Миљковац (Ниш)

Координате: 43° 25′ 29″ С; 21° 51′ 19″ И / 43.424833° С; 21.855333° И / 43.424833; 21.855333
С Википедије, слободне енциклопедије
Миљковац
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округНишавски
ГрадНиш
Градска општинаЦрвени Крст
Становништво
 — 2011.Пад 182
Географске карактеристике
Координате43° 25′ 29″ С; 21° 51′ 19″ И / 43.424833° С; 21.855333° И / 43.424833; 21.855333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина301 m
Миљковац на карти Србије
Миљковац
Миљковац
Миљковац на карти Србије
Остали подаци
Позивни број018
Регистарска ознакаNI

Миљковац је насељено место у градској општини Црвени Крст на подручју града Ниша у Нишавском округу. Налази се на јужном рубу Алексиначке котлине, у подручју ушћа Лабуковске у Топоничку реку, на око 15 км северно од центра Ниша. Према попису из 2002. било је 253 становника (према попису из 1991. било је 301 становника).

Историја[уреди | уреди извор]

Оскудност праисторијских и античких података даје привид ненасељености сеоског простора, али познато је да је један попречни римски пут пролазио долином Топоничке реке према Голаку. Географска целина око Топоничке реке градила је у средњем веку жупу Тополницу с градом Железником, који је бранио њену сигурност. Остаци Железника, чије су се рушевине доста добро оцртавале још крајем 19. века, се у облику развалине Куле (односно њеног остатка) и данас виде на стени у меандру Топоничке реке 1 км узводно од данашњег сеоског насеља. До почетка 20. века су се на левој страни Топоничке реке уочавале развалине и средњовековног утврђења Градишта. Оба ова фортификацијска објекта бранила су у средњовековној Тополници пролаз из Мораве у Сврљиг. Село које се на месту данашњег Миљковца налазило (и чији континуитет данашњи Миљковац одржава) вероватно је егзистирало као црквено властелинство манастира Светог Николе и Свете Госпође, јер су ови до у недавној прошлости држали делове својих средњовековних поседа.

На давну прошлост Миљковца указује и турски попис 1498. године који га је под данашњим именом евидентирао као спахилук (зеамет) Али-бега из Ниша с 30 кућа, 6 самачких, 9 удовичких кућа, 3 рајинске воденице (које раде целе године) и с дажбинама у износу 4.989 акчи. У селу се налази мезра (селиште) Подград која је „сејалиште поменутог села“. Има такође манастир Светог Николе, који је хас, с два калуђера, две воденице (које раде целе године) и с дажбином која износи 328 акчи.

Миљковац помињу и аустријске уходе 1783/84. године с око 70 кућа. Озлојеђена спахијском експлоатацијом, нарочито терором нишког мутасерифа Салих-паше, нишка села Каменица, Церје, Кравље, Миљковац, Веле Поље и Палиграце су се 1835. године с осталим селима (16 села) побунила („прва Милојева размирица“). Поражени у одлучујућем сукобу код Миљковца, Турци су прихватили одређене уступке, које касније нису поштовали. То је довело до друге „размирице“ (устанка) 1841 . године у којој је поред других села спаљен и Миљковац. За овај период, тачније за 1843. годину, везан је и почетак рада најстарије основне школе манастирског типа у овом крају. Године 1881. Министарство просвете Србије обнародовало је указ о редовном раду ове школе, која је пре тога, а и у то време, била центар окупљања за ђаке из десетину околних села. Крајем 19. века (1895) Миљковац је мање село с 46 махом задружних домаћинстава и 328 становника, а године 1930. у њему су живела 74 домаћинства и 533 становника.

Миљковац је у 1941. години био стециште партизана Озренског одреда. У једној непријатељској акцији овде је исте године заробљена Јелена Поповић - Лела, а затим стрељана (1942).

Захваљујући свом брдско-планинском смештају и упућености претежно на планинску шумско-сточарску привреду, Миљковац је, у односу на Веле Поље, Палиграце и Кравље, у турском као и у посттурском периоду био сиромашније село. То је разлог што се становништво села одавало и печалбарењу, а у периоду између два светска рата и послужитељству, пандурлуку, школовању и разним занимањима у граду.

После Другог светског рата, и то већ од 1960. године, ојачале су тенденције напуштања пољопривреде с исељавањем или оријентацијом на мешовиту привреду, уз истовремено застаревање села (старачка домаћинства). Основни пољопривредни карактер села, међутим, сачуван је и даље. Према пописним подацима у Миљковцу су 1971. године живела 54 пољопривредна, 49 мешовитих и 14 непољопривредних домаћинства.

Саобраћај[уреди | уреди извор]

До насеља се може доћи приградским линијама 32 ПАС Ниш - Чамурлија - Горња Топоница - Берчинац - Паљина - Миљковац - Вело Поље - Кравље и линијом 32Л ПАС Ниш - Чамурлија - Горња Топоница - Берчинац - Паљина - Миљковац - Вело Поље - Палиграце.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Миљковац живи 164 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,8 година (48,4 код мушкараца и 51,3 код жена). У насељу има 76 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,39.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 639
1953. 648
1961. 565
1971. 400
1981. 353
1991. 301 301
2002. 253 262
2011. 182
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
252 99,60%
непознато
  
1 0,39%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија Ниша: Природа, простор, становништво; издање Градина - Ниш, 1995. pp. 97-98.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]