Београдски паримејник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Београдски паримејник је српски средњовековни кодекс из прве четвртине XIII века. Оригинал рукописа је чуван у старој Народној библиотеци на Косанчићевом венцу све до 1915. када је нестао при евакуацији, да би тек 1969. године, био пронађен и враћен Народној библиотеци Србије.[1]

Паримејник је у средњовековној Србији имала литургијску, обредну намену и садржи делове Старога и Новога завета који се читају на богослужењу. Профитологиј је са грчког на старословенски језик, превео Свети Методије, већ у време Моравске мисије. Превод овог специфичног кодекса, који садржи паримије — изабране одломке из двадесетак књига Старога и само из две књиге Новога завета.

По свом писму, у српској редакцији старословенског, паријемник припада раној рашкој школи, али га поједини правописни знаци везују и уз зетско-хумске рукописе и ранију македонску подлогу. Писар није познат, а од овог, једног од најлепших споменика ране српске писмености, остали су само одломци паримија и то оних које су се читале на вечерњим службама од среде увече прве недеље поста до петка тзв. Цветне недеље.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ http://www.nb.rs/pages/article.php?id=11658 Биљана Јовановић-Стипчевић, Београдски паримејник
  2. ^ http://www.jat.com/active/sr-latin/home/main_menu/travel_info/jat_review/januar_2008/rukopisne_knjige.html Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 1, 2013) (на језику: енглески) Vanja Savić, Srpske rukopisne knjige

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]