Георгије Богић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Георгије Богић
Djordje Bogic.jpg
Георгије Богић
Датум рођења(1911-02-06)6. фебруар 1911.
Место рођењаПакрац
 Аустроугарска
Датум смрти17. јун 1941.(1941-06-17) (30 год.)

Георгије Богић (6. фебруар 191117. јун 1941) је био јереј СПЦ и парох у Нашицама.

Биографија[уреди]

Родио се 6. новембра 1911. године у Суботској, крај Пакраца.[1] Нижу гимназију је похађао у Новој Градишки, а Богословију је завршио у Сарајеву. За православног свештеника рукоположен је 25. маја 1934. године, у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Болмача. Ступио је српску православну парохију у Нашицама пред Други светски рат, 1940. године.

Страдање[уреди]

О убиству[2] Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолц.[3] Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића".[4] Нашички млекар Феликс Лахнер са још двојицом наоружаних усташа били су егзекутори зверства. "Извели су га из стана у пола ноћи, одвели ван места и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.

Поп Богић је убијен да би се месни православни Срби присилили, да пређу у католичку веру.[5]

Свештеника Богића су усташе 17. јуна 1941. године одвеле на један пашњак у селу Мартин код Нашица, и ту га „везале за једно дрво, па му онда одсекли уши, нос, језик, браду заједно са кожом. Несретни свештеник је урликао од бола, али пошто је био јак и млад држао се усправно за све време док је мучен“. Затим су му ископали очи, уз најпогрдније речи против Српства и православља. Кад су видели да још стоји усправно, ножем су му распорили груди и он се тек тада нагао да падне. Један усташа је тада узвикнуо: „Мајку му влашку још му куца срце, још је жив“. Тада су му пресекли конопац којим је био везан, и он је пао на земљу. Усташама и то није било довољно, па су га најзад кундацима претукли. Богићев леш остао је на месту убиства целе те ноћи и сутрадан, до четири часа поподне, када су га Цигани којима је било заповеђено да леш сахране, однели колима у колонији Брезик на гробље, и ту га укопали.[6]

Српска православна црква га је прогласила за свештеномученика, и његов дан се обележава 4/17. јула.

Референце[уреди]

  1. ^ Душан Штрбац: "Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора...", ? 1960.
  2. ^ Милан Булајић: "Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. године", Београд 1988.
  3. ^ Wiliam Dorich: "Јасеновац: Онда и сада; урота тишине", Њујорк 1997.
  4. ^ Владимир Дедијер, Антун Милетић: "Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991", Београд 1991.
  5. ^ Смиља Аврамов: "Геноцид у Југославији у светлу међународног права", Београд 1992.
  6. ^ Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 159

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]