Браничево (област)
| Браничево | |
|---|---|
 Област подијељена на општине. | |
| Највећи градови | Пожаревац и Петровац на Млави |
| Језик | српски |
| Становништво | 200.503 |
Браничево је географска и историјска област у североисточном делу Србије. Ограничена је Великом Моравом, Дунавом и планинским венцем који чине Бељаница, Хомољске планине и Северни Кучај. Област је добила назив по средњовековној тврђави Браничево.[1]
Највећи део области налази се у оквиру данашњег Браничевског округа. Број становника је око 200.500, а највећи град ове области је Пожаревац. Налази се на највећој раскрсници копнених и водених путева југоисточне Европе. Ту се укрштају: дунавска магистрала, која спаја средњоевропски простор са црноморским обалама и Блиским истоком, и моравско-вардарска која повезује исти тај простор са егејским светом на југу. Те две комуникације старе су онолико колико је старо трајање човека на овим просторима.
Географија
[уреди | уреди извор]
На релативно малом простору ове области јасно се издвајају равничарски терени у долини Дунава и Велике Мораве, са Стигом као најплоднијом равницом у долини јужно од Саве и Дунава. Средњи ток Млаве и Пека одликују брдовите области, надморске висине између 200 и 300 метара, погодне за воћарство и сточарство. Изворишни и средњи токови ове две реке чине планинске области Хомоља и Звижда, богате шумом, пашњацима, рудним и минералним благом.
Браничево припада југоисточном ободу Панонског басена и у географском смислу представља микрорегију или крај који обухвата слив доњег тока реке Пек. Простире се од Каонске клисуре Пека до његовог ушћа у Дунав. Развођем ка доњој Млави одвојено је од Стига. Рељеф Браничева углавном је изграђен ерозивним деловањем доњег тока Пека. Земљиште је рашчлањено долинама доњег тока Пека и његових притока. Низводно од Каонске клисуре Пек је делом епигенетски усечен. Брежуљкасто земљиште на левој страни доњег Пека изграђено је од леса а оно на десној страни од сарматског пешчара. Земљиште поред Дунава састоји се од живог песка. Део воде Пека упија се у песак па имамо случај да је његов протицај мањи у доњем него у средњем току. Морфолошки је карактеристична Пожеженска пешчара са динама.
Браничево има излаз на Ђердапско језеро а поред њега у њему је вештачко Сребрно (Градиштанско) језеро настало преграђивањем рукавца Дунава.[2]
Општине
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мишић & Бојковић 2024.
- ^ Марковић, Јован; Павловић, Мила (1995). Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Београд: Савремена администрација.
Литература
[уреди | уреди извор]- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт.
- Калић, Јованка (1979). „Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године”. Сава Немањић-свети Сава: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 27—53.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Коматина, Предраг (2009). „Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г.” (PDF). Српска теологија данас. 1: 359—368.
- Komatina, Predrag (2023). „The diocesan structure of the Archbishopric of Ohrid in the charters of Basil II: Historical development until the early 11th century” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 60: 7—25. Архивирано из оригинала 07. 04. 2024. г. Приступљено 23. 06. 2024.
- Крстић, Александар Р. (2006). „Поседи манастира Дренче и Ждрела у Браничеву из времена кнеза Лазара” (PDF). Историјски часопис. 53: 123—144.
- Миљковић, Ема Љ.; Крстић, Александар Р. (2007). Браничево у XV веку: Историјско-географска студија. Пожаревац: Народни музеј.
- Миљковић, Ема Љ.; Крстић, Александар Р. (2008). „На раскршћу две епохе: Континуитет и промене друштвене структуре у Браничеву у 15. веку” (PDF). Историјски часопис. 56: 279—304.
- Мишић, Синиша; Бојковић, Гордан (2024). Браничевска земља у средњем веку. Пожаревац; Београд: Центар за историјску географију и историјску демографију; Народни музеј Пожаревац.
- Пириватрић, Срђан (1997). „Византијска тема Морава и "Моравије" Константина VII Порфирогенита”. Зборник радова Византолошког института. 36: 173—201.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
 | Овај чланак везан за географију је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |