Битка за Књажевац (1876)
| Битка за Књажевац | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог српско-турског рата | |||||||||
 Пуковник Ђура Хорватовић, заповедник српске Књажевачке војске. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Кнежевина Србија |
 Османско царство | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Ђура Хорватовић |
Ејуб-паша Сулејман-паша { Хафис-паша | ||||||||
| Јачина | |||||||||
| око 7.000 бораца[2] | око 16.000 војника[2] | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| око 1.400 мртвих и рањених [1][3] | 4.000 (1.700 мртвих)[3] | ||||||||
Битка за Књажевац (2-5. августа 1876), турска победа у првом српско-турском рату.[1][4][3]
Позадина[уреди | уреди извор]
После турске победе у бици код Великог Извора (6-11. јула 1876), око половине јула 1876. почела је турска офанзива на Тимоку. Борбе су почеле на положајима код Књажевца, које је бранио пуковник Ђура Хорватовић, који је до тада већ изашао на глас као један од најбољих српских трупних официра. Српска народна војска, ненавикнута на рат и војну дисциплину, могла се држати под контролом само претераном строгошћу, и пуковник Хорватовић, строг до суровости, био је управо старешина какав је био потребан да из народне војске извуче максимум могућности.[а] Гланокомандујући српске војске, генерал Михаил Черњајев, није веровао да вреди бранити Књажевац: већ после Великог Извора мислио је да треба напустити цео Књажевачки округ, па је оставио Књажевачку војску без појачања.[1]
Распоред снага[уреди | уреди извор]
Српска војска на тимочком (источном) фронту средином јула 1876. била је подељена на два дела: у Зајечару стајао је са својим корпусом (до 20.000 бораца) пуковник Милојко Лешјанин, а на Грамади између Ниша и Књажевца стајао је пуковник Ђура Хорватовић са Књажевачком војском од око 6-7.000 бораца. Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском земљишту 20.000 Турака под командом Осман Нури-паше из Видина, а спрам Хорватовића стајали су код Грамаде Хафис-паша са 8.000 бораца, а код Пандирала Сулејман-паша, такође са 8-9.000 људи. Ове две турске дивизије чиниле су један корпус под командом Ејуб-паше.[2]
Битка[уреди | уреди извор]
Упркос турској надмоћи у броју и квалитету трупа и наоружања, Књажевачка војска се бранила код Грамаде, на Тресибаби и код Књажевца пуних 7 дана. Слабо наоружана народна војска борила се храбро и пожртвовано, коморџије и занатлијске чете уведене су у борбу, а велики број грађана, стараца и дечака ослобођених војне обавезе, добровољно је узео оружје. Последња два дана битке сасвим је нестало хране, а до краја битке петина бранилаца била је избачена из строја.[1][3]
Битка код Грамаде[уреди | уреди извор]
29. јула[б] ударио је на Књажевачку војску на Грамади (6-7.000 бораца) Хафис-паша са 8.000 људи, а у исто време кренуо се и Сулејман-паша од Пандирала са још 8.000 бораца. Борба око Грамаде и Дервена трајала је три дана, и пуковник Хорватовић најпосле је био принуђен да се повуче нагло према Књажевцу, јер је српска позадина била угрожена од Сулејман-пашине дивизије.[2]
Бој на Тресибаби[уреди | уреди извор]
29. јула[в] прикупила се сва Књажевачка војска (највише 7.000 људи) на брду Тресибаби, јужно од Књажевца. Обе турске дивизије, сада под командом Ејуб-паше, који је стигао у турски логор, удариле су на српске положаје 30. јула. Жестоке борбе трајале су пуна три дана, али је 31. јула српска војска принуђена да се повуче са Тресибабе, пошто су трупе биле проређене и изморене, а пред њима је стајала бар троструко јача турска војска, којој су стално пристизала нова појачања из Ниша.[2][4]
Одбрана Књажевца[уреди | уреди извор]
Књажевачка војска се 31. јула повукла са Тресибабе на положаје за непосредну одбрану Књажевца са делом леве колоне Моравске војске. Ејуб-пашин корпус је 2. августа напао Књажевац и након тродневне борбе, после жилавог отпора принудио српске снаге да се ноћу 4-5. августа повуку на положаје код Сокобање и Лукова.[4]
Последице[уреди | уреди извор]
Пад Књажевца довео је до напуштања Зајечара, који је пао после тродневне битке, и распуштања српске Тимочке војске, чији су се остаци повукли на запад и утврдили у планинским пролазима код Сокобање и Бољевца, поставши део Моравске војске. Турци су заузели књажевачки и зајечарски округ: Књажевац су напустили после краткотрајне окупације, док је Зајечар остао у њиховим рукама до краја рата.
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Генерал Фрањо Зах је писао о Хорватовићу да је грубијан и простак слабог васпитања, без витештва, али врло добар трупни официр. Такође, знало се да је са револвером у руци гонио своје трупе у борбу.
- ^ 17. јула по Јулијанском (старом) календару. Године 1876. Јулијански и Грегоријански календар разликовали су се за 12 дана.
- ^ 21. јула по Јулијанском (старом) календару.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. 2. Београд: Геца Кон. стр. 57—60.
- ^ а б в г д Todorović, Pera (1988). Dnevnik jednoga dobrovoljca. Srpska književnost Memoari, dnevnici, autobiografije. Beograd: Nolit. стр. 6—11. ISBN 978-86-19-01615-5.
- ^ а б в г Опачић, Др Петар; Скоко, Др Саво (1981). Српско-турски ратови 1876-1878. Београд: БИГЗ. стр. 96—102.
- ^ а б в Гажевић, Никола, ур. (1975). Војна енциклопедија 9. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 118—119.
Литература[уреди | уреди извор]
- Опачић, Др Петар; Скоко, Др Саво (1981). Српско-турски ратови 1876 - 1878. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 339.
- Опачић, Петар; Скоко, Саво; Вукчевић, Славко и Ратковић-Костић, Славица (1998). Битке и бојеви у Српско-турском и Црногорско-турском рату 1876 - 1878. и Српско-бугарском рату 1885. [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 2. Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод. стр. 622. ISBN 86-335-0038-8.
- Бабац, Душан М. (2011). Српска војска у ратовима за независност 1876 - 1878. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 247. ISBN 978-86-335-0325-9.