Илија Петковић

Илија Петковић
Илија Петковић
	Илија Петковић, 1968. године
Лични подаци
Надимак	Петко
Датум рођења	22. септембар 1945.
Место рођења	Книн, ДФ Југославија
Датум смрти	27. јун 2020. (74 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Позиција	Десно крило
Јуниорска каријера
0000—1964	НК Динара
Сениорска каријера
Године	Клуб
1964—1973 ; 1973—1976 ; 1976—1983	ОФК Београд; ФК Троа; ОФК Београд
Репрезентативна каријера
1968—1974	СФР Југославија
Тренерска каријера
1990—1993	ОФК Београд
1993—1995	Сервет
1997—1998	СР Југославија (помоћник)
1998	Ависпа Фукуока (помоћник)
1999—2000	Арис Солун
2000—2001	СР Југославија
2001	Шангај Шенхуа
2002	Сичуан Гуанченг
2003—2006	Србија и Црна Гора
2009—2010	Инчон јунајтед
2010	Ал Ахли Доха
2013	Гјонгнам
2017	Србија до 20
Награде
Фудбал
Европско првенство

Илија Петковић (Книн, 22. септембар 1945 — Београд, 27. јун 2020) био је српски фудбалер, фудбалски тренер и бивши селектор фудбалске репрезентације Србије и Црне Горе.

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Петковић је играчку каријеру почео у книнском лигашу Динари. У 19. години је дошао у Београд где је постао играч ОФК Београда за који је играо укупно 16 сезона, најпре од 1964. до 1973. године, а затим и од 1976. до 1983. У сезони 1965/66. са ОФК Београдом је освојио Купу Југославије. За ОФК Београд је одиграо 417 утакмица и постигао 68 голова. Због његове брзине и експлозивности звали су га „тајфун са Карабурме”.

Петковић је три године, од 1973. до 1976, играо за француски Троа.

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

За селекцију Југославије је играо од 1968. до 1974. године. У том периоду репрезентативни дрес је облачио 43 пута и постигао шест голова.

За репрезентацију је дебитовао 24. априла 1968. на стадиону Црвене звезде. Југославија је била домаћин Француској у реванш сусрету четвртфинала Купа нација. У првој утакмици, одиграној 18 дана раније у Марсељу, било је 1:1. Илији Петковићу је требало три минута да постигне и први гол. Други пут међу стрелце се уписао у 33. минуту. На крају, Југославија је победила Француску 5:1.

Та победа је донела Југословенима пласман на завршни део Купа нација, који је одржан у јуну те године у Италији. На завршном турниру су у полуфиналу победили Енглеску са 1:0 голом Џајића чиме су се пласирали у финале. Резултат финала против домаће селекције је био 1:1 па је по тадашњим правилима одиграна нова утакмица коју су Италијани добили са 2:0. У тој утакмици Петковић није играо због повреде.

Петковић је учествовао у репрезентацији која се пласирала на Светско првенство у фудбалу 1974. победивши у бараж мечу репрезентацију Шпаније. Играо је на већини утакмица и постигао је осми погодак у победи против Заира од 9:0. На том првенству је и завршио репрезентативну каријеру. Посљедњу утакмицу је одиграо против Пољске у поразу 2:1. Репрезентације је првенство окончала у другој групној фази.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Каријеру спортског радника Петковић је почео као спортски директор ОФК Београда. Касније, у периоду од 1990. до 1993. године био је и тренер екипе у којој је провео највећи дио своје играчке каријере.

У међувремену, Петковић је био тренер у штабу омладинске репрезентације Југославије која је 1987. године у Чилеу постала првак света.

Петковић је предводио и Медитеранску репрезентацију као и Војни тим ког су чинили фудбалери на редовном одслужењу војног рока.

Интернационалну тренерску каријеру Илија Петковић је почео 1993. године у швајцарском Сервету. Тим из Женеве је тренирао две године. У сезони 1993/94. освојио је шампионску титулу.

Илија Петковић је током 1997. и 1998. године био тренер у штабу репрезентације коју је тада водио Слободан Сантрач, његов дугогодишњи саиграч у ОФК Београду. „Плави” су се пласирали на Светско првенство у Француској, али Петковић није био учесник такмичења у Француској, јер је прихватио позив јапанског прволигаша Ависпе из Фукуоке.

У Јапану је Петковић оставио добар утисак, што је условило каснијим позивима у редове комшијских кинеских прволигаша – Шенхуа и Сечуану.

Петковић је у сезони 1999/2000. тренирао и солунски Арис. У националном купу су елиминисали Панатинаикос, а такмичење су завршили у полуфиналу.

Селектор репрезентације[уреди | уреди извор]

Илија Петковић је у два наврата био селектор националног тима. Први пут је радио од јула 2000. до фебруара 2001. године. У том раздобљу „плави” су остварили победу у првој утакмици Прве групе квалификација за Светско првенство 2002. године, а савладан је Луксембург у гостима. Такође, национални тим Југославије у јануару 2001. освојио је прво место на „Сахара купу“ одржаном у Индији.

После тог турнира, Петковић је отишао у Кину. У Фудбалски савез, на место селектора, вратио се крајем јула 2003. године. Био је то изузетно тежак тренутак за домаћи фудбал јер је само месец раније репрезентација поражена од Азербејџана у Бакуу са 2:1 у утакмици квалификација за Европско првенство 2004.

Под Петковићевим руководством су у наставку квалификација забележене две победе над Велсом и реми против Италије који нису били довољни да се обезбеди пласман на континентално првенство.

Петковић је остао на месту селектора и на почетку наредних квалификација за Светско првенство 2006.^[1] Квалификације су успешно окончане, а током 10 квалификационих мечева није забележен ниједан пораз, а примљен је само један гол.

У тим за Светско првенство је након повреде Мирка Вучинића позвао сина Душана па га је под притиском медија на крају изоставио са списка. Репрезентација Србије и Црне Горе је првенство у Немачкој 2006. завршила као последња, на 32. месту, забележивши поразе од Холандије, 1:0, Аргентине, 6:0 и Обале Слоноваче, 3:2.

Наставак каријере у Азији[уреди | уреди извор]

Петковић није обновио уговор са националним савезом по завршетку Светског првенства па је остао без ангажмана. Након паузе од две и по године, почетком 2009. године, Петковић се вратио у Азију и преузео корејског прволигаша Инчон јунајтед с којим је освојио пето мјесто у првенству. Након Јужне Кореје Петковић је у јулу 2010. преузео катарски Ал Ахли који је водио до краја те године. Након нове паузе и различитих нагађања о новим ангажманима, Петковић је преузео корејски Гјонгнам у мају 2013.^[2]