Никола Селаковић
| Никола Селаковић | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) Никола Селаковић 2026. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Пуно име | Никола Селаковић | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 30. април 1983. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Титово Ужице, СР Србија, СФР Југославија | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Држављанство | Србија | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Религија | православни хришћанин | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Универзитет | Правни факултет Универзитета у Београду | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Странка | Српска напредна странка (од 2008) Раније: Српска радикална странка (2001–2008) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Никола Селаковић (Титово Ужице, 30. април 1983) српски је политичар и правник. Селаковић је министар културе у Влади Републике Србије. Био је министар за рад и запошљавање, министар правде и државне управе, генерални секретар председника Републике Србије и министар спољних послова. Члан је Председништва Српске напредне странке.
Образовање
[уреди | уреди извор]Рођен је 30. априла 1983. године у Титовом Ужицу. Завршио је Шесту београдску гимназију, потом основне и мастер студије на Правном факултету Универзитета у Београду. Од 2009. године је био запослен као сарадник у настави на Катедри за правну историју и држао је наставу на предметима Упоредна правна традиција, Српска правна историја и Реторика. Докторске студије је уписао 2010. године на Правном факултету Универзитета у Београду и исте године је изабран у звање асистента.
Током студија, поред академског успеха, три пута је побеђивао на такмичењу у беседништву на Правном факултету (2004, 2005. и 2007). Такође, био је члан тима на међународном такмичењу из области Међународног јавног права „Philip C. Jessup International Law Moot Court Competition", а 2007. године добио је прву награду Алан Вотсон фондације за пројекат „Душанов законик и правни транскрипти“.
Оснивач је, а у периоду од 2011. до 2012, био је и председник Српског културног кола „Деспот Стефан Лазаревић“. Од 2010. године председник је Института „Oratoria“ — Центар за реторику. Такође, од 2003. године је члан, а од 2005. године секретар Клуба љубитеља античког и римског права „Forum Romanum“ Правног факултета.
Од 2005. до 2009. године био је ангажован у Ректорату Универзитета у Београду, као особа одговорна за организацију свих важнијих дешавања.
Политичка каријера
[уреди | уреди извор]
Селаковић је у период од 2001. до 2008. године био члан Српске радикалне странке. У политички живот се активно укључио 2008. године, када је приликом оснивања Српске напредне странке (СНС) постао њен члан. У странци је обављао дужности члана Главног и Извршног одбора, као председника је Правног савета, а у септембру 2012. године изабран је за члана Председништва СНС.
Народна скупштина Републике Србије га је 27. јула 2012. године изабрала за министра правде и државне управе у Влади Републике Србије. Истовремено, постао је члан Високог савета судства и Државног већа тужилаца.
Обављао је функцију генералног секретара председника Републике од 2016. до 2020.[1][2]
Дужност министра спољних послова Републике Србије обављао је у периоду од 2020. до 2022. године.[3]
Почетком марта 2025. Селаковића је физичко и вербално напао политички неистомишљеник.[4][5]
Петнаестог децембра 2025, Јавно тужилаштво за организовани криминал је подигло оптужницу против Селаковића, секретара у Министарству Славице Јелаче, в. д. директора Републичког завода за заштиту споменика културе Горана Васића и в. д. директора Завода за заштиту споменика културе града Београда Александра Ивановића, због незаконитости приликом скидања својства културног добра зградама Генералштаба.[6]
Министар културе
[уреди | уреди извор]Од маја 2024. обављао је функцију министра културе.
Селаковић је маја 2025. свечано отворио реновиран и поново отворени Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића, након што музеј 39 година није био у функцији.[7][8][9]
Министарство је поводом манифестације Дани Србије у Српској поклонило Музеју Херцеговине у Требињу неколико уметничких портрета херцеговачких јунака, радове сликара Небојше Ђурановића.[10]
Као министар је подржао пројекте реконструкције Манастира Манасије, обнову и проширење Галерије Милене Павловић Барили у Пожаревцу и формирање Музеја стакларства у Параћину.[11][12][13][14]
Најавио је поновно отварање Галерије фресака.[15]
Марта 2026. је свечано отворио Народно позориште у Суботици, које је било затворено од 2007. године.[16]
Политички ставови
[уреди | уреди извор]Противи се увођењу санкција Руској Федерацији.[17]
Сматра да је Србији потребна влада која ће водити српску културну политику.[15]
Приватни живот
[уреди | уреди извор]Говори енглески и активно се служи француским и италијанским језиком. Ожењен је Милицом са којом има Лазара, Василија и Љубицу.[3]
Одликовања и почасти
[уреди | уреди извор]
Орден преподобног Прохора Пчињског (Епархија врањска)[18]- Почасни грађанин Трстеника[19]
- Плакета за очување културне баштине и промоцију Лебана[20]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „"Borba" za novu fotelju: Nikola Selaković najozbiljniji kandidat za predsednika Skupštine”. 021. 2024.
- ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň Vojvodiny Rádio-televízia. „Selaković: Čast i odgovornost biti generalni sekretar”. Rádio-televízia Vojvodiny (на језику: словачки). Приступљено 2024-03-20.
- ^ а б srbija.gov.rs. „Никола Селаковић”. www.srbija.gov.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-20.
- ^ „Napadnut ministar Nikola Selaković”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2025-03-09.
- ^ Tanjug (2025-03-10). „Osumnjičeni za napad na Selakovića priznao krivicu, sklopio sporazum sa tužilaštvom”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-03-10.
- ^ „Подигнут оптужни предлог против министра Селаковића и још троје у случају „Генералштаб””. РТС. 15. 12. 2025. Архивирано из оригинала 15. 12. 2025. г.
- ^ Koprivica, Jelena (2025-05-15). „Posle 40 godina propadanja konačno se može ući u Profesorsku koloniju: Selaković otvorio obnovljen Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2025-05-15.
- ^ Srbija, Euronews (2025-05-15). „Posle više od četiri decenije otvoren rekonstruisani Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-05-15.
- ^ „Obnovljeni Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića otvoren u Beogradu posle 39 godina”. Blic.rs (на језику: српски). 2025-05-15. Приступљено 2025-05-15.
- ^ онлајн, Политика. „Селаковић у Требињу отворио изложбу портрета вођа Херцеговачког устанка”. Politika Online. Приступљено 2025-11-08.
- ^ онлајн, Политика. „Министар Селаковић потписао уговор о почетку реконструкције манастира Манасија”. Politika Online. Приступљено 2025-12-30.
- ^ Милошевић, Оливера. „Идуће године почиње реконструкција галерије Барили”. Politika Online. Приступљено 2025-12-30.
- ^ онлајн, Политика. „Селаковић и Милићевић потписали уговор о пројекту "Параћин-град стакла"”. Politika Online. Приступљено 2025-12-30.
- ^ Tanjug. „Selaković: Ovim projektom se potvrđuje da kultura nije rezervisana samo za velike gradove, već da i manje sredine zaslužuju snažnu podršku u razvoju kulturne infrastrukture - Tanjug”. tanjug.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-12-30.
- ^ а б „Ministar Selaković: Potrebna Vlada koja će voditi srpsku kulturnu politiku - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2025-02-03. Приступљено 2025-12-30.
- ^ Tanjug (2026-03-05). „U Subotici se otvara nova zgrada Narodnog pozorišta”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2026-03-07.
- ^ d.o.o, cubes. „Nikola Selaković: Ministar kulture sa kokardom u srcu - Vreme”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2025-01-24.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Литургија СПЦ и МПЦ у Прохору Пчињском поводом Илиндана, Пендаровски положио венац”. www.rts.rs. Приступљено 2. 8. 2022.
- ^ „НИКОЛА СЕЛАКОВИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ТРСТЕНИКА: Помогао да се исправи историјска неправда”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 12. 10. 2022.
- ^ онлајн, Политика. „Селаковићу у Лебану уручено признање: Царичин град као окосница развоја општине”. Politika Online. Приступљено 2025-11-28.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Никола Селаковић (језик: српски)
- ИНТЕРВЈУ - НИКОЛА СЕЛАКОВИЋ: Прве споменице борци ће добити половином јула („Вечерње новости”, 16. април 2023)
| Министри |
|  | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| ||||||||
| |||||
| Министри |
| ||||
| |||||
| |||||
| Министри |
| ||||
| |||||
| | ||||
| Министри |
| ||||
| |||||
| |||||
| Министри |
| ||||
| |||||
 Устаничка Србија (1804—1813) |  | |
|---|---|---|
 Књажевина Србија (1815—1882) |
| |
 Краљевина Србија (1882—1918) |
| |
 Република Србија (1992—2006) | ||
 Република Србија (2006—тренутно) | ||
| Устаничка Србија (1804—1813) |  | |
|---|---|---|
| Књажевина Србија (1815—1882) |
| |
| Краљевина Србија (1882—1918) |
| |
| Република Србија (1992—2006) | ||
| Република Србија (2006—тренутно) | ||
| Република Србија (1992—2006) | |
|---|---|
| Република Србија (2006—тренутно) | |
