Доњи Комрен је насељено место града Ниша у Нишавском округу. Административно припада градској општини Црвени крст. Налази се око 4 km северно од центра града. Према попису из 2002. било је 5.725 становника (према попису из 1991. било је 4.919 становника).
Као и Горњи, тако је и Доњи Комрен старо, још у средњем веку формирано насеље. Турски попис 1498. године га евидентира, под данашњим називом, са 53 куће, 13 неожењених, 2 удовичке куће и са дажбинама које износе 6.894 акче. Према турском попису нахије Ниш из 1516. године, место је било једно од 111 села нахије и носило је исти назив као данас, а имало је 44 кућа, 9 удовичка домаћинства, 8 самачка домаћинства
[1] Сачуван је податак о томе како је средином 18. векатимар (спахилук) Доњи Комрен преведен у читлук-сахибијски посед. Средином 18. века, село је било тимар Ахмеда-заима. Ахмед је у селу саградио воденицу и помоћу ње сељацима оспорио право на земљу. Ову земљу је фиктивно продао својој мајци „за преко 100 гроша“. После њене смрти власником се прогласио њен унук Џефер-заим и у селу поставио тор, захтевајући од сељка плаћање торовине. У међувремену, одлуком у Цариграду, Доњи Комрен је као тимар (спахлук) додељен Мустафи Базрђановићу. Мустафа је око 1760. године повео спор са Џафер-заимом око права на село, који се водио у Нишу, Београду и Цариграду. У мају 1762. године Мустафа Базрђановић је на расправу пред царски суд у Цариграду довео и рају из Доњег Комрена да сведочи у његову корист. Доњокомренска раја је том приликом приложила два фермана (писма) против Џафир-заима. Није познато како се овај спор завршио, али познато је да је Џафир-заим, истих година, на сличан начин купио од нишког накибулешрафа Саид Омера за 1.000 гроша „сву земљу, ливаде и пашњаке“ и за 500 гроша „све зграде, баште и гумна“ села Хум, затим да је добио спор код нишког кадије око границе почитлученог села Церје и зијаметског (спахијског) села Лесковик, па се по томе приближно може претпоставити у чију корист је решен и спор око села Доњи Комрен. Међу мештанима староседеоцима у овом селу живи предање да се старо сеоско насеље налазило на потесу Селиште. Међу паљеним селима у противтурском устанку 1841. године и у Српско-турском рату1876. године помиње се и Доњи Комрен. Ослобођење од Турака затекло га је као мање село са тридесетак задружник кућа. Године 1895. је мање село са 43 домаћинства и 272 становника, а 1930. године у њему су живела 64 домаћинства 338 становника. Близина Ниша и добра земља подстакли су бржи развој села. Крајем 19. и почетком 20. века окончан је распад породичних задруга и убрзан процес уситњавања поседа. Близина града допринела је у периоду између два светска рата тржишном усмеравању сеоске привреде, а пред Други светски рат и запошљавању у граду.
Од 1953/55. године наступио је снажан заокрет ка радничком запошљавању и приградском повезивању Доњег Комрена са Нишом. Ово повезивање остварено је преко Насеља Ратко Јовић, чији се зачетни облик дуж хумског пута у периоду 1960/70. године звао Нови Комрен. Током 1970/80. године нарасло Насеље Ратко Јовић омогућило је физички спој Ниша и Доњег Комрена. У овом периоду Доњи Комрен је изгубио карактер традиционалног села и добио лик периферијског насеља Ниша. Старији део насеља је подељен у две мале (Горњу и Доњу), док су нови насељски делови добијали називе према некој њиховој специфичности: Шоферско насеље, Рујничко насеље, Црногорско насеље итд. Највећи новонасељени део Доњег Комрена је настао са источне стране Хумског потока. Процес нове организације Доњег Комрена одвијао се спонтано (самоникло) и у већини на руралан начин; закаснела планска урбанизација имала је озбиљних тешкоћа у погледу санације и ефикасније организације простора. Највећи број досељеника у ранијој послератној фази (1955—1970) био је са села из његовог залеђа (Рујник, Хум, Кравље, Врело), а у наредној фази (1970—1980) из најразличитијих крајева. Према подацима пописа, у овом насељу су 1971. године живела 33 пољопривредна, 106 мешовитих и 638 непољопривредних домаћинстава.
У насељу Доњи Комрен живи 4456 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,8 код мушкараца и 36,9 код жена). У насељу има 1858 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,08.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.