Карејски типик

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Карејски типик

Карејски типик је средњовековни спис на пергаменту у облику свитка из XII века. Написао ге је Свети Сава 1199. године у својој испосници у Кареји, средишту Свете горе.[1]

Типик је најстарији сачувани српски документ. Садржи упутства и правила за монашки и испоснички живот. Оригинал типика чува се у ризници манастира Хиландар.

Историја[уреди | уреди извор]

Карејски типик представља прилагођени и прерађени превод старијег, вероватно грчког, пустињачког, скитског типика. Скит је нарочити вид монашке испосничке насеобине, настале у хришћанском Египту током IV и V века. „По скитском уставу подвизавају се и Богу моле монаси усамљеници, који своје молитве врше у ћелији, а не у храму, док они монаси који живе заједнички у општежићу, врше своје молитве, заједничка богослужења у цркви по пуном уставу богослужења. За вршење скитске службе није потребан свештеник, и скитска служба је састављена из псалама, молитава и метанија. Из молитава, читања псалтира и поклона скићана развио се од IV столећа облик посебног, усамљеничког, скитског богослужења, скитског устава. За развитак скитских правила много је допринела Света Гора, где је цветало монашко усамљеништво, а где се јавио и овај светогорски скитски Карејски устав св. Саве“ [2]

Временом је карејски типик постао образац монашког пустињачког живота Свете горе, али и много шире. Типик одређује ко може да постане усамљеник. Према тексту типика, није било довољно да неки од монаха зажели да се изолује, тј. одвоји од братства, већ је одлуку о томе морало да донесе манастирско братство на основу процене способности кандидата за тако строг монашки подвиг. Живот у испосницама се одвијао у готово непрестаном посту и молитви. Јео се углавном само хлеб и пила вода. Позната је и чињеница да се „ скитски типик одликује тиме што тежњу за усамљеношћу, за правим пустињаштвом, коригује удруживањем двојице или тројице монаха. По том типику, усамљеник се постаје не само по сопственој жељи, него и одлуком читавог манастирског сабора, након процене способности кандидата за тако строг монашки подвиг, који се састоји у скоро непрекидном посту и молитви, мада не и у апсолутној изолацији. Занимљиво је и веома карактеристично да српске испоснице у средњем веку нису биле строге великосхимничке и затвореничке.,,[3] Текст типика је Свети Сава урезао на мермерну плочу изнад улазних врата Карејске испоснице. Оригинал типика са потписом и печатом Светог Саве је чуван у Карејској испосници све до друге половине XIX века, када је пренет у манастир Хиландар, где се и данас налази, под ознаком АС 132/134. Писан је на пергаменту, у облику свитка, укупне дужине 74 cm. Савин печат на њему је од тамно-зеленог воска, неправилног кружног облика, пречника између 39 и 43mm.

Садржај типика[уреди | уреди извор]

Типик одређује ко може да постане усамљеник. „ Потом, опет, подигох и овде у Ораховици место за тиховање, светог и преподобног оца нашег Саве.“ [4] У самом типику стоји правило „да се скупе игуман светога тога манастира и сва братија, и да бирају мужа богобојажљива, који је подобан да живи у ћелији у месту том. Или ако буде ко - као игуман, или неко други од оних што су служили у месту томе светоме, да се шаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над том ћелијом, као што и горе писасмо. А манастир, ни игуман, да нема никоје власти над ћелијом том. Нити, пак, за мито да се не поставља неко у ћелији тој, недостојан правила духовног.“ [5] Према тексту типика, није било довољно да неки од монаха зажели да се изолује, тј. одвоји од братства, већ је одлуку о томе морало да донесе манастирско братство на основу процене способности кандидата за тако строг монашки подвиг. У тексту стоји да је забрањено узнемиравати било кога ко се налази у испосници. Забрањено је давати мито игуманима да би неко био изабран. Следећа црквена правила јесу молитвена правила. Један, два или три брата из манастира Хиландара, који ће овде живети независно од светогорског Прота, па и од игумана хиландарског, држаће сталне молитве и посебно прописан пост – јешће једанпут дневно, осим суботе и недеље, а на води, без маслиновог уља, средом и петком. Испосник је био дужан да сваке ноћи прочита цео Псалтир и све каноне Исусу Христу и светитељу тога дана, као и Акатист Пресветој Богородици. Кандила се никада нису гасила. Обавеза је била хиландарског братства да испосника снабдева одећом и храном. Живот у испосницама се одвијао у готово непрестаном посту и молитви.


Извори[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]