Георгије Богић

С Википедије, слободне енциклопедије
Георгије Богић
Djordje Bogic.jpg
Георгије Богић
Датум рођења(1911-02-06)6. фебруар 1911.
Место рођењаПакрац
 Аустроугарска
Датум смрти17. јун 1941.(1941-06-17) (30 год.)
Место смртиНашице
 НДХ

Георгије Богић (6. фебруар 191117. јун 1941) је био јереј СПЦ и парох у Нашицама.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се 6. новембра 1911. године у Субоцкој, код Пакраца.[1] Нижу гимназију је похађао у Новој Градишки, а Богословију је завршио у Сарајеву. За православног свештеника рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Болмача. Ступио је у српску православну парохију у Нашицама пред Други светски рат, 1940. године.

Страдање[уреди | уреди извор]

Трећа градња православне цркве у Славонском Броду. Црква св. Ђорђа из 1780. је срушена 1941., а друга, на другој локацији је срушена 1991., као и капела св. Ђорђа. Ова трећа се гради на темељима друге која је од 1991. до 2018. била рушевина, а гради се по истом пројекту као и претходна. Разлика је само у томе што су претходне две цркве и капела биле посвећене светом великомученику Георгију, а ова је посвећена свештеномученику Георгију Богићу

О убиству[2] Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолц.[3] Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића".[4] Нашички млекар Феликс Лахнер са још двојицом наоружаних усташа били су егзекутори зверства. "Извели су га из стана у пола ноћи, одвели ван места и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.

Поп Богић је убијен да би се месни православни Срби присилили, да пређу у католичку веру.[5]

Свештеника Богића су усташе 17. јуна 1941. године одвеле на један пашњак у селу Мартин код Нашица, и ту га „везале за једно дрво, па му онда одсекли уши, нос, језик, браду заједно са кожом. Несретни свештеник је урликао од бола, али пошто је био јак и млад држао се усправно за све време док је мучен“. Затим су му ископали очи, уз најпогрдније речи против Српства и православља. Кад су видели да још стоји усправно, ножем су му распорили груди и он се тек тада нагао да падне. Један усташа је тада узвикнуо: „Мајку му влашку још му куца срце, још је жив“. Тада су му пресекли конопац којим је био везан, и он је пао на земљу. Усташама и то није било довољно, па су га најзад кундацима претукли. Богићев леш остао је на месту убиства целе те ноћи и сутрадан, до четири часа поподне, када су га Цигани којима је било заповеђено да леш сахране, однели колима у колонији Брезик на гробље, и ту га укопали.[6]

Српска православна црква га је прогласила за свештеномученика, и његов дан се обележава 4/17. јуна. У Славонском Броду се гради црква посвећена овом новомученику на темељу срушене (1991.) цркве св. мученика Ђорђа.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Душан Штрбац: "Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора...", ? 1960.
  2. ^ Милан Булајић: "Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. године", Београд 1988.
  3. ^ Wiliam Dorich: "Јасеновац: Онда и сада; урота тишине", Њујорк 1997.
  4. ^ Владимир Дедијер, Антун Милетић: "Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991", Београд 1991.
  5. ^ Смиља Аврамов: "Геноцид у Југославији у светлу међународног права", Београд 1992.
  6. ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 159
  7. ^ Архијерејска намјесништва. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]