Илија Петковић
| Илија Петковић | |||
|---|---|---|---|
 Илија Петковић, 1968. године | |||
| Лични подаци | |||
| Надимак | Петко | ||
| Датум рођења | 22. септембар 1945. | ||
| Место рођења | Книн, ДФ Југославија | ||
| Датум смрти | 27. јун 2020. (74 год.) | ||
| Место смрти | Београд, Србија | ||
| Позиција | Десно крило | ||
| Јуниорска каријера | |||
| —1964 | НК Динара | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1964—1973 1973—1976 1976—1983 |
ОФК Београд ФК Троа ОФК Београд |
212 122 171 |
(37) (7) (16) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1968—1974 | СФР Југославија | 43 | (6) |
| Тренерска каријера | |||
| 1991—1993 | ОФК Београд | ||
| 1993—1995 | Сервет | ||
| 1997—1998 | СР Југославија (помоћник) | ||
| 1998 | Ависпа Фукуока (помоћник) | ||
| 1999—2000 | Арис Солун | ||
| 2000—2001 | СР Југославија | ||
| 2001 | Шангај Шенхуа | ||
| 2002 | Сичуан Гуанченг | ||
| 2003—2006 | Србија и Црна Гора | ||
| 2009—2010 | Инчон јунајтед | ||
| 2010 | Ал Ахли Доха | ||
| 2013 | Гјонгнам | ||
| 2017 | Србија до 20 | ||
Илија Петковић (Книн, 22. септембар 1945 — Београд, 27. јун 2020) био је српски фудбалер, фудбалски тренер и бивши селектор фудбалске репрезентације Србије и Црне Горе.
Играчка каријера
[уреди | уреди извор]Петковић је играчку каријеру почео у книнском лигашу Динари. У 19. години је дошао у Београд где је постао играч ОФК Београда за који је играо укупно 16 сезона, најпре од 1964. до 1973. године, а затим и од 1976. до 1983. У сезони 1965/66. са ОФК Београдом је освојио Купу Југославије. За ОФК Београд је одиграо 417 утакмица и постигао 68 голова. Због његове брзине и експлозивности звали су га „тајфун са Карабурме”.
Петковић је три године, од 1973. до 1976, играо за француски Троа.
Репрезентативна каријера
[уреди | уреди извор]
За селекцију Југославије је играо од 1968. до 1974. године. У том периоду репрезентативни дрес је облачио 43 пута и постигао шест голова.
За репрезентацију је дебитовао 24. априла 1968. на стадиону Црвене звезде. Југославија је била домаћин Француској у реванш сусрету четвртфинала Купа нација. У првој утакмици, одиграној 18 дана раније у Марсељу, било је 1:1. Илији Петковићу је требало три минута да постигне и први гол. Други пут међу стрелце се уписао у 33. минуту. На крају, Југославија је победила Француску 5:1.
Та победа је донела Југословенима пласман на завршни део Купа нација, који је одржан у јуну те године у Италији. На завршном турниру су у полуфиналу победили Енглеску са 1:0 голом Џајића чиме су се пласирали у финале. Резултат финала против домаће селекције је био 1:1 па је по тадашњим правилима одиграна нова утакмица коју су Италијани добили са 2:0. У тој утакмици Петковић није играо због повреде.
Петковић је учествовао у репрезентацији која се пласирала на Светско првенство у фудбалу 1974. победивши у бараж мечу репрезентацију Шпаније. Играо је на већини утакмица и постигао је осми погодак у победи против Заира од 9:0. На том првенству је и завршио репрезентативну каријеру. Посљедњу утакмицу је одиграо против Пољске у поразу 2:1. Репрезентације је првенство окончала у другој групној фази.
Тренерска каријера
[уреди | уреди извор]Каријеру спортског радника Петковић је почео као спортски директор ОФК Београда. Касније, у периоду од 1991. до 1993. године био је и тренер екипе у којој је провео највећи дио своје играчке каријере.
У међувремену, Петковић је био тренер у штабу омладинске репрезентације Југославије која је 1987. године у Чилеу постала првак света.
Петковић је предводио и Медитеранску репрезентацију као и Војни тим ког су чинили фудбалери на редовном одслужењу војног рока.
Интернационалну тренерску каријеру Илија Петковић је почео 1993. године у швајцарском Сервету. Тим из Женеве је тренирао две године. У сезони 1993/94. освојио је шампионску титулу.
Илија Петковић је током 1997. и 1998. године био тренер у штабу репрезентације коју је тада водио Слободан Сантрач, његов дугогодишњи саиграч у ОФК Београду. „Плави” су се пласирали на Светско првенство у Француској, али Петковић није био учесник такмичења у Француској, јер је прихватио позив јапанског прволигаша Ависпе из Фукуоке.
У Јапану је Петковић оставио добар утисак, што је условило каснијим позивима у редове комшијских кинеских прволигаша – Шенхуа и Сечуану.
Петковић је у сезони 1999/2000. тренирао и солунски Арис. У националном купу су елиминисали Панатинаикос, а такмичење су завршили у полуфиналу.
Селектор репрезентације
[уреди | уреди извор]
Илија Петковић је у два наврата био селектор националног тима. Први пут је радио од јула 2000. до фебруара 2001. године. У том раздобљу „плави” су остварили победу у првој утакмици Прве групе квалификација за Светско првенство 2002. године, а савладан је Луксембург у гостима. Такође, национални тим Југославије у јануару 2001. освојио је прво место на „Сахара купу“ одржаном у Индији.
После тог турнира, Петковић је отишао у Кину. У Фудбалски савез, на место селектора, вратио се крајем јула 2003. године. Био је то изузетно тежак тренутак за домаћи фудбал јер је само месец раније репрезентација поражена од Азербејџана у Бакуу са 2:1 у утакмици квалификација за Европско првенство 2004.
Под Петковићевим руководством су у наставку квалификација забележене две победе над Велсом и реми против Италије који нису били довољни да се обезбеди пласман на континентално првенство.
Петковић је остао на месту селектора и на почетку наредних квалификација за Светско првенство 2006.[1] Квалификације су успешно окончане, а током 10 квалификационих мечева није забележен ниједан пораз, а примљен је само један гол.
У тим за Светско првенство је након повреде Мирка Вучинића позвао сина Душана па га је под притиском медија на крају изоставио са списка. Репрезентација Србије и Црне Горе је првенство у Немачкој 2006. завршила као последња, на 32. месту, забележивши поразе од Холандије, 1:0, Аргентине, 6:0 и Обале Слоноваче, 3:2.
Наставак каријере у Азији
[уреди | уреди извор]Петковић није обновио уговор са националним савезом по завршетку Светског првенства па је остао без ангажмана. Након паузе од две и по године, почетком 2009. године, Петковић се вратио у Азију и преузео корејског прволигаша Инчон јунајтед с којим је освојио пето мјесто у првенству. Након Јужне Кореје Петковић је у јулу 2010. преузео катарски Ал Ахли који је водио до краја те године. Након нове паузе и различитих нагађања о новим ангажманима, Петковић је преузео корејски Гјонгнам у мају 2013.[2]
Смрт
[уреди | уреди извор]Преминуо је у Београду 27. јуна 2020. године, након пуцања чира на дванаестопалачном цреву и заражења коронавирусом.[3] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ilija Petković ostaje selektor "plavih"
- ^ „Илија Петковић тренер Гјонгнама”. Архивирано из оригинала 04. 10. 2013. г. Приступљено 03. 10. 2013.
- ^ Preminuo Ilija Petković
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Илија Петковић на сајту reprezentacija.rs
- Профил Илије Петковића на transfermarkt.com
- Илија Петковић на веб-сајту National Football Teams (језик: енглески)
- Порекло фудбалера и тренера Илије Петковића (Порекло, 30. јун 2020)
Састави репрезентације | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
- Рођени 1945.
- Умрли 2020.
- Книњани
- Срби у Далмацији
- Српски фудбалери
- Крилни играчи у фудбалу
- Српски фудбалски тренери
- Југословенски фудбалски тренери
- Тренери ФК Сервет
- Тренери ОФК Београда
- Фудбалери ОФК Београда
- Фудбалери Трое
- Југословенски фудбалски репрезентативци
- Фудбалери на Европском првенству 1968.
- Фудбалери на Светском првенству 1974.
- Тренери ФК Шангај Шенхуа
- Селектори фудбалске репрезентације Србије и Црне Горе
- Селектори на Светском првенству у фудбалу 2006.
- Умрли од чира
- Умрли од последица ковида 19 у Србији
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду