Раваничка повеља
Раваничка повеља је повеља из 1381. године, додељена манастиру Раваница од стране српског кнеза Лазара (1371-1389), који је био ктитор манастира.[1][2] Написана је на српском језику и ћириличком писму. Оригинал није сачуван, али садржај повеље је познат на основу познијих преписа чија је поузданост утврђена путем научних испитивања.[3] Копија са краја 17. века, која се назива Врдничким преписом по манастиру Врднику, чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду, а на њему се налази сребрни печат са позлатом, на коме је лик кнеза Лазара са једне стране, а са друге Исус Христос на престолу.[4] Други сачувани препис повеље, познат као Болоњски препис, приписује се патријарху Јефрему и чува се у Болоњи. За разлику од врдничког, болоњски препис повељу ставља у 1376/77 годину.[5][6] Трећи и уједно најмлађи је Сремско-раванички препис из 1768. године.[7]
Раваничка повеља садржи мноштво података о просторном опсегу манастирског властелинства, укључујући и називе разних села и жупа, као и других топонима, што је од посебног значаја за проучавања у областима топономастике и историјске географије.[8]
Карактеристични делови повеље гласе:
Ти, која од несуштих у битије приводиш све видљиво и невидљиво, пребезначална Тројице, којој се у јединству клањамо, и у Оцу и Сину и Светоме Духу славимо!
Суштаство бесчислено, светлост непостижна, сила неодржима, пучина благости, која закон дајући Мојсију повеле створити скинију и у њој молбе и мољења ка пријатности његовој приносити, бринући се за свет рече врховном апостолу Петру: "Ти јеси Петар, и на овом камену сазидаћу цркву моју, и врата адова неће јој одолети!"
Потом и царство вечно обећа онима који се о цркви старају, рекав: "Оне који ме славе прославићу!"
Верујући, дакле, у ово, они који живе у православљу многу усрдност за подизање цркве показаше.
Стога и ја, у Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревнујем пре мене бившим благочастивим царевима, на престо којих Бог ме узнесе и чином царства краси и славом — од многих његових даровања која су на мени, мало њему усхтедох принети, колико је могуће. Благовољењем Оца и поспешењем Сина и савршењем Светога Духа подигох од основања манастир у славу Светога Вазнесења и као ктитор његов по моћи украсих.
И за житељство у њему, за исхрану братији изволих, као што апостоли установише и правила светих отаца утврдише, приложих за потребе све изобилно, дохотке и села, винограде насадих и друге купих.
(...)
У Христа Бога благоверни господин свим Србљима кнез Лазар, ктитор светога овога места Раванице.
У лето 6889.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Бабић-Ђорђевић & Ђурић 1982, стр. 166-178.
- ^ Младеновић 1999, стр. 69-87.
- ^ Младеновић 2003, стр. 49-128.
- ^ Младеновић 2003, стр. 49-89.
- ^ Манастир Раваница, споменица о шестој стогодишњици, зборник радова, Др. Сима М. Ћирковић, Раваничка хрисовуља, стр. 79, издање манастира Раванице, Београд 1981.
- ^ Младеновић 2003, стр. 91-108.
- ^ Младеновић 2003, стр. 109-128.
- ^ Шкриванић 1970, стр. 235-254.
Литература
[уреди | уреди извор]- Бабић-Ђорђевић, Гордана; Ђурић, Војислав Ј. (1982). „Полет уметности”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 144—191.
- Младеновић, Александар (1999). „Око имена манастира Раванице”. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 42: 69—87.
- Младеновић, Александар (2003). Повеље кнеза Лазара: Текст-коментари-снимци. Београд: Чигоја штампа.
- Шкриванић, Гавро А. (1970). „Раваничко властелинство”. Историјски часопис. 16-17 (1966-1967): 235—254.
