Голубицкаја
Голубицкаја Голубицкая | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Русија |
Федерални округ | Јужни ФО |
Покрајина | Краснодарска |
Рејон | Темрјучки рејон |
Основан | 1879. |
Становништво | |
Становништво | |
— 2010. | 5.494 |
— густина | 235,29 ст./km2 |
Географске карактеристике | |
Координате | 45° 19′ 30″ С; 37° 16′ 37″ И / 45.325065° С; 37.277079° И |
Временска зона | UTC+3 |
Апс. висина | 3 m |
Површина | 23,35 km2 |
Остали подаци | |
Поштански број | 353521 |
Позивни број | +7 86148 |
ОКАТО код | 03 251 807 001 |
ОКТМО код | 03 651 407 101 |
Веб-сајт | |
http://golubitskoe.ru/ |
Голубицкаја (рус. Голубицкая) насељено је место руралног типа (станица) на југозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у западном делу Краснодарске покрајине и административно припада њеном Темрјучком рејону.
Према подацима националне статистичке службе РФ за 2010, станица је имала 5.494 становника и била је пето по величини насеље у припадајућем рејону.
Географија
[уреди | уреди извор]Станица Голубицкаја се налази у западном делу Краснодарске покрајине. Лежи на уској превлаци, на северној обали Таманског полуострва, која раздваја Ахтанизовски лиман на југу од Темрјучког залива Азовског мора на северу, на неких 7 километара северозападно од административног центра рејона, града Темрјука. Највећи део насеља налази се на надморској висини од око 3 метра.
Стотињак метара од обале наспрам насеља налази се активни блатни вулкан, а западно од насеља је и блатни извор са јодно-бромним лековитим блатом.
Насеље је значајан туристички центар, а познато је и по бројним виноградима који су засађени у околини.
Историја
[уреди | уреди извор]Голубицки хутор је основан 1879. године, а име је добио у част извесног козачког официра Голубицког.[1][2] Године 1917. добија садашњи назив и административни статус станице.
Демографија
[уреди | уреди извор]Према подацима са пописа становништва 2010. у селу је живело 5.083 становника, док је према проценама за 2017. број становника порастао на 5.494 житеља.[3]
1989. | 2002. | 2010. | 2017. |
---|---|---|---|
[4] | 4.085[5] | 5.083[6] | 5.494 |
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Азаренкова А.С., Бондарь И.Ю., Вертышева Н.С. Основные административно-территориальные преобразования на Кубани (1793-1985 гг.). — Краснодар: Краснодарское книжное издательство, 1986. — С. 244. — 395 с.
- ^ Самовтор, С. В. „«Переименование кубанских станиц и хуторов в 1910—1912 гг.»”. Архивирано из оригинала 28. 10. 2011. г. Приступљено 16. 1. 2018.
- ^ „Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2017 года”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 16. 01. 2018.
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.