Рујник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Рујник
Rujnik.jpg
Улаз у село
Административни подаци
Држава Србија
Управни округНишавски
ГрадНиш
Градска општинаЦрвени Крст
Становништво
 — 2011.Пад 490
Географске карактеристике
Координате43°23′19″ СГШ; 21°52′35″ ИГД / 43.3885° СГШ; 21.8765° ИГД / 43.3885; 21.8765Координате: 43°23′19″ СГШ; 21°52′35″ ИГД / 43.3885° СГШ; 21.8765° ИГД / 43.3885; 21.8765
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина459 м
Рујник на мапи Србије
Рујник
Рујник
Рујник на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број018
Регистарска ознакаNI

Рујник је насељено место у градској општини Црвени Крст на подручју града Ниша у Нишавском округу. Налази се у планинском подручју Попове главе и Црног врха, на око 9 км северно од центра Ниша. Према попису из 2002. било је 569 становника (према попису из 1991. било је 585 становника).

Историја[уреди]

Налази преисторијског, као и римског и византијског порекла указују на давну насељеност сеоског простора. На брду Кременац нађено је много обрађеног и полуобрађеног камена. О овом селу нема података из словенског средњовековног и раног турског периода. Први службени податак о њему датира из 1783/84. године и то из извештаја аустријских ухода, који га помињу као село с око 40 кућа. Међу селима (121 село) страдалим у време Милојеве и Срндакове буне 1841. године налази се и Рујник. Ослобођење од Турака затекло га је као мање село са двадесетак задружних домаћинстава.

После ослобођења од Турака већина домаћинстава се домогла већих комплекса земљишта, али с распадањем породичних задруга почео је већ крајем 19. века процес земљишног уситњавања. Због свог брдско-планинског смештаја и претежне упућености на шумско-сточарску привреду, Рујник је у односу на Хум, Каменицу, Горњи и Доњи Комрен и друга котлинска села, испољавао знаке слабијег имовног положаја. У атару су запажене појаве угља, али без покушаја експлоатације. Због тога су се већ крајем 19. века и у првој половини 20. века јавиле тенденције печалбарења, допунског привређивања и исељавања.

После Другог светског рата, нарочито шездесетих година 20. века, ојачао је процес прелажења на градска радничка занимања, али најчешће уз задржавање сеоских поседа и јачање мешовите привреде. Године 1971. Рујник је имао 74 пољопривредна, 66 мешовитих и 5 непољопривредних домаћинстава.

Саобраћај[уреди]

До Рујника се може доћи приградском линијом 30 ПАС Ниш - Горњи Комрен - Хум - Рујник - Лесковик.

Демографија[уреди]

Крајем 19. века (1895) Рујник је мање село с 34 задружних домаћинстава и 344 становника, а године 1930. у њему је живело 57 домаћинстава и 380 становника.

У насељу Рујник живи 410 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (46,9 код мушкараца и 46,8 код жена). У насељу има 152 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 723
1953. 790
1961. 829
1971. 741
1981. 647
1991. 585 575
2002. 569 572
2011. 490
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
548 96,30 %
Роми
  
13 2,28 %
Црногорци
  
1 0,17 %
непознато
  
6 1,05 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Ниша: Природа, простор, становништво; издање Градина - Ниш, 1995.г. pp. 186.

Спољашње везе[уреди]