Пређи на садржај

Доњецка Народна Република

С Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је о административној јединици Русије и бившој непризнатој држави. За административну јединицу Украјине погледајте страницу Доњецка област.
Доњецка Народна Република
рус. Донецкая народная республика
Химна: 
Државна химна Доњецке Народне Републике
(рус. Государственный гимн Донецкой Народной Республики)
Проглашене и контролисане територије ДНР. Тамно зелена — територија под контролом од 23. фебруара 2022, зелена — освојена од 24. фебруара 2022., светло зелена — територија под контролом Украјине
Главни градДоњецк
Службени језикруски
Владавина
Облик државевојна окупација и анексија
 — ГлаваДенис Пушилин
 — ПремијерВиталиј Хоценко
 — Председник Народног саветаВладимир Бидјовка
Законодавна властНародни савет
Историја
Окупирана територијаУкрајине
 — Успостављена7. април 2014.
 — "Референдум о независности"11. мај 2014.
 — Мински протокол5. септембар 2014.
 — Мински протокол II12. фебруар 2015.
 — Дејуре призната од стране Русије21. фебруар 2022.
 — Анексија од Русије30. септембар 2022.
Географија
Површина‍
 — укупно8.902 km2 (-)
Становништво‍
 — 2018 (процена)2.302.444 (-)
 — густина258,64 ст./km2
Економија
Валутаруска рубља
Остале информације
Временска зонаUTC +3
Позивни број+380 62

Доњецка Народна Република (рус. Донецкая Народная Республика, скраћено Доњецка НР или ДНР) била је једнострано проглашена држава на територији Украјине коју Руска Федерација, Сирија и Северна Кореја признају као независну.[1][2] Главни и највећи град Доњецке Народне Републике је Доњецк, а службени језик руски. Шеф државе од 2018. до 2022. године био је Денис Пушилин.

Украјина је ДНР и Луганску Народну Републику (ЛНР) прогласила терористичким организацијама.[3] Украјина их сматра делом „привремено окупираних територија Украјине“ као резултат руске војне интервенције, заједно са Аутономном Републиком Крим и Севастопољем.[4][5] Власти ДНР и Влада Украјине процењују да око 2 милиона људи, више од половине укупног становништва Доњецке области, живи у регионима под контролом ДНР. Иако побуњеници не управљају већим делом Доњецке области у смислу површине и контролишу само 7.853 km², они држе веће градове као што су Доњецк, Макејевка и Горловка.[6]

Русија је 21. фебруара 2022. године званично признала ДНР и ЛНР као независне државе, поставши прва држава чланица УН која је то учинила.[2][7] Сирија је признала ДНР и ЛНР 29. јуна 2022. године.[8] Северна Кореја је признала ДНР 13. јула 2022. године.[9]

Као делимично призната држава, Доњецка Народна Република је престала са постојањем 30. септембра 2022. године након припајања Руској Федерацији, чиме је постала спорна република Русијe.

Географија

[уреди | уреди извор]

Терен је брдовита равница, рашчлањена речним долинама. Просечна надморска висина је 140 м, а доступни минерали су угаљ, кречњак, гипс, глина, стаклени песак, шљунак.

Клима је умерено континентална. Зима је блага и кратка, лето вруће и дуго. Просечна температура у јануару је -4 °C, у јулу +21 °C. Апсолутни минимум је -36 °C, а максимум +42 °C. Просечна годишња количина падавина креће се од 380-550 мм.

Историја

[уреди | уреди извор]
Види још: Евромајдан, Руска анексија Крима и Рат на истоку Украјине

Луганска и Доњецка Народна Република се налазе у историјском региону Донбас у источној Украјини. Од независности Украјине од Совјетског Савеза 1991. године, источна и западна Украјина су обично гласале за различите кандидате на председничким изборима. Виктор Јанукович, родом из Доњецка, изабран је за председника Украјине 2010. године. Незадовољство источних Украјинаца владом може се приписати и евромајданским протестима који су почели у новембру 2013. године,[10] као и подршци Русије[11] због напетости у односима Русије и Украјине око геополитичке оријентације Украјине.[12]

Збацивање председника Јануковича у украјинској револуцији 2014. године довело је до протеста у источној Украјини, који су постепено ескалирали у оружани сукоб између новоформиране украјинске владе и локалних оружаних милиција.[13] Проруске немире у Украјини првобитно су карактерисали нереди и протести који су на крају прерасли у јуриш на владине канцеларије[14] и успостављање контролних пунктова и барикада.

Оснивање

[уреди | уреди извор]
Проруски сепаратисти заузимају зграду РСА у Доњецку 7. априла 2014. године

У недељу, 6. априла 2014. године, између 1,000 и 2,000[15] проруских побуњеника присуствовали су митингу у Доњецку, захтевајући референдум о независности Доњецка од Украјине сличан референдуму на Криму.[тражи се извор] Украјински медији су тврдили да предложени референдум нема опцију статус кво.[16] Након тога, 200 до 1,000 сепаратиста упали су и преузели контролу над прва два спрата владиног седишта Регионалне државне управе (РСА), разбијајући врата и прозоре. Сепаратисти су захтевали референдум за придруживање Русији и рекли да ће у супротном преузети једнострану контролу и разрешити изабрану владу.[17][18][19] Када седница није одржана, сепаратисти су одржали гласање у згради РСА и великом већином подржали проглашење Доњецке Народне Републике.[20] Како преноси руски ИТАР-ТАСС, декларацију су изгласали поједини регионални законодавци, док украјински медији тврде да ни градско веће Доњецка ни окружна већа града нису делегирали ниједног представника на седницу.[21][22] Владине зграде су заузете у градовима Доњецк, Маријупољ, Горловка, Славјанск, Краматорск, Јенакијеве, Макејевка, Друшкивка и Жданивка. Поред делова Доњецке области које су заузели активисти привржени Доњецкој Народној Републици, делови регије су остали под контролом украјинске владе. На неким местима дошло је и до оружаних сукоба.[тражи се извор]

Политичко руководство су у почетку чинили Денис Пушилин, самоименовани председник владе,[23][24] док је Игор Какидзјанов именован за команданта „Народне армије“.[25] Александар Бородај, руски држављанин, именован је за премијера, док је Игор Гиркин постављен за министра одбране. Лидери ДНР су 6. априла најавили да ће се референдум о томе да ли се Доњецка област треба придружити Руској Федерацији одржати најкасније 11. маја 2014. године.[26] Поред тога, лидери групе су апеловали на руског председника Владимира Путина да пошаље руске мировне снаге у регион.[26][27]

Дана 25. априла, руководство Доњецке Народне Републике затражило је помоћ од Русије, Белорусије и Србије.[28]

Референдум о независности 11. маја 2014.

[уреди | уреди извор]
Људи са заставом ДНР у Доњецку, 9. мај 2014.

Планирани референдум одржан је 11. маја 2014. године, без обзира на Путинов апел да се одложи.[29] Организатори су тврдили да је 89% гласало за незавиност, а 10% против, уз излазност од скоро 75%. У неким крајевима кијевска власт насилно је ометала гласања. Резултате референдума није званично признала ниједна држава.[30] Немачка и Сједињене Државе су изјавиле да референдум нема „демократски легитимитет“,[31] док је руска влада изразила „поштовање“ за резултате и позвала на „цивилизовану“ имплементацију.[32]

Дан након референдума, Народни савет ДНР је прогласио Доњецк за суверену државу са неодређеном границом и затражио од Русије да размотри питање приступања републике Руској Федерацији.

Прва пуна Влада ДНР именована је 16. маја 2014. године.[33]

Конфедерација Новорусија

[уреди | уреди извор]

Конфедерација Новорусија (конфедерација ДНР и ЛНР) проглашена је 22. маја 2014. године,[34] а месец дана касније портпароли ДНР и ЛНР републике су прогласили њихово спајање у конфедералну „Унију народних република“.[35] У року од годину дана пројекат је угашен.[36]

Мировни предлози, застој и признање независности

[уреди | уреди извор]

Дана 5. септембра 2014. године у Минску, украјинске и сепаратистичке власти су потписале споразум (Мински протокол) о примирју у источној Украјини. Споразум је садржао 14 тачака које се тичу надгледања примирја, размене заробљеника и друга питања.[37]

Дана 12. фебруара 2015, лидери ДНР и ЛНР, Александар Захарченко и Игор Плотницки, потписали су споразум Минск II. Према споразуму, требало би да се уведу амандмани на украјински устав, укључујући „кључни елемент децентрализације“ и одржавање избора у ЛНР и ДНР у складу са Минским протоколом. Заузврат, територија коју држе побуњеници би била реинтегрисана у Украјину.[38][39]

Потписивање указа о признању независности ДНР и ЛНР, 21. фебруар 2022.

Дана 16. октобра 2016. године, истакнути руски држављанин и војни командант ДНР Арсен Павлов убијен је од импровизоване експлозивне направе у лифту свог стана у Доњецку.[40] Други војни командант ДНР, Михаил Толстих, погинуо је у експлозији у својој канцеларији у Доњецку 8. фебруара 2017. године,[41] док је 31. августа 2018. године глава и премијер ДНР Александар Захарченко погинуо је у експлозији у кафићу у Доњецку.[42]

У јануару 2021. године ДНР и ЛНР су у "доктрини руски Донбас“ навеле да имају за циљ да заузму све територије Доњецке и Луганске области под контролом украјинске владе у блиској будућности.[43]

Министарство за ванредне ситуације ДНР објавило је 18. фебруара 2022. године планирану евакуацију око 700 хиљада људи из републике.[44] Влада ДНР ово повезује са могућом офанзивом Украјине на ДНР и ЛНР,[45] а 19. фебруара, глава републике, Денис Пушилин потписао је указ о организовању опште мобилизације у ДНР.[46] Дана 21. фебруара 2022. године, руски председник Владимир Путин потписао је указ о признавању независности и суверенитета ДНР и ЛНР,[47] а наредног дана Русија и ДНР су потписале Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи.[48] Русија је признањем независности ДНР и ЛНР постала прва држава чланица УН која је то учинила.

Инвазија Русије на Украјину

[уреди | уреди извор]
Види још: Инвазија Русије на Украјину

Дана 24. фебруара 2022. године, председник Русије Владимир Путин је саопштио да Русија покреће „специјалну војну операцију“ у Донбасу и Украјини.[49] Припадници Народне Милиције ДНР од почетка операције учествују у борбама против украјинских снага на територији Донбаса.[50] До 22. марта 2022. године, снаге ДНР су преузеле контролу над 99 насељених места на територији Доњецке области.[51]

У ДНР је од 23. до 27. септембра одржан референдум о припајању Руској Федерацији.[52] 30. септембра 2022. Доњецка Народна Република престаје да постоји након званичног уједињења са Русијом.

Влада и политички систем

[уреди | уреди извор]
Денис Пушилин, актуелна глава ДНР

Највиши званичник и шеф извршне власти је глава Доњецке Народне Републике. На ову функцију 11. новембра 2018. године изабран је Денис Пушилин. Глава ДНР се бира на пет година тајним гласањем на општим непосредним изборима; исто лице не може обављати дужност дуже од два узастопна мандата. Шеф ДНР-а формира владу, која укључује министре и шефове ресора који немају министарства, али су по статусу званично равноправни са министрима. Квантитативни састав и структура владе нису регулисани законом и утврђује их глава републике.

Највиши законодавни орган је Народни савет Доњецке Народне Републике (до новембра 2014. звао се Врховни савет; коришћен је и назив Републичка скупштина). Тренутно је председник Народног савета Владимир Бидјовка. Посланици се бирају на петогодишњи мандат на непосредним општим парламентарним изборима који се одржавају по пропорционалном систему у вишечланим изборним јединицама. Квантитативни састав Савета, регулисан важећим законодавством, је 100 људи.

Владајућа странка у ДНР је Доњецка република.

Спољни односи

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Међународноправни статус Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике

Све државе чланице УН, осим Русије, Сирије и Севене Кореје[53][54] сматрају територију коју контролише ДНР легалним делом Украјине. Никарагва, Белорусија и Венецуела изразиле су подршку руском признању независности ДНР.[55][56][57] Јужна Осетија, која је такође држава са ограниченим признањем, углавном међународно призната као део Грузије, признала је ДНР као суверену државу након што је прогласила независност од Украјине 2014. године.[58] Абхазија је признала ДНР 25. фебруара 2022.[59] ДПР негује односе са европским десничарским и националистичким политичарима и писцима.[60][61]

Полиција у Доњецку 2014. године

Војска

[уреди | уреди извор]

Народну милицију ДНР формирали су Павел Губарев, који је изабран за „народног гувернера“ Доњецке области и Игор Гиркин, постављен за министра одбране Доњецке Народне Републике.[62] Народна милиција учествује од 2014. године у рату на истоку Украјине.

Многи страни добровољци, укључујући и више од 300 српских добровољаца, прикључили су се сепаратистичкој војсци.[63] Један од најпознатијих страних добровољаца у ДНР је Дејан Берић, добровољац из Србије.[64]

Ред и закон

[уреди | уреди извор]

Министарство унутрашњих послова је ресор ДНР-а одговоран за спровођење закона и реда.[65] ДНР је 2014. увела смртну казну за случајеве издаје, шпијунаже и убистава политичких лидера. Већ су постојале оптужбе за вансудско погубљење.[66]

У извештају Високог комесаријата за људска права из почетка марта 2016. године наведено је да људи који живе у областима под контролом сепаратиста доживљавају „потпуно одсуство владавине закона, извештаје о произвољном притвору, мучењу и притвору без комуникације, и да немају приступ правим механизмима обештећења“.[67]

Фридом хаус оцењује источне територије Донбаса које контролишу ДНР и ЛНР као „неслободне“, добивши 4 од 100 у индексу слободе у свету за 2021. годину.[68] Гардијан је 17. фебруара 2022. године изјавио да „јавна опозиција у ДПР практично не постоји“.[69]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Административна подела ДНР

Доњецка Народна Република је подељена на 17 административних јединица:[70]

Државни симболи

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Застава Доњецке Народне Републике и Грб Доњецке Народне Републике

Државни симболи ДНР регулисани су уставом и важећим законодавством.

Песма „Устани Донбасе” је незванично коришћена као химна 2014. године. Од фебруара 2017. године[71] званично се користи песма „Велики Донбас, част и понос народа“, заснована на химнама СССР-а и Русије.[72]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Према попису становништва из 2001. године, Украјинци чине већину од 56,9% становништва, а следе Руси са 38,2% укупног становништва Донбаса.[73] Службени,[74] а уједно и већински језик Доњецке Народне Републике је руски језик који 74,9% становништва Донбаса говори као матерњи језик.[73]

Већински део становништва је православне вероисповести.

Привреда

[уреди | уреди извор]
Производи из фабрике у Чистјакову на сајму у Доњецку 2018.

Доњецка Народна Република има мешовиту привреду. Након процеса приватизације великих размера касних 90-их, већина компанија у Доњецкој Народној Републици сада је у приватном власништву. Економија се заснива на мешавини тешке индустрије (производња челика), производње електричне енергије и производња текстила, које заједно чине око 80% укупне индустријске производње.[тражи се извор]

ДНР има своју централну банку, Централну републичку банку.[75]

Економија Републике се често описује као зависна од кријумчарења и трговине оружјем,[76] а неки је називају "мафијашком државом". Придруживање војним формацијама ДНР или њеним цивилним службама постало је једна од ретких гаранција за стабилан приход у ДНР.[77]

Образовање

[уреди | уреди извор]

До почетка школске године 2015–2016, власти ДНР-а су ревидирали наставни план и програм.[78] Часови украјинског језика смањени су са око осам сати седмично на два сата; док је време посвећено часовима руског језика и књижевности повећано.[78] Часови историје су промењени како би се дао већи нагласак на историју Донбаса.[78] Систем оцењивања је промењен са (украјинске) шеме од 12 поена на систем оцењивања од пет поена који се такође користи у Русији.[78]

У априлу 2016. године власти ДНР-а су увеле „часове подизања свести о државности“.[79]

Култура

[уреди | уреди извор]

Празници

[уреди | уреди извор]
Становници Доњецка носе портрете предака који су се борили у Другом светском рату, 9. мај 2016.

Главни празници у републици су Дан победе (9. мај) и Дан Републике (11. мај).[80] Потоњи слави проглашење ДПР-а, што представља неку врсту националног дана.

Спорт

[уреди | уреди извор]

Министарство омладине, спорта и туризма надлежно је за развој спорта на територији ДНР.[81] Фудбалска репрезентација Доњецке Народне Републике представљала је земљу на међународним утакмицама које организује Конфедерација независних фудбалских савеза.[82]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Ukraine-Russia crisis: Putin to recognise breakaway Ukraine regions”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 21. 2. 2022. 
  2. ^ а б „Ukraine crisis: Russia orders troops into rebel-held regions”. BBC News (на језику: енглески). 22. 2. 2022. Приступљено 22. 2. 2022. 
  3. ^ „Ukraine's prosecutor general classifies self-declared Donetsk and Luhansk republics as terrorist organizations - May. 16, 2014”. KyivPost. 16. 5. 2014. Приступљено 22. 2. 2022. 
  4. ^ „Набув чинності закон про окуповані території України”. Зеркало недели | Дзеркало тижня | Mirror Weekly. Приступљено 22. 2. 2022. 
  5. ^ „Новини NEWSru.ua :: Виші на тимчасово окупованій території України працювати не будуть - міністр освіти”. web.archive.org. 25. 11. 2014. Архивирано из оригинала 25. 11. 2014. г. Приступљено 22. 2. 2022. 
  6. ^ „Self-proclaimed Luhansk People's Republic governs most residents”. TASS. Приступљено 2022-02-21. 
  7. ^ Wamsley, Laurel (21. 2. 2022). „U.N. leaders condemn Putin after he orders 'peacekeepers' to Ukraine”. NPR (на језику: енглески). Приступљено 22. 2. 2022. 
  8. ^ „Sirija priznala otcepljene DNR i LNR”. N1 (на језику: српски). 29. 6. 2022. Приступљено 29. 6. 2022. 
  9. ^ Новости, Р. И. А. (20220713T1537). „КНДР признала независимость ДНР”. РИА Новости (на језику: руски). Приступљено 13. 7. 2022.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  10. ^ „Fight For Dignity: Remembering The Ukrainian Revolution”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2022-02-09. г. Приступљено 4. 1. 2020. 
  11. ^ Wilson, Andrew (20. 4. 2016). „The Donbas in 2014: Explaining Civil Conflict Perhaps, but not Civil War”. Europe-Asia Studies (на језику: енглески). 68 (4): 631—652. ISSN 0966-8136. S2CID 148334453. doi:10.1080/09668136.2016.1176994. 
  12. ^ Walker, Shaun (22. 9. 2013). „Ukraine's EU trade deal will be catastrophic, says Russia”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2020-07-24. г. Приступљено 25. 2. 2015. 
  13. ^ Petro, Nicolai N. (13. 3. 2015). „Understanding the Other Ukraine: Identity and Allegiance in Russophone Ukraine”. E-International Relations. SSRN 2574762 Слободан приступ. Приступљено 4. 1. 2024. 
  14. ^ „Pro-Russia Protesters Storm Donetsk Offices”. NBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2019-06-21. г. Приступљено 4. 1. 2020. 
  15. ^ Kendall, Bridget (6. 4. 2014). „Ukraine: Pro-Russians storm offices in Donetsk, Luhansk, Kharkiv”. BBC News. Архивирано из оригинала 2019-08-20. г. Приступљено 22. 5. 2015. 
  16. ^ „Pro-Russians fortify barricade of gubernatorial building in Donetsk”. Kyiv Post. 10. 4. 2014. Архивирано из оригинала 11. 4. 2014. г. 
  17. ^ Воскресный штурм ДонОГА в фотографиях. novosti.dn.ua (на језику: руски). 6. 4. 2014. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. 
  18. ^ Донецькі сепаратисти готуються сформувати "народну облраду" та приєднатися до РФ [Donetsk separatists are preparing to form a "people's regional council" and join Russia]. Ukrayinska Pravda (на језику: украјински). 6. 4. 2014. Архивирано из оригинала 24. 2. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2015. 
  19. ^ Сепаратисты выставили ультиматум: референдум о вхождении Донецкой области в состав РФ. Donbas News (на језику: руски). 6. 4. 2014. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. Приступљено 7. 4. 2014. 
  20. ^ „Ukraine crisis: Protesters declare Donetsk 'republic'”. BBC News. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. 
  21. ^ Донецька міськрада просить громадян не брати участь у протиправних діях [Donetsk city council asks citizens not to participate in unlawful activities]. NGO.Donetsk.ua (на језику: украјински). 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 8. 4. 2014. г. 
  22. ^ „Donetsk City Council urges leaders of protests held in the city to hold talks, lay down arms immediately – statement”. Interfax-Ukraine. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 8. 4. 2014. г. Приступљено 7. 4. 2014. 
  23. ^ „Donetsk's pro-Russian activists prepare referendum for 'new republic'”. The Guardian. 8. 4. 2014. Архивирано из оригинала 9. 4. 2014. г. Приступљено 8. 4. 2014. 
  24. ^ „Donetsk separatists hold oblast government headquarters”. Kyiv Post. 11. 4. 2014. Архивирано из оригинала 10. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  25. ^ „Demonstrators in Donetsk plan to create 'people's army'”. Information Telegraph Agency of Russia. 10. 4. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 14. 4. 2014. 
  26. ^ а б „Regional legislators proclaim industrial center Donetsk People's Republic”. ITAR-TASS. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 8. 4. 2014. г. Приступљено 7. 4. 2014. 
  27. ^ „обращение народа Донбасса к Путину В.В.”. Архивирано из оригинала 20. 4. 2021. г. Приступљено 25. 6. 2020 — преко YouTube. 
  28. ^ „Донецкая народная республика обратилась за помощью к России, Белоруссии и Сербии - Украина, беспорядки, армия, Россия, Белоруссия, Сербия - БалтИнфо.ru”. Baltinfo.ru. 25. 4. 2014. Архивирано из оригинала 27. 4. 2014. г. Приступљено 15. 5. 2014. 
  29. ^ Chivers, C. J.; Herzenhorn, David M. (8. 5. 2014). „Separatists in Ukraine Vow to Proceed With Autonomy Vote”. The New York Times. Архивирано из оригинала 8. 5. 2014. г. Приступљено 8. 5. 2014. 
  30. ^ Kramer, Andrew E.; Cowell, Alan (12. 5. 2014). „Russia Keeps Its Distance After Ukraine Secession Referendums”. The New York Times. Архивирано из оригинала 12. 5. 2014. г. Приступљено 13. 5. 2014. 
  31. ^ „Ukraine: Donetsk polling stations gear up for Sunday referendum”. Euronews. 10. 5. 2014. Архивирано из оригинала 12. 5. 2014. г. Приступљено 10. 5. 2014. 
  32. ^ „Russia Calls for 'Civilized Implementation' of East Ukraine Referendum Results”. The Wall Street Journal. 12. 5. 2014. Архивирано из оригинала 15. 5. 2014. г. Приступљено 12. 5. 2014. 
  33. ^ В самопровозглашенной Донецкой народной республике (ДНР) избрали правительство. Премьер-министром стал гражданин России Александр Бородай [The self-proclaimed Donetsk People's Republic (DNR) elected a government. Russian citizen Alexander Boroday became Prime Minister.] (на језику: руски). RBC Information Systems. 16. 5. 2014. Архивирано из оригинала 29. 9. 2014. г. Приступљено 7. 8. 2014. 
  34. ^ Babiak, Mat (22. 5. 2014). „Welcome to New Russia”. Ukrainian Policy. Архивирано из оригинала 8. 6. 2014. г. Приступљено 26. 5. 2014. 
  35. ^ Babiak, Mat (24. 6. 2014). „Terrorist organizations declare New Russian "Union of People's Republics"”. Euromaidan Press. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 25. 6. 2014. 
  36. ^ „Russian-backed 'Novorossiya' breakaway movement collapses”. Ukraine Today. 20. 5. 2015. Архивирано из оригинала 21. 5. 2015. г. Приступљено 20. 5. 2015. Vladimir Dergachev; Dmitriy Kirillov (20. 5. 2015). Проект «Новороссия» закрыт [Project "New Russia" is closed]. Gazeta.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 22. 5. 2015. г. Приступљено 20. 5. 2015. 
  37. ^ „Minsk: Potpisan dogovor o primirju”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-02-22. 
  38. ^ „Package of Measures for the Implementation of the Minsk Agreements” (Саопштење) (на језику: руски). Organization for Security and Co-operation in Europe. 12. 2. 2015. Архивирано из оригинала 13. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  39. ^ „Minsk agreement on Ukraine crisis: text in full”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. 12. 2. 2015. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  40. ^ „Prominent rebel warlord Arseny 'Motorola' Pavlov dies in Donetsk blast”. The Guardian. Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 9. 2. 2020.  (17 October 2016)
  41. ^ CBC. „Separatist commander Mikhail Tolstykh, 'Givi', killed in eastern Ukraine”. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 30. 4. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2017. 
  42. ^ „Rebel leader in east Ukraine killed in blast”. Reuters (на језику: енглески). 31. 8. 2018. Архивирано из оригинала 31. 8. 2018. г. Приступљено 31. 8. 2018. 
  43. ^ Militants presented the "doctrine": provides capture of all Donbas Архивирано 2021-01-28 на сајту Wayback Machine, Ukrayinska Pravda (28 January 2021)
  44. ^ „Из ДНР в Россию планируют эвакуировать около 700 тыс. человек”. ТАСС. Приступљено 2022-02-19. 
  45. ^ „Глава ДНР Пушилин назвал критической ситуацию в Донбассе”. RT на русском. Приступљено 2022-02-19. 
  46. ^ „Глава ДНР Пушилин подписал указ о всеобщей мобилизации в республике”. RT на русском. Приступљено 2022-02-19. 
  47. ^ „Путин подписал указы о признании ЛНР и ДНР”. РБК. Приступљено 2022-02-21. 
  48. ^ „Пушилин подписал закон о ратификации договора о дружбе с Россией”. РБК. Приступљено 2022-02-22. 
  49. ^ „Ukrajina: Cilj Rusije blokirati Kijev i stvoriti koridor prema Krimu”. balkans.aljazeera.net (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-03-21. 
  50. ^ „RAT U UKRAJINI: Vojska DNR izbacila iz stroja 1.530 ukrajinsih vojnika; Pogođeno 2.800 vojnih objekata, uništeno 974 tenka (VIDEO)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-03-21. 
  51. ^ „По состоянию на 22 марта 2022 г. на территории Донецкой Народной Республики группировка войск ДНР освободила 99 населенных пунктов, включая Славное.”. ДНР Онлайн (на језику: српски). Приступљено 2022-03-22. 
  52. ^ D, Vesna (2022-09-20). „Od 23. septembra referendumi o ulasku DNR, LNR, Zaporožja i Hersona u sastav Rusije”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  53. ^ „Sirija priznala otcepljene DNR i LNR”. N1 (на језику: српски). 2022-06-29. Приступљено 2022-06-29. 
  54. ^ Srbija, Euronews (2022-07-13). „Severna Koreja priznala nezavisnost samoproklamovane Donjecke Narodne Republike”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-07-13. 
  55. ^ „Global Reactions to Russia's Recognition of East Ukraine Separatists”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 22. 2. 2022. г. Приступљено 22. 2. 2022. 
  56. ^ „Беларусь не стала признавать ДНР и ЛНР”. URA.RU. Архивирано из оригинала 22. 2. 2022. г. Приступљено 22. 2. 2022. 
  57. ^ „Ucrania: Nicolás Maduro reafirma "todo el respaldo" a Vladimir Putin” (на језику: шпански). Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 23. 2. 2022. г. Приступљено 23. 2. 2022. 
  58. ^ „South Ossetia recognizes Donetsk People's Republic”. Kyiv Post. 27. 6. 2014. Архивирано из оригинала 28. 6. 2014. г. Приступљено 1. 8. 2015. 
  59. ^ „АБХАЗИЈА ПРИЗНАЛА ДОЊЕЦК И ЛУГАНСК: "Наше судбине су сличне"”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-06-29. 
  60. ^ Pierre Vaux (14. 5. 2015). „Marine Le Pen's Closest Advisor Comes Out of the Shadows in Donetsk”. The Daily Beast. Архивирано из оригинала 16. 5. 2015. г. Приступљено 16. 5. 2015. 
  61. ^ „German neo-Nazi demonstrators with a Kremlin-backed militant cause”. khpg.org. Архивирано из оригинала 5. 10. 2015. г. Приступљено 29. 8. 2015. 
  62. ^ „In northeast Ukraine, pro-Maidan occupiers are routed by counter-demonstrators”. The Washington Post. 1. 3. 2014. Архивирано из оригинала 20. 3. 2017. г. Приступљено 22. 2. 2022. 
  63. ^ „Dobrovoljci iz Srbije u Ukrajini: Politička i vojna smetnja”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-02-25. 
  64. ^ U Srbiji dužnik, u Ukrajini plaćenik (на језику: српскохрватски), Приступљено 2022-03-23 
  65. ^ „О Министерстве | МИНИСТЕРСТВО ВНУТРЕННИХ ДЕЛ ДОНЕЦКОЙ НАРОДНОЙ РЕСПУБЛИКИ”. xn–b1aea3ais.xn–p1acf. Архивирано из оригинала 24. 6. 2021. г. Приступљено 20. 6. 2021. 
  66. ^ The Moscow Times Articles (18. 8. 2014). „Donetsk Separatists Introduce Death Penalty for Treason”. themoscowtimes.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 8. 2018. г. Приступљено 3. 9. 2018. 
  67. ^ Ukraine: growing despair among over three million civilians in a conflict zone – UN report Архивирано 2017-03-20 на сајту Wayback Machine, United Nations (3 March 2016) Report on the human rights situation in Ukraine 16 November 2015 to 15 February 2016 (PDF). Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights. 3. 3. 2016. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 3. 3. 2016. 
  68. ^ „Eastern Donbas: Freedom in the World 2021 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 3. 2021. г. Приступљено 3. 3. 2021. 
  69. ^ Roth, Andrew (17. 2. 2022). „What is the background to the separatist attack in east Ukraine?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 21. 2. 2022. г. Приступљено 22. 2. 2022. 
  70. ^ „Прием граждан”. Официальный сайт Народного Совета ДНР (на језику: руски). Архивирано из оригинала 07. 02. 2022. г. Приступљено 2022-02-21. 
  71. ^ „Закон Донецкой Народной Республики «О Государственном гимне Донецкой Народной Республики»”. Официальный сайт Народного Совета ДНР. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 2018-12-17. 
  72. ^ „Текст Государственного гимна Донецкой Народной Республики”. Официальный сайт Народного Совета ДНР. Архивирано из оригинала 25. 09. 2020. г. Приступљено 2018-12-17. 
  73. ^ а б „Всеукраїнський перепис населення 2001 | English version | Results | General results of the census | National composition of population:”. web.archive.org. 2011-12-17. Архивирано из оригинала 17. 12. 2011. г. Приступљено 2022-02-21. 
  74. ^ „Русский признали в ДНР единственным государственным языком”. Российская газета (на језику: руски). Приступљено 2022-02-21. 
  75. ^ „Центральный Республиканский Банк”. Центральный Республиканский Банк. Архивирано из оригинала 22. 02. 2022. г. Приступљено 22. 02. 2022. 
  76. ^ „Енріке Менендес: Чи є сенс у блокаді Донбасу?” [Enrique Menendez: Does it make sense to blockade Donbas?]. Ukrayinska Pravda (на језику: руски). 6. 6. 2015. Архивирано из оригинала 28. 9. 2015. г. Приступљено 6. 6. 2015. 
  77. ^ Piechal, Tomasz (17. 6. 2015). „The War republics in the Donbas one year after the outbreak of the conflict”. Centre for Eastern Studies. Архивирано из оригинала 29. 6. 2015. г. Приступљено 27. 5. 2016. 
  78. ^ а б в г Losh, Jack (16. 8. 2015). „Rebel-held Ukraine overhauls education system as it aligns itself with Russia”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 8. 2015. г. Приступљено 9. 12. 2016. 
  79. ^ „Self-proclaimed Donetsk republic introduces 'statehood lessons' at schools”. Ukrainian Independent Information Agency. 8. 4. 2016. Архивирано из оригинала 11. 4. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2016. 
  80. ^ „День Республики”. mincult.govdnr.ru. 6. 5. 2017. Архивирано из оригинала 30. 6. 2020. г. Приступљено 27. 6. 2020. 
  81. ^ „Министерство молодёжи, спорта и туризма Донецкой Народной Республики”. Архивирано из оригинала 1. 3. 2021. г. Приступљено 22. 2. 2022. 
  82. ^ „Donetsk People's Republic”. Архивирано из оригинала 31. 5. 2020. г. Приступљено 4. 6. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Доњецка_Народна_Република&oldid=28841698”