. Ako posmatramo razne oblasti vasione uvek iste velike zapremine, u svakoj od njih ćemo, u proseku naći isti broj galaksija. U tome se sastoji homogenost vasione. Ako pak iz bilo koje tačke u vasioni vršimo posmatranje u različitim pravcima u svakom pravcu ćemo, u proseku, sresti isti broj galaksija, u tome se sastoji izortopnost vasione. Drugim rečima u vasioni ne postoji ni jedno mesto i ni jedan pravac koji bi se po ma čemu razlikovao od ostalih: svako se mesto ravnomerno može smatrati centrom vasione ili što je isto centar vasione ne postoji.

Našem posmatranju dostupan je samo određeni deo vasione, taj deo vasione nazivamo meta galaksija. Vasiona za nas, dakle nije beskonačna. Za posmatrače na zemlji postoji definisan svojevrsni horizont vasione koji je od nas podjednako udaljen u svim pravcima. Možemo se donekle slobodno izraziti i reći da je vasiona sastavljena od beskonačno mnogo metagalaksija koje se preklapaju i u proseku ne razlikuju jedna od druge.

Po danas usvojenoj interpretaciji postojanje ove granice vasione posledica je njenog širenja, proučavanjem spektra svetlosti sa udaljenih galaksija pokazalo je da su u njima spektralne linije pomerene, ka većim talasnim dužinama i to tim više što je galaksija udaljenija od nas. Ova pojava je nazvana crveni pomak, a najdoslednije se može objasniti Doplerovim efektom. Na osnovu ovoga formulisan je Hablov zakon, koji kaže da je brzina kojom se data galaksija udaljava od nas srazmerna njenoj trenutnoj udaljenosti. Dva puta dalja galaksija udaljava se dva puta brže itd. Galaksija koja se nalazi na horizontu naše metagalaksije toliko je daleko da se udaljava praktično brzinom svetlosti, pa je njena svetlost toliko pomaknuta ka velikim talasnim dužinama odnosno malim učestalostima da se više ne može osmatrati. To je poreklo horizonta vasione.

Vasiona koja se širi je u određenom trenutku svoje prošlosti to širenje morala i da počne i to iz stanja u kojem je gustina materije bila izuzetno velika. U početnom trenutku ove faze širenja morao je da se odigra neki proces koji je materiji saopštio početne nivoe koje i danas opažamo. Taj proces nazivamo Veliki prasak. Jednačine kretanja govore da se velika eksplozija odigrala pre oko 13 × 109 (13 000 000 000 godina).

Još jedna važna osobina vasione jeste i njen elementarni sastav. Ogroman eksperimentalni materijal svedoči da masu vasione čini oko 70% vodonika, oko 29% helijuma i samo oko 1% svih ostalih težih elemenata zajedno. Napomenimo još da konačnost brzine svetlosti i svih uzajamnih delovanja ima i sledeću neizbežnu posledicu. Gledajući udaljene oblasti vasione mi gledamo u njenu prošlost.

Nenaučne teorije[uredi]

Judeo-hrišćansko verovanje[uredi]

Potom reče Bog: neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama; I neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako. I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, i videlo manje da upravlja noću i zvezde. I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju. I da upravljaju danom i noću, i da dele svetlost od tame. I vide Bog da je dobro. I bi veče i bi jutro, dan četvrti. (1 Mojsije 1. 14-19).

Ovako se u prvoj knjizi Mojsijevoj opisuje stvaranje nebeskih tela i njihov uticaj na Zemlju. Ovo verovanje je rasprostranjeno među vernicima judeo-hrišćanskim i svima onima koji veruju biblijskim izvorima.

Filozofija[uredi]

Za Plotina, svemir je jedinstveno biće kojim vlada simpatija (simpatheia), saosećaj koji međusobno prožima i povezuje sve. To znači da se svako delovanje, ma gde bilo, oseća i prenosi i na druge delove svemira.[4]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ http://www.space.com/scienceastronomy/age_universe_030103.html
  2. ^ Wright, Edward L. (2005) "Age of the Universe" [1]
  3. ^ Age Estimates of Globular Clusters in the Milky Way: Constraints on Cosmology, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  4. ^ Svjetska duša, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :