Венера (богиња)

Венера је била римска богиња љубави, лепоте, секса, плодности и благостања. У римској митологији била је мајка римског народа преко њеног сина, Енеје, који је преживео пад Троје и избегао у Италију. Велики римски војсковођа, политичар и писац Јулије Цезар тврдио је да његов род води порекло од Марса и Венере. Венера је била централна фигура многих верских празника, а у римској религији је поштована под бројним култним називима.

Код Римљана су митови и иконографија Венериног грчког пандана Афродите прерађивани за потребе римске уметности и књижевности на латинском језику. У каснијој класичној традицији на Западу, Венера је постала једно од најчешће навођених божанстава из грчко-римске митологије као отелотворење љубави и сексуалности.

Име

У граматичкој традицији предложено је низ различитих етимологија имена Венера. М. Теренције Варон Реаћанин одбацује етимологију од глагола vincere и уместо тога предлаже етимологију од глагола vincire: „Мушкарац представља ватру, пошто се код њега налази семе, а жена воду, пошто се плод рађа из њене влаге, а сила која их спаја (vinctionis vis) јесте љубав (Venus). Вергилијев коментатор, Мавро Сервије Хонорат, заступа мишљење да Venus долази од venia (опроштај): „Неки кажу да се Венера зове тако због њене спремности на опроштај (venia).“ Утицајни хришћански филозоф и епископ хипонски, Августин, наклоњен је етимологији од vis: „Каже се да је Венера тако названа зато што жена, сем ако се над њом не примени сила (vis), не престаје да буде девица.“ То исто прихвата и архиепископ севиљски Исидор. Поистовећујући Венеру са разблудним животом у својим Митологијама, Фулгенције додаје: „Док једни Венеру тумаче по епикурејцима као добру ствар, други је тумаче по стоицима као испразну ствар (vanam rem).“ Име је довођено у везу и са глаголом venire, што је посведочено код познатог римског државника, књижевника и беседника М. Тулија Цицерона. Говорећи о Венери, он овако објашњава порекло њеног имена: „Венеру (Venerem) су наши саплеменици назвали тако зато што је по мишљењу истих она богиња којој је полазило за руком да дође до свих ствари (quae ... dea ad res omnes veniret). “ Његово мишљење прихватио је и Арнобије. Ова етимологија управо потврђује да се глагол venire може схватити и у еротском контексту. То се лепо може видети и на овом месту из Овидијевих Метаморфоза, где се песник опредељује за етимологију Венериног имена од глагола venire.

iuvat o meminisse beati temporis, Aeacide, quo primos rite per annos coniuge eram felix, felix erat illa marito. mutua cura duos et amor socialis habebat, nec Iovis illa meo thalamos praeferret amori, nec me quae caperet, non si Venus ipsa veniret, ulla erat Радо се сећам тих срећних дана, Еакиде, када сам, првих година брака, био задовољан својом супрогом, а она била задовољна својим мужем. Између нас било је узајамне бриге и партнерске љубави. Нити би она Јупитрове постеље претпостављала мојој љубави, нити је било иједне друге која би могла да ме освоји, ни кад би ми дошла сама Венера

Међутим, на једном другом месту поред глагола venere, који алудира на богињино изостављено име, Овидије употребљава и именицу vinclis. Дакле, код њега није искључена ни етимологија од глагола vincire.

ut venere torum coniunx et adulter in unum, arte viri vinclisque nova ratione paratis in mediis ambo deprensi amplexibus haerent Чим су супруга (Венера) и њен љубавник (Марс) отишли у кревет, мајсторством њеног мужа (Вулкана) и његовим новоизумљеним оковима (љубавници) остану тако ухваћени усред загрљаја

Богиња башта

Први експлицитни помен Венере у римској књижевности датира из средине 3. века п. н. е. када је Гнеј Невије искористио њено име у пренесеном значењу.

cocus edit Neptunum Cererem et Venerem expertam Volcanom, Liberumque obsorbuit pariter Кувар је појео Нептуна, Цереру и Венеру која је искусила Вулкана, а прогутао је и Либера заједно са њима.

Разуме се да овде Церера означава хлеб, Нептун рибе, а Венера поврће.

Венерина веза са баштама може бити резултат првобитне примене речи venus у значењу „жељена ствар“ или „пожељна ствар“ за баштенске производе.

Ова веза имала је одјека у 2. веку п. н. е. када је комичар Тит Макције Плаут назвао Венеру заштитницом башта. Варон је написао да су узгајивачи поврћа празновали 19. августа зато што је на тај дан храм посвећен Венери, којој су били посвећене баште. У свом сажетку дела Марка Верија Флака научника из првог века, Секст Помпеј Фест (2. или 3. век) експлицитно наводи да су баште биле под будном Венерином заштитом. Ови пасажи могли би, како се чини, да сугеришу да је Венера првобитно била римска богиња повртњака.

Митологија

Милоска Венера (реплика, Народна Галерија Словеније)

У почетку, Венера је била богиња пролећа и тек пробуђене природе, али се под великим утицајем грчке Афродите у јужним деловима Италије и на Сицилији, претворила у богињу љубави и лепоте.

За разлику од Афродите Венерин отац је био бог неба Целус, а посебно поштовање Венера је имала у доба владавине Цезара и Августа, јер су они сматрани директним потомцима Венере .

Венери у част

Венери у част на Форуму јој је био подигнут храм кога јој је посветио Цезар као „Венери Родитељки“, и то после битке код Фарсала, 48. године п. н. е..

Венера је, заједно са богињом Ромом имала заједнички храм недалеко од Колосеума. То је био највећи храм античког Рима - двоструки храм под једним кровом (110х53 метра). Храм је подигао цар Хадријан 121. године п. н. е., а на његовим остацима је у 12. веку саграђен храм Santa Francesca Romana, са чувеним звоником.

Литература

• Замаровски, Војтех (1985). Јунаци античких митова: Лексикон грчке и римске митологије. Загреб. стр. 334. 

Види још

• Валовити Океан
• Венерине очи

Спољашње везе

• Венера Ђошуа Рејнолдс -Венера