Прва словеначка пролетерска ударна бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Прва словеначка ударна бригада
Prva slovenačka brigada Tone Tomšič.jpg
Прва словеначка бригада „Тоне Томшич“, Рибница, 1943.
Постојање16. јул 1942.
Место оснивања:
Амбрус
Формацијатри батаљона
Јачина400 војника и официра[тражи се извор]
ДеоНОВ и ПО Југославије
Ангажовање
ОдликовањаОрден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединства
Команданти
КомандантСтане Семич Даки

Прва словеначка пролетерска народноослободилачка ударна бригада „Тоне Томшич је формирана 16. јула 1942. године у Амбрусу од Пролетерског батаљона „Тоне Томшич“ и одабраних бораца из Треће и Пете групе НОП одреда Словеније. На дан формирања имала је три батаљона са 400 бораца, а септембра 1942. године у њен састав је ушао и Први батаљон Белокрањског партизанског одреда.

Први командант бригаде био је Стане Семич Даки, народни херој. Од јула 1943. године до краја рата налазила се у саставу Четрнаесте словеначке дивизије.

За своје заслуге током Народноослободибилачке борбе, бригада је одликована Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде са златним венцем, Орденом братства и јединста са златним венцем и Орденом народног хероја 21. јуна 1974. године. Била је најпре ударна, а потом је 2. новембра 1951. добила је почасни назив пролетерска и преименована у Четрнаесту пролетерску бригаду.

Борбени пут Прве словеначке бригаде[уреди]

У Рошкој офанзиви бригада је водила тешке борбе с италијанским снагама, посебно у нападу на њихово утврђено упориште у селу Ратежу, на путу Ново Место-Шентјернеј, ноћу 9/10. августа и на белоградејско упориште код Новог Места ноћу 13/14. августа. У другој половини августа нападала је, подељена у више група, италијанске снаге које су опколиле Главни штаб НОВ и ПО Словеније, ЦК КП Словеније и Извршни одбор Освободилне фронте на Кочевском рогу. Током 18. и ноћу 18/19. септембра, заједно са Четвртом словеначком ударном бригадомМатија Губец“ и Петом словеначком ударном бригадомИван Цанкар“, извела је успешну акцију разоружавања белоградејских стража у Сухој крајини. Крајем септембра бригада је дејствовала на Кочевском, 2. октобра њен Трећи батаљон поразио је италијанске делове код Јеленовог Жлеба, затим се преко Трвне горе и подручја планине Крима пребацила на сектор Молник, Подлипоглав и 21. и 22. октобра напала белогардејска упоришта у Бизовику, Добруњу и Пољу, у непосредној близини Љубљане.

У децембру 1942. године водила је борбе око Ајдовеца у Сухој крајини, почетком јануара 1943. године рушила пругу Требње-Севница, а 5-6. јануара учествовала у уништењу белоградејских упоришта у Теменишкој долини. До краја јануара водила је борбе с Италијанима и белоградејцима код Светог Рока, Горњег Брезова и Бича, а затим је, заједно са Четвртом словеначком ударном бригадом „Матија Губец“, Петом словеначком ударном бригадом „Иван Цанкар“, Тринаестом пролетреском ударном бригадомРаде Кончар“ и Четвртом кордунашком ударном бригадом, учествовала у разбијању јачих италијанских снага у Жумберку од 30. јануара до 2. фебруара и у рушењу железничке пруге Загреб-Карловац-Метлика у првој половини фебруара 1943. године.

Тешке борбе с Италијанима и Белом градом водила је код села Мокрог поља, између Новог Места и Плетерја, од 18. до 20. фебруара; око Метлике 4-5. марта; у Сухој крајини, од 15. до 20. марта; код села Пијаве Горице, Зурјака и Роба, од 2. до 6. априла. У априлу је, такође, дејствовала на подручју планина Мокреца и Крима и рушила железничку пругу Љубљана-Гроспуље. Почетком јуна пребацила се преко Теменишке долине у немачку окупациону зону, где је водила борбе с њиховим граничним посадама на одсеку село Јаворје-Осредек, 4. и 5. јуна, а после повратка у Суху крајину с Италијанима у рејону села Добрнич, Корита и Добрава.

Крајем јуна бригада је пребачена у Белу крајину, а 13. јула 1943. године ушла је у састав тада формиране Четрнаесте словеначке дивизије. Крајем јула и почетком августа водила је око Жужемберка, код села Ајдовеца и Села при Шумберку, у рејону села Бабне Горе и Крушног Врха, код Требња. Потом је деловала у Нотрањском: 9. августа против италијана код Церкнице и 18. августа код Боровнице; 19. августа нанела је осетне губитке белогардистима у селу Пијавој Горици, а 24. августа уништила је код села Горичице, на прузи Љубљана-Постојана, немачки транспортни воз - две локомотиве и 22 вагона натоварена с оклопним возилима и техничком опремом.

После капитулације фашистичке Италије, бригада је учествовала 10. септембра у разоружавању италијанског фашистичког одреда „XXI Aprile“ између Кочевја и Рибнице. Доласком нових бораца нарасла је на преко 1.500 бораца, а дала је и многе кадрове за формирање нових бригада. До средине септембра чистила је од белоградејских остатака Рибнишко-великолашку долину, а у другој половини месеца рушила железничку пругу између Ракека и Постојне и водила борбе с јединицама немачког гарнизона у Ракеку.

У немачкој октобарској офанзиви водила је веома тешке борбе с Немцима код Ракека, у Бркинима, на положајима планина Гољак-село Гомањце, код села Лескове Долине, на подручју Готенишког снежника и на Кочевском. У другој половини новембра, у саставу Четрнаесте словеначке дивизије напдала је упоришта и посаде словеначких домобрана у Нотрањском и посебно се истакла у њиховом уништењу у Грахову 22/23. новембра и Великим Лашчама 3/4. децембра.

Након борби с немачким моторизованим колонама, код села Двора и Жужемберка 21. и 23/24. децембра, бригада је реорганизована и у јачини од око 400 бораца учествовала је у походу 14. дивизије на Штајерску, током јануара и фебруара 1944. године. У веома тешким борбама с надмоћнијим снагама у фебруару, претрпела је знатне губитке. У Штајерској се истакла: у уништењу немачког упоришта Моравча, 19/20. марта; у борбама код Радомља, Горњег Града и Нове Штифте, у априлу и код села Заводња и Шентвида, 14. маја.

Приливом нових бораца, почетком јула 1944. године, бригада је нарасла на преко 1.200 бораца. У борбама за ослобођење Горњосавињске долине од 30. јула од 2. августа заузела је немачко упориште Шмартно од Паки и код Летуша порушила мост преко реке Савиње. Затим је дејствовала на Коњишкој гори и на подручју Похорја у августу, у одбрани и проширењу слободне територије у Савињској долини у септембру, и поново на Похорју у октобру. У другој половини октобра водила је борбе с Немцима дуж пута Камник-Нова Штифта-Мозирје, затим дуж пута Домжале-Благовица-Вранско. Од средине новембра до краја 1944. године дејствовала је наизменично на Похорју, Мозирским планинама и у Савињској долини.

И у 1945. години задржавала се, углавном, у западној Штајерској (Похорје, Савињска долина, Засавје, Савињске Алпе), нападајући немачка упоришта и транспорте. У завршним операцијама Југословенске армије учествовала је у ослобођењу словеначког дела Корушке и уништењу и заробљавању немачких и квинслишких снага у аустријској Корушкој, почетком маја 1945. године.

Народни хероји Прве словеначке бригаде[уреди]

Неки од бораца Прве словеначке бригаде проглашени за народне хероје Југославије су:

Литераутра[уреди]