Психологија — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 122: Ред 122:


Рани пример процене личности био је Вудвортов лист са личним подацима, направљен током [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Популарни, иако психометријски неадекватан, [[Типологија Мајерс-Бригс|Мајерс–Бригс]] типологија је развијена да процени „типове личности“ појединаца према теоријама личности Карл Јунга. ММПИ (Minnesota Multiphasic Personality Inventory), упркос свом називу, више је димензионална мера [[Психопатологија|психопатологије]] него мера личности.<ref>{{Citation|title=Measuring Personality and Psychopathology|url=http://dx.doi.org/10.1002/0471264385.wei0215|publisher=John Wiley & Sons, Inc.|date=2003-04-15|accessdate=2021-12-26|first=Leslie C.|last=Morey}}</ref> Калифорнијски психолошки инвентар садржи 20 скала личности (нпр. независност, толеранција).<ref>{{Cite journal|last=Newman|first=James|date=1981|title=Myers, Isabel Briggs.The Myers-Briggs Type Indicator. Palo Alto, Ca., Consulting Psychologists Press, 1976. Myers, Isabel Briggs (with Peter B. Myers ).Gifts Differing. Palo Alto, Ca., Consulting Psychologists Press, 1980.|url=http://dx.doi.org/10.1525/jung.1.1981.2.3.18|journal=The San Francisco Jung Institute Library Journal|volume=2|issue=3|pages=18–33|doi=10.1525/jung.1.1981.2.3.18|issn=0270-6210}}</ref> Међународна збирка личних ставки, која је у јавном власништву, постала је извор скала које се могу користити за процену личности.<ref>{{Cite journal|last=Goldberg|first=Lewis R.|last2=Johnson|first2=John A.|last3=Eber|first3=Herbert W.|last4=Hogan|first4=Robert|last5=Ashton|first5=Michael C.|last6=Cloninger|first6=C. Robert|last7=Gough|first7=Harrison G.|date=2006|title=The international personality item pool and the future of public-domain personality measures|url=http://dx.doi.org/10.1016/j.jrp.2005.08.007|journal=Journal of Research in Personality|volume=40|issue=1|pages=84–96|doi=10.1016/j.jrp.2005.08.007|issn=0092-6566}}</ref>
Рани пример процене личности био је Вудвортов лист са личним подацима, направљен током [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Популарни, иако психометријски неадекватан, [[Типологија Мајерс-Бригс|Мајерс–Бригс]] типологија је развијена да процени „типове личности“ појединаца према теоријама личности Карл Јунга. ММПИ (Minnesota Multiphasic Personality Inventory), упркос свом називу, више је димензионална мера [[Психопатологија|психопатологије]] него мера личности.<ref>{{Citation|title=Measuring Personality and Psychopathology|url=http://dx.doi.org/10.1002/0471264385.wei0215|publisher=John Wiley & Sons, Inc.|date=2003-04-15|accessdate=2021-12-26|first=Leslie C.|last=Morey}}</ref> Калифорнијски психолошки инвентар садржи 20 скала личности (нпр. независност, толеранција).<ref>{{Cite journal|last=Newman|first=James|date=1981|title=Myers, Isabel Briggs.The Myers-Briggs Type Indicator. Palo Alto, Ca., Consulting Psychologists Press, 1976. Myers, Isabel Briggs (with Peter B. Myers ).Gifts Differing. Palo Alto, Ca., Consulting Psychologists Press, 1980.|url=http://dx.doi.org/10.1525/jung.1.1981.2.3.18|journal=The San Francisco Jung Institute Library Journal|volume=2|issue=3|pages=18–33|doi=10.1525/jung.1.1981.2.3.18|issn=0270-6210}}</ref> Међународна збирка личних ставки, која је у јавном власништву, постала је извор скала које се могу користити за процену личности.<ref>{{Cite journal|last=Goldberg|first=Lewis R.|last2=Johnson|first2=John A.|last3=Eber|first3=Herbert W.|last4=Hogan|first4=Robert|last5=Ashton|first5=Michael C.|last6=Cloninger|first6=C. Robert|last7=Gough|first7=Harrison G.|date=2006|title=The international personality item pool and the future of public-domain personality measures|url=http://dx.doi.org/10.1016/j.jrp.2005.08.007|journal=Journal of Research in Personality|volume=40|issue=1|pages=84–96|doi=10.1016/j.jrp.2005.08.007|issn=0092-6566}}</ref>

=== Несвесни ум ===
Проучавање несвесног ума, дела психе изван свести појединца, али за који се верује да утиче на свесно мишљење и понашање, било је обележје ране психологије. У једном од првих психолошких експеримената спроведених у [[Сједињене Америчке Државе|Сједињеним Државама]], Ц.С. Пирс и Јозеф Јастров су 1884. открили да субјекти истраживања могу да изаберу најмању тежину од две тежине чак и ако свесно нису сигурни у разлику.<ref>{{Cite web|url=http://psychclassics.yorku.ca/Peirce/small-diffs.htm|title=Classics in the History of Psychology|website=psychclassics.yorku.ca|access-date=2021-12-27}}</ref> Фројд је популаризовао концепт несвесног ума, посебно када је говорио о нецензурисаном упадању несвесне мисли у нечији говор ([[Фројдијанска омашка]]) или на његове напоре да тумачи снове.<ref>{{Cite book|url=https://en.wikisource.org/wiki/The_Interpretation_of_Dreams|title=The Interpretation of Dreams|last=Freud|first=Sigmund}}</ref> Његова књига ''Психопатологија свакодневног живота'' из 1901. каталогизира стотине свакодневних догађаја које Фројд објашњава у смислу несвесног утицаја. [[Пјер Жане]] је унапредио идеју подсвесног ума, који би могао да садржи аутономне менталне елементе недоступне директном испитивању субјекта.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?hl=en&lr=&id=iXMQq7wg-qkC&oi=fnd&pg=PA424|title=Handbook of Personality, Second Edition: Theory and Research|last=Pervin|first=Lawrence A.|last2=John|first2=Oliver P.|date=1999|publisher=Guilford Publications|isbn=978-1-57230-695-0|language=en}}</ref>

Концепт несвесних процеса остао је важан у психологији. Когнитивни психолози су користили "филтерски" модел пажње, према којем се много обраде информација одвија испод прага свести, а само одређени стимулуси, ограничени својом природом и бројем, пролазе кроз филтер. Многа истраживања су показала да подсвесно припремање одређених идеја може прикривено утицати на мисли и понашање.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?hl=en&lr=&id=iXMQq7wg-qkC&oi=fnd&pg=PA424|title=Handbook of Personality, Second Edition: Theory and Research|last=Pervin|first=Lawrence A.|last2=John|first2=Oliver P.|date=1999|publisher=Guilford Publications|isbn=978-1-57230-695-0|language=en}}</ref> Због непоузданости самопосматрања, главна препрека у овој врсти истраживања укључује показивање да свесни ум субјекта није приметио циљни стимулус. Из тог разлога, неки психолози радије праве разлику између имплицитног и експлицитног памћења. У другом приступу, подсвесни стимулус се такође може описати као достизање објективног, али не и субјективног прага.<ref>{{Citation|title=Consciousness|url=http://dx.doi.org/10.1002/0471264385.wei0401|publisher=John Wiley & Sons, Inc.|date=2003-04-15|accessdate=2021-12-27|first=William P.|last=Banks|first2=Ilya|last2=Farber}}</ref>

Модел аутоматизма Џона Барга и других укључује идеје [[Аутоматизам|аутоматизма]] и несвесне обраде у нашем разумевању друштвеног понашања,<ref>{{Cite journal|last=Bargh|first=J.|last2=Chartrand|first2=T.|date=1999|title=THE UNBEARABLE AUTOMATICITY OF BEING|url=https://www.semanticscholar.org/paper/THE-UNBEARABLE-AUTOMATICITY-OF-BEING-Bargh-Chartrand/a61115f3f736e3222d84dd3ba2986b75a8633017|doi=10.1037/0003-066X.54.7.462}}</ref> иако је било спора у погледу репликације.<ref>{{Cite journal|last=Doyen|first=Stéphane|last2=Klein|first2=Olivier|last3=Pichon|first3=Cora-Lise|last4=Cleeremans|first4=Axel|date=2012-01-18|title=Behavioral Priming: It's All in the Mind, but Whose Mind?|url=http://dx.doi.org/10.1371/journal.pone.0029081|journal=PLoS ONE|volume=7|issue=1|pages=e29081|doi=10.1371/journal.pone.0029081|issn=1932-6203}}</ref> Неки експериментални подаци сугеришу да мозак почиње да разматра предузимање радњи пре него што их ум постане свестан.<ref>Soon, Chun Siong; Brass, Marcel; Heinze, Hans-Jochen; Haynes, John-Dylan (2008). "Unconscious determinants of free decisions in the human brain". ''Nature Neuroscience''. '''11''' (5): 543–545. CiteSeerX 10.1.1.520.2204. doi:10.1038/nn.2112. <nowiki>PMID 18408715</nowiki>. S2CID 2652613.</ref> Утицај несвесних сила на изборе људи утиче на филозофско питање слободне воље. Џон Барг, Данијел Вегнер и Елен Лангер описују слободну вољу као илузију.<ref>{{Cite journal|last=Bargh|first=J.|last2=Chartrand|first2=T.|date=1999|title=THE UNBEARABLE AUTOMATICITY OF BEING|url=https://www.semanticscholar.org/paper/THE-UNBEARABLE-AUTOMATICITY-OF-BEING-Bargh-Chartrand/a61115f3f736e3222d84dd3ba2986b75a8633017|doi=10.1037/0003-066X.54.7.462}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://web.berkeley.edu/socrates-and-scholar-retired|title=Socrates and Berkeley Scholars Web Hosting Services Have Been Retired {{!}} Web Platform Services|website=web.berkeley.edu|access-date=2021-12-27}}</ref><ref>Baumeister, Roy F. (2008). "Free Will in Scientific Psychology". ''Perspectives on Psychological Science''. '''3''' (1): 14–19. CiteSeerX 10.1.1.476.102. doi:10.1111/j.1745-6916.2008.00057.x. <nowiki>PMID 26158665</nowiki>. S2CID 9630921.</ref>


== Психолошке дисциплине ==
== Психолошке дисциплине ==

Верзија на датум 27. децембар 2021. у 16:25

Део серије о
Психологији
Основни типови
Примењена психологија
Психолошки процеси
Психологија по државама

Психологија је наука која проучава психу, психичке процесе и психичке особине у њиховом настанку, развоју и објективним појављивањима код човека и животиња. Сазнања психологије почивају на две врсте података. На подацима добијеним посматрањем понашања (тзв. објективни подаци) и подацима непосредног искуства (тзв. субјективни подаци) добијеним самопосматрањем (интроспекцијом).[1][2]

Психологија проучава индивидуална и групна понашања. Сама реч психологија потиче од грчких речи psyha и logos и дословно значи „наука о души”. Током историје, још од античког доба,[3][4][5] психологија је била грана филозофије, да би у XVIII и 19. веку, започела свој „властити пут” као независна научна дисциплина. Психологија се као научна дисциплина званично почела рачунати 1879. када је немачки филозоф и психолог Вилхелм Вунт у Лајпцигу основао Прву психолошку лабораторију, тзв. Прва лабораторија људске душе. Ипак, данас је психологија врло везана за биологију и друштвене науке.[6][7]

Психологија проучава две тачке психичког, односно душевног живота људи, које чине две врсте психичких појава, а то су:

  1. Психички процеси
  2. Психичке особине

Као широка област, психологија понекад оставља утисак неуједињености, распршености. Дели се на примењене и експерименталне или теоретске огранке. Неке од примењених огранака психологије чине: клиничка психологија, која се бави дијагнозом и терапијом менталних поремећаја; индустријска психологија се користи приликом одабира радника и генерално у пословању; педагошка психологија која се бави психолошком страном васпитања и образовања. Експериментална или теоретска психологија се састоји од дечје, образовне, социјалне, развојне, физиолошке и компаративне психологије.[8]

Дечја психологија примењује психолошке теорије и истраживачке методе ради проучавања деце; образовна психологија се бави проблемима везаним за процесе учења; социјална психологија се бави групном динамиком и другим аспектима људског понашања у друштвеном и културном окружењу; и компаративна психологија се бави разликама у понашању различитих врста живих бића, на пример, људи и животиња.

Ствари које проучавају психолози покривају широк спектар, почев од схватања приликом процеса учења, опажања, интелигенције, мотивације, емоција, перцепције, карактера, менталних поремећаја и студије разлика и утицаја околине на формирање карактера и личности.[9][10]

Психологију многи људи сматрају друштвеном науком, али она представља мешавину природних и друштвених наука. За њено разумевање потребно је знати како функционишу поједини органи у људском телу, првенствено они који су везени за мозак и стварање и лучење хормона.[11]

Задаци психологије

Сазнавање и овладавање психичком стварношћу.

  1. Теоријски - описати и објаснити свеукупни психички живот и понашање људи и животиња.
  2. Практични - применом научних знања помоћи појединцу или целој заједници за унапређење психичког живота.

Етимологија

Вилијам Џејмс, је био пионир америчке филозофије и психологије, и први образовни радник који је понудио курс психологије у Сједињеним Државама.

Реч психологија потиче од грчке речи психа, за дух или душу. Последњи део речи „психологија“ потиче од -λογια -логија, што се односи на „проучавање“ или „истраживање“.[12] Латинску реч psychologia први је употребио хрватски хуманиста и латиниста Марко Марулић у својој књизи Psichiologia de ratione animae humanae (Психологија, о природи људске душе) крајем 15. или почетком 16. века.[13] Најраније познато помињање речи психологија на енглеском дао је Стивен Бланкарт 1694. године у The Physical Dictionary. Речник се односи на „Анатомију која третира тело и психологију која третира душу.“[14]

Године 1890. Вилијам Џејмс је дефинисао психологију као „науку о менталном животу, о његовим феноменима и њиховим условима.“[15] Ова дефиниција је деценијама била широко распрострањена. Међутим, ово значење су оспоравали, посебно радикални бихевиористи као што је Џон Б. Вотсон, који је 1913. године тврдио да је дисциплина „природна наука“, чији је теоријски циљ „предвиђање и контрола понашања“. Пошто је Џејмс дефинисао „психологију“, тај термин јаче имплицира научно експериментисање.[16] Народна (лаичка) психологија се односи на разумевање обичних људи, за разлику од професионалаца у психологији, у погледу менталних стања и понашања људи.[17]

Историја психологије

За више информација погледајте: Istorija psihologije
Лаози био је стари кинески филозоф и писац. Он је угледан аутор Књиге пута и врлине, оснивач филозофског таоизма и божанства у верском таоизму и традиционалним кинеским религијама.

Древне цивилизације Египта, Грчке, Кине, Индије и Персије све су се бавиле филозофским проучавањем психологије. У Старом Египту, Еберсов папирус је помињао депресију и поремећаје мишљења.[18] Историчари примећују да су се грчки филозофи, укључујући Талеса, Платона и Аристотела (нарочито у његовој расправи Де Анима),[19] бавили функционисањем ума. Још у 4. веку пре нове ере, грчки лекар Хипократ је изнео теорију да ментални поремећаји имају физичке, а не натприродне узроке.[20] Године 387. пре нове ере, Платон је сугерисао да је мозак место где се одвијају ментални процеси, а 335. пре нове ере Аристотел је сугерисао да је то срце.[21]

У Кини је психолошко разумевање израсло из филозофских дела Лаозија и Конфучија, а касније и из доктрина будизма. Овај корпус знања укључује увиде извучене из интроспекције и посматрања, као и технике фокусираног размишљања и деловања. Она уоквирује универзум у смислу поделе физичке стварности и менталне стварности, као и интеракције између физичког и менталног. Кинеска филозофија је такође наглашавала прочишћавање ума како би се повећала врлина и моћ. Древни текст познат као Класика интерне медицине жутог цара идентификује мозак као везу мудрости и осећаја, укључује теорије личности засноване на јин-јанг равнотежи и анализира ментални поремећај у смислу физиолошке и социјалне неравнотеже. Кинеска стипендија која се фокусирала на мозак напредовала је током династије Ћинг са радом Фанг Јиџија (1611–1671), Лиу Џија (1660–1730) и Ванг Ћингрена (1768–1831). Ванг Ћингрен је нагласио важност мозга као центра нервног система, повезао ментални поремећај са болестима мозга, истражио узроке снова и несанице и унапредио теорију хемисферне латерализације у функцији мозга.[22]

Под утицајем хиндуизма, индијска филозофија је истраживала разлике у типовима свести. Централна идеја Упанишада и других ведских текстова који су формирали темеље хиндуизма била је разлика између човековог пролазног овоземаљског ја и њихове вечне, непроменљиве душе. Дивергентне хиндуистичке доктрине и будизам довели су у питање ову хијерархију сопства, али су сви нагласили важност достизања више свести. Јога обухвата низ техника које се користе у постизању овог циља. Теозофија, религија коју је успоставила руско-америчка филозофкиња Хелена Блаватска, црпила је инспирацију из ових доктрина током свог боравка у Британској Индији.[23][24]

Психологија је била од интереса за мислиоце просветитељства у Европи. У Немачкој, Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716) применио је своје принципе рачуна на ум, тврдећи да се ментална активност одвија на недељивом континууму. Он је сугерисао да је разлика између свесне и несвесне свести само питање степена. Кристијан Вулф је идентификовао психологију као сопствену науку, написавши Psychologia Empirica 1732. и Psychologia Rationalis 1734. Имануел Кант је унапредио идеју антропологије као дисциплине, са психологијом као важном подподелом. Кант је, међутим, експлицитно одбацио идеју експерименталне психологије, пишући да „емпиријска доктрина душе такође никада не може приступити хемији чак ни као систематској уметности анализе или експерименталне доктрине, јер се у њој многострукост унутрашњег посматрања може одвојити само пуким поделом мисли, и онда се не може држати одвојено и рекомбиновано по вољи (али још мање други мислећи субјект трпи да се на њему експериментише како би одговарало нашој сврси), па чак и посматрање само по себи већ мења и помера стање посматраног објекат."

Године 1783. Фердинанд Убервасер (1752-1812) прогласио се за професора емпиријске психологије и логике и држао предавања о научној психологији, иако су ова дешавања убрзо била у сенци Наполеонових ратова.[25] На крају Наполеонове ере, пруске власти су укинуле Стари универзитет у Минстеру.[26] Међутим, након консултација са филозофима Хегелом и Хербартом, пруска држава је 1825. године успоставила психологију као обавезну дисциплину у свом брзом растућем и веома утицајном образовном систему. Међутим, ова дисциплина још није прихватила експериментисање.[27] У Енглеској, рана психологија је укључивала френологију и одговор на друштвене проблеме укључујући алкохолизам, насиље и претрпане "лудачке" азиле у земљи.[28]

Велике школе мисли

Биолошка школа

За више информација погледајте: Биолошка психологија
Прикази у бојама погођених путева церебралних влакана, према Ван Хорну и сарадницима. Случај Финеаса Гејџа.

Психолози генерално сматрају биологију супстратом мисли и осећања, и стога важном области проучавања. Бихевиорална неуронаука, такође позната као биолошка психологија, укључује примену биолошких принципа на проучавање физиолошких и генетских механизама који су у основи понашања људи и других животиња. Сродна област компаративне психологије је научно проучавање понашања и менталних процеса нељудских животиња.[29]

Водеће питање у бихејвиоралним неуронаукама било је да ли су и како менталне функције локализоване у мозгу. Од Финеаса Гејџа до Х.М. и Клајв Веринг, појединачни људи са менталним дефицитима који се могу пратити до физичког оштећења мозга инспирисали су нова открића у овој области.[30] Могло би се рећи да модерна бихејвиорална неуронаука потиче из 1870-их, када је у Француској Пол Брока пратио производњу говора до левог фронталног гируса, чиме је такође показао хемисферну латерализацију мождане функције. Убрзо након тога, Карл Вернике је идентификовао сродну област неопходну за разумевање говора.[31]

Савремено поље бихејвиоралне неуронауке фокусира се на физичку основу понашања. Бихејвиорални неуронаучници користе животињске моделе, често се ослањајући на пацове, да проучавају неуронске, генетске и ћелијске механизме који леже у основи понашања укљученог у учење, памћење и реакције на страх.[32] Когнитивни неуронаучници, користећи алате за неурално снимање, истражују неуронске корелате психолошких процеса код људи. Неуропсихолози спроводе психолошке процене како би утврдили како су понашање и спознаја појединца повезани са мозгом. Биопсихосоцијални модел је међудисциплинарни, холистички модел који се бави начинима на које међусобни односи биолошких, психолошких и социо-економских фактора утичу на здравље и понашање.[33]

Еволуциона психологија приступа мишљењу и понашању из модерне еволуционе перспективе. Ова перспектива сугерише да су психолошке адаптације еволуирале како би се решили проблеми који се понављају у окружењу људских предака. Еволуциони психолози покушавају да открију како су људске психолошке особине еволуиране адаптације, резултати природне селекције или сексуалне селекције током људске еволуције.

Историја биолошких основа психологије укључује доказе о расизму. Идеја о надмоћи белаца и, заправо, модерни концепт саме расе настао је током процеса освајања света од стране Европљана.[34] Четворострука класификација људи Карла фон Линеа класификује Европљане као интелигентне и строге, Американце као задовољне и слободне, Азијате као ритуалне, а Африканце као лење и хировите. Раса је такође коришћена да се оправда конструкција друштвено специфичних менталних поремећаја као што су драпетоманија и дисаестхесиа аетхиопица — понашање некооперативних афричких робова.[35] Након стварања експерименталне психологије, „етничка психологија“ се појавила као поддисциплина, заснована на претпоставци да ће проучавање примитивних раса обезбедити важну везу између понашања животиња и психологије развијенијих људи.[36]

Бихејвиорална школа

За више информација погледајте: Бихејвиоризам
Експеримент са малим Албертом.

Принцип истраживања понашања је да се велики део понашања људи и нижих животиња учи. Принцип повезан са истраживањем понашања је да се механизми укључени у учење примењују на људе и животиње које нису људи. Истраживачи понашања развили су третман познат као модификација понашања, који се користи да помогне појединцима да замене непожељна понашања пожељним.

Рани истраживачи понашања проучавали су упаривање стимуланс-одговор, сада познато као класично условљавање. Они су показали да када је биолошки моћан стимулус (нпр. храна која изазива саливацију) упарен са претходно неутралним стимулусом (нпр. звоно) током неколико покушаја учења, неутрални стимулус сам по себи може да изазове одговор који биолошки моћни стимулус изазива. Иван Павлов — најпознатији по томе што је подстицао псе на пљувачку у присуству стимулуса који је раније био повезан са храном — постао је водећа личност у Совјетском Савезу и инспирисао следбенике да користе његове методе на људима.[37]

У Сједињеним Државама, Едвард Ли Торндајк је покренуо „конекционистичке” студије тако што је хватао животиње у „кутије за слагалице” и награђивао их за бекство. Торндајк је 1911. написао: „Не може постојати морални налог за проучавање човекове природе осим ако нам студија не омогући да контролишемо његове поступке.“[38] Од 1910. до 1913. Америчко удружење психолога је прошло кроз морску промену мишљења, далеко од ментализма. и ка „бихејвиорализму“. Године 1913. Џон Б. Вотсон је сковао термин бихевиоризам за ову школу мишљења.[39] У почетку се мислило да Вотсонов чувени експеримент Малог Алберта из 1920. године показује да поновљена употреба узнемирујућих гласних звукова може усадити фобије (одбојност према другим стимулансима) код новорођенчета, иако је такав закључак вероватно био претеривање. Карл Лешли, блиски сарадник са Вотсоном, испитивао је биолошке манифестације учења у мозгу.[40]

Кларк Л. Хал, Едвин Гатри и други учинили су много да помогну бихевиоризму да постане широко коришћена парадигма.[41] Нова метода „инструменталног“ или „оперантног“ условљавања додала је концепте поткрепљења и казне моделу промене понашања. Радикални бихејвиористи су избегавали да расправљају о унутрашњем функционисању ума, посебно о несвесном, за који су сматрали да је немогуће научно проценити.[42] Оперантно условљавање су први описали Милер и Канорски, а популарисао у САД Б. Ф. Скинер, који се појавио као водећи интелектуалац ​​бихевиористичког покрета.[43]

Ноам Чомски је објавио утицајну критику радикалног бихејвиоризма на основу тога да бихевиористички принципи не могу адекватно да објасне сложени ментални процес усвајања језика и употребе језика.[44] Преглед, који је био оштар, учинио је много да се смањи статус бихејвиоризма у психологији.[45] Мартин Селиџман и његове колеге су открили да могу условити „научену беспомоћност“ код паса, стање које није било предвиђено бихевиористичким приступом психологији.[46] Едвард Ц. Толман је унапредио хибридни модел „когнитивног понашања“, посебно у својој публикацији из 1948. у којој се расправља о когнитивним мапама које пацови користе да погоде локацију хране на крају лавиринта.[47] Скинеров бихејвиоризам није умро, делимично зато што је створио успешне практичне примене.[48]

Међународно удружење за анализу понашања основано је 1974. године и до 2003. имало је чланове из 42 земље. Ова област је стекла упориште у Латинској Америци и Јапану.[49] Примењена анализа понашања је термин који се користи за примену принципа оперантног условљавања за промену друштвено значајног понашања (замењује термин модификација понашања).[50]

Когнитивистичка школа

За више информација погледајте: Когнитивна психологија

Когнитивна психологија укључује проучавање менталних процеса, укључујући перцепцију, пажњу, разумевање и производњу језика, памћење и решавање проблема.[51] Истраживаче у области когнитивне психологије понекад називају когнитивистима. Они се ослањају на модел обраде информација менталног функционисања. Когнитивистичка истраживања су заснована на функционализму и експерименталној психологији.

Почевши од 1950-их, експерименталне технике које су развили Вунт, Џејмс, Ебинхаус и други поново су се појавиле како је експериментална психологија постајала све више когнитивистичка и, на крају, чинила део шире, интердисциплинарне когнитивне науке.[52][53] Неки су овај развој назвали когнитивном револуцијом јер је одбацио антименталистичку догму бихејвиоризма, као и структуре психоанализе.[53]

Алберт Бандура је помогао у преласку психологије са бихејвиоризма на когнитивну психологију. Бандура и други теоретичари друштвеног учења унапредили су идеју заменичког учења. Другим речима, изнели су став да дете може да учи посматрајући своје друштвено окружење, а не нужно да је било појачано за спровођење понашања, иако нису искључили утицај појачања на учење понашања.[54]

Технолошки напредак је такође обновио интересовање за ментална стања и менталне представе. Енглески неуронаучник Чарлс Шерингтон и канадски психолог Доналд О. Хеб користили су експерименталне методе да повежу психолошке феномене са структуром и функцијом мозга. Успон компјутерске науке, кибернетике и вештачке интелигенције подвукао је вредност поређења обраде информација код људи и машина.

Популарна и репрезентативна тема у овој области је когнитивна пристрасност, или ирационална мисао. Психолози (и економисти) су класификовали и описали велики каталог пристрасности које се често понављају у људској мисли. Хеуристика доступности, на пример, је тенденција прецењивања важности нечега што вам лако пада на памет.[55]

Елементи бихевиоризма и когнитивне психологије су синтетизовани да би се формирала когнитивна бихејвиорална терапија, облик психотерапије модификован од техника које су развили амерички психолог Алберт Елис и амерички психијатар Арон Т. Бек.

На ширем нивоу, когнитивна наука је интердисциплинарно предузеће које укључује когнитивне психологе, когнитивне неуронаучнике, лингвисте и истраживаче у области вештачке интелигенције, интеракције човека и рачунара и рачунарске неуронауке. Дисциплина когнитивне науке покрива когнитивну психологију, као и филозофију ума, компјутерске науке и неуронауку.[56] Компјутерске симулације се понекад користе за моделирање феномена од интереса.

Социјална школа

За више информација погледајте: Социјална психологија

Социјална психологија се бави тиме како понашања, мисли, осећања и друштвено окружење утичу на људске интеракције.[57] Социјални психолози проучавају теме као што су утицај других на понашање појединца (нпр. конформизам, убеђивање) и формирање уверења, ставова и стереотипа о другим људима. Социјална когниција спаја елементе социјалне и когнитивне психологије у сврху разумевања како људи обрађују, памте или искривљују друштвене информације. Проучавање групне динамике укључује истраживање природе лидерства, организационе комуникације и сродних феномена.

Последњих година, социјални психолози су се заинтересовали за имплицитне мере, посредничке моделе и интеракцију личности и друштвених фактора у објашњавању понашања. Неки концепти које су социолози применили на проучавање психијатријских поремећаја, концепти као што су друштвена улога, улога болесника, друштвена класа, животни догађаји, култура, миграција и тотална институција, утицали су на социјалне психологе.[58]

Психоаналитичка школа

За више информација погледајте: Психоанализа
Сигмунд Фројд, био је аустријски лекар и психијатар, оснивач психоанализе.

Психоанализа се односи на теорије и терапеутске технике примењене на несвесни ум и његов утицај на свакодневни живот. Ове теорије и технике служе за лечење менталних поремећаја.[59][60] Психоанализа је настала 1890-их, најистакнутије у раду Сигмунда Фројда. Фројдова психоаналитичка теорија се у великој мери заснивала на интерпретативним методама, интроспекцији и клиничком посматрању. Постала је веома позната, углавном зато што се бавила темама као што су сексуалност, репресија и несвесно.[61] Фројд је био пионир метода слободног удруживања и тумачења снова.[62]

Психоаналитичка теорија није монолитна. Други познати психоаналитички мислиоци који су се разишли са Фројдом су Алфред Адлер, Карл Јунг, Ерик Ериксон, Мелани Клајн, Д.В. Виникот, Карен Хорнај, Ерих Фром, Џон Болби, Фројдова ћерка Ана Фројд и Хари Стак Саливен. Ови појединци су осигурали да се психоанализа развије у различите школе мишљења. Међу овим школама су психологија ега, објектни односи и интерперсонална, лакановска и релациона психоанализа.

Психолози попут Ханса Ајзенка и филозофи, укључујући Карла Попера, оштро су критиковали психоанализу. Попер је тврдио да је психоанализа погрешно представљена као научна дисциплина,[63] док је Ајзенк изнео став да су психоаналитичка начела била у супротности са експерименталним подацима. До краја 20. века, одсеци за психологију америчких универзитета углавном су маргинализовали Фројдову теорију, одбацујући је као „исушени и мртви“ историјски артефакт.[64] Истраживачи као што су Антонио Дамасио, Оливер Сакс и Џозеф Леду, као и појединци у новој области неуро-психоанализе, бранили су неке од Фројдових идеја на научним основама.[65]

Егзистенсцијално-хуманистичке теорије

За више информација погледајте: Хуманистичка психологија
Масловљева хијерархија потреба.

Хуманистичка психологија, на коју су утицали егзистенцијализам и феноменологија,[66] наглашава слободну вољу и самоактуализацију.[67] Појавио се 1950-их као покрет унутар академске психологије, као реакција на бихевиоризам и психоанализу.[68] Хуманистички приступ тежи сагледавању целе личности, а не само фрагментираних делова личности или изолованих спознаја.[69] Хуманистичка психологија се такође фокусира на лични раст, самоидентитет, смрт, самоћу и слободу. Наглашава субјективно значење, одбацивање детерминизма и бригу за позитиван раст, а не за патологију. Неки оснивачи хуманистичке школе мишљења били су амерички психолози Абрахам Маслов, који је формулисао хијерархију људских потреба, и Карл Роџерс, који је креирао и развио терапију усмерену на клијента.

Касније је позитивна психологија отворила хуманистичке теме за научно проучавање. Позитивна психологија је проучавање фактора који доприносе људској срећи и благостању, фокусирајући се више на људе који су тренутно здрави. Међутим, далеко је од јасног да је позитивна психологија ефикасна у томе да учини људе срећнијима.[70] Позитивне психолошке интервенције су биле ограниченог обима, али се сматра да су њихови ефекти нешто бољи од плацебо ефеката. Докази, међутим, далеко су од јасних да интервенције засноване на позитивној психологији повећавају људску срећу или отпорност.[70]

Егзистенцијална психологија наглашава потребу да се разуме клијентова потпуна оријентација према свету. Егзистенцијална психологија је супротна редукционизму, бихевиоризму и другим методама које објективизирају појединца.[71] Током 1950-их и 1960-их, под утицајем филозофа Сорена Кјеркегора и Мартина Хајдегера, психоаналитички обучени амерички психолог Роло Меј помогао је у развоју егзистенцијалне психологије. Егзистенцијална психотерапија, која следи из егзистенцијалне психологије, је терапијски приступ који се заснива на идеји да унутрашњи конфликт особе настаје из суочавања те индивидуе са датостима постојања. За швајцарског психоаналитичара Лудвига Бинсвангера и америчког психолога Џорџа Келија такође се може рећи да припадају егзистенцијалној школи.[72] Егзистенцијални психолози имају тенденцију да се разликују од "хуманистичкијих" психолога по релативно неутралном погледу на људску природу и релативно позитивној процени анксиозности.[73] Егзистенцијални психолози су истицали хуманистичке теме смрти, слободне воље и значења, сугеришући да се значење може обликовати митовима и наративима; значење може бити продубљено прихватањем слободне воље, која је неопходна за живот аутентичног живота, иако често уз стрепњу у вези са смрћу.[74]

Аустријски егзистенцијални психијатар и преживели холокауст Виктор Франкл извукао је доказе о терапеутској моћи значења из размишљања о сопственом заточењу.[75] Он је створио варијацију егзистенцијалне психотерапије названу логотерапија, тип егзистенцијалистичке анализе која се фокусира на вољу за смислом (у животу), за разлику од Адлерове Ничеанске доктрине воље за моћ или Фројдове воље за задовољством.

Теме

Личност

За више информација погледајте: Личност

Психологија личности бави се трајним обрасцима понашања, мисли и емоција. Теорије личности варирају у различитим психолошким школама мишљења. Свака теорија носи различите претпоставке о таквим карактеристикама као што су улога несвесног и важност искуства из детињства.

Према Фројду, личност се заснива на динамичким интеракцијама ида, ега и супер-ега.[76] Насупрот томе, теоретичари особина су развили таксономије конструката личности у описивању личности у смислу кључних особина. Теоретичари особина често су користили статистичке методе смањења података, као што је факторска анализа. Иако је број предложених особина увелико варирао, рани биолошки заснован модел Ханса Ајзенка сугерише да су најмање три главна конструкта особина неопходна да би се описали људска личност, екстраверзија-интроверзија, неуротицизам-стабилност и психотицизам-нормалност.

Рејмонд Кател је емпиријски извео теорију о 16 фактора личности на нивоу примарног фактора и до осам ширих фактора другог слоја.[77][78] Од 1980-их, Велика петорка (отвореност за искуство, савесност, екстраверзија, пријатност и неуротицизам) се појавила као важна теорија особина личности.[79] Димензионални модели личности добијају све већу подршку, а верзија димензионалне процене је укључена у DSM-V. Међутим, упркос обиљу истраживања различитих верзија димензија личности „велике петорке“, чини се да је неопходно прећи са статичне концептуализације структуре личности на динамичнију оријентацију, признајући да су конструкти личности подложни учењу и промени током животни век.[80]

Рани пример процене личности био је Вудвортов лист са личним подацима, направљен током Првог светског рата. Популарни, иако психометријски неадекватан, Мајерс–Бригс типологија је развијена да процени „типове личности“ појединаца према теоријама личности Карл Јунга. ММПИ (Minnesota Multiphasic Personality Inventory), упркос свом називу, више је димензионална мера психопатологије него мера личности.[81] Калифорнијски психолошки инвентар садржи 20 скала личности (нпр. независност, толеранција).[82] Међународна збирка личних ставки, која је у јавном власништву, постала је извор скала које се могу користити за процену личности.[83]

Несвесни ум

Проучавање несвесног ума, дела психе изван свести појединца, али за који се верује да утиче на свесно мишљење и понашање, било је обележје ране психологије. У једном од првих психолошких експеримената спроведених у Сједињеним Државама, Ц.С. Пирс и Јозеф Јастров су 1884. открили да субјекти истраживања могу да изаберу најмању тежину од две тежине чак и ако свесно нису сигурни у разлику.[84] Фројд је популаризовао концепт несвесног ума, посебно када је говорио о нецензурисаном упадању несвесне мисли у нечији говор (Фројдијанска омашка) или на његове напоре да тумачи снове.[85] Његова књига Психопатологија свакодневног живота из 1901. каталогизира стотине свакодневних догађаја које Фројд објашњава у смислу несвесног утицаја. Пјер Жане је унапредио идеју подсвесног ума, који би могао да садржи аутономне менталне елементе недоступне директном испитивању субјекта.[86]

Концепт несвесних процеса остао је важан у психологији. Когнитивни психолози су користили "филтерски" модел пажње, према којем се много обраде информација одвија испод прага свести, а само одређени стимулуси, ограничени својом природом и бројем, пролазе кроз филтер. Многа истраживања су показала да подсвесно припремање одређених идеја може прикривено утицати на мисли и понашање.[87] Због непоузданости самопосматрања, главна препрека у овој врсти истраживања укључује показивање да свесни ум субјекта није приметио циљни стимулус. Из тог разлога, неки психолози радије праве разлику између имплицитног и експлицитног памћења. У другом приступу, подсвесни стимулус се такође може описати као достизање објективног, али не и субјективног прага.[88]

Модел аутоматизма Џона Барга и других укључује идеје аутоматизма и несвесне обраде у нашем разумевању друштвеног понашања,[89] иако је било спора у погледу репликације.[90] Неки експериментални подаци сугеришу да мозак почиње да разматра предузимање радњи пре него што их ум постане свестан.[91] Утицај несвесних сила на изборе људи утиче на филозофско питање слободне воље. Џон Барг, Данијел Вегнер и Елен Лангер описују слободну вољу као илузију.[92][93][94]

Психолошке дисциплине

Под јединственим именом психологија можемо наћи мноштво повезаних дисциплина. Можемо их поделити на теоријске и примењене дисциплине. То су:

Теоријске:

Примењене:

Системи и правци психологије

Системи

Правци

Методологија психологије

За више информација погледајте: Методологија у психологији

Методи психологије су најопштији, устаљени и проверени начини организовања научног истраживања психичке стварности. Метода је целокупан начин организовања једног истраживања.

Главне методе које се користе за истраживања човека као појединца или целог колективима чине посматрања унутар и ван лабораторије, интервјуи, психолошки тестови тј. психометрија, лабораторијски експерименти, статистичке анализе, као и интроспекција. Интроспекција је метод посматрања и описивања сопствених свесних психичких доживљаја. У почетку, у Вунтовој психологији, интроспекција се сматрала за једнини извор података. Међутим, недостаци интроспекције су то да испитаници понекад дају лажне, непотпуне или социјално-прихватљиве одговоре, или једноставно нису свесни одговора. Иако је интроспекција наишла на многе критике, и данас се користи за неке видове истраживања, јер само на тај начин се могу описати снови, сећања или фантазије.

Три општа психолошка метода организовања истраживања у којима се користе субјективни подаци (лично искуство) или објективни (о чињеницама понашања) су:

  1. Студија случаја
  2. Посматрање
  3. Експеримент

Студија случаја је метод интензивног, дубинског и свеобухватног проучавања личности. Потекла је из психоанализе и представља темељно и обухватно истраживање животне историје појединца да би се разумела ситуација и проблем у којој се појединац налази. Подаци се добијају из низа тестова, интервјуа, слободних асоцијација, тумачењу снова и упитника. Крајњи циљ јесте реконструисање "комплетне биографије", као и објашњење целокупне структуре и динамике конкретне личности. Познат је случај Сергеја Панкејева где је у Фројдовој студији описана инфантилна неуроза. Наиме, књига се базира на једном страшном сну који је пацијент сањао у раном детињству. Он је уснио како је у страху угледао пар белих вукова на ораховом стаблу са огромним белим реповима. На основу детаљног тумачењу и анализе сна, Фројд је дошао до важних теоријских сазнања.

Посматрање је неекспериментална метода помоћу које се долази до података о психичком животу људи. Састоји се у планском, систематском и објективном регистровању и анализирању извесних појава у природном окружењу. Боља је од интроспекције по томе што се њоме могу открити мотиви неке делатности посматрањем онога што човек заиста ради од онога што он каже да жели да уради. Недостаци посматрања су ограниченост на видљиво понашање без скривених мотива и немогућност мењања појединих услова. Такође, немогуће је направити емоционалну дистанцу, тако да су увиди често субјективни. Фазе посматрања су посматрање са циљем, систематско и контролисано посматрање, одабир технике, спровођење посматрања, обрада података и извођење закључка.

Експеримент је систематско мењање услова у којима се дешава нека појава. У експерименту појава је зависна варијабла, а услови су независна. Фазе експеримента су формулисање проблема, израда плана истраживања, одабир технике, спровођење истраживања, обрада резултата и извођење закључка. Добре стране експеримента су појаву изазивамо и мењамо по својој вољи у контролисаним условима, оглед можемо поновити било када и било где што омогућава проверу резултата и поуздано открива каузалне односе. Лоше стране експеримента су да неке ствари не можемо или из етичких разлога нећемо да мењамо и ситуација је вештачка, тј. испитаници се не понашају природно.

Експериментални рад са људима као субјектима повлачи легална и морална ограничења, због чега се најзначајнији део истраживања обавља са животињама са надом да је стекнуто сазнање о психофизиолошким функцијама и понашањима могуће пренети на искуства са људима.

Психолошке технике

Технике су посебни поступци за прикупљање и обраду података. Неке од техника су:

  1. Интервју
  2. Упитник
  3. Скале процене
  4. Анкета
  5. Пројективне технике
  6. Тест

Психотерапија и технике психолошке анализе

Психоанализа

Психоанализа је теорија и метода дубинске психологије коју је почетком 20. века утемељио Сигмунд Фројд како би објаснио душевне процесе као и настајање и лечење психолошких поремећаја. Она представља свеобухватан теоријски скуп који се између осталог темељи на следећим поступцима:

  • 1. Психоаналитичка теорија личност:

Психа човека према Фројду је подељена је у три подручја: Ид, Его и Суперего. Ид представља исконске биолошке анималистичке нагоне човека који нестају после њиховог задовољавања. Суперего представља моралне и етичке вредности и норме друштва, такорећи представља функцију савести особности. Его је посредник између Ида и Суперега. Оно је средишња инстанца одлучивања која покушава ускладити потребе Ида с предусловима Суперега.

  • 2. Психоаналитична развојна психологија:

Основа развоја психоаналитичне развојне психологије је развој либида (сексуалног нагона). Према Фројдовом концепту раздобља живота зависно од добног нивоа либидо обележава различите регије тела детета:

  • орална фаза (прва година живота) – током тог раздобља уста су центар телесног узбуђења или напетости,
  • анална фаза (друга до трећа година живота)- изражава фиксацију на аналну фазу и односи се према свету путем жеље за управљањем и моћи,
  • фалусна фаза (четврта до шеста година) – током те фазе постоји привлачност према родитељу супротнога пола, а узбуђења и напетости су усредоточене на гениталије,
  • латентна фаза (седма до десета година) – настаје смањење сексуалних нагона и интереса,
  • генитална фаза (од једанаесте године) – фаза повезана с почетком пубертета.

Као могуће кризе или проблеми унутар психосексуалног одгоја (фиксације) могу се јавити Едипов комплекс, Електрин комплекс или завист на пенису.

Теорија лечења

Према Сигмунду Фројду несвесни психички процеси (пре свега они који потичу из дјетињства) могу знатно утицати на појаву психичких поремећаја као што су на пример неурозе. Процеси који потичу из дјетињства подлежу механизму потискивања и недељно, током трајања психоаналитичке терапије, требало би их изазвати и поновно проживјети, како би се у одраслом добу могли свладати. Пацијент током сеансе треба да исприча све што му падне на памет (слободна асоцијација).

Важни елементи психоанализе су преношење и тумачење снова. Класично психоаналитичко лечење траје неколико година. Психоаналитичке школе које и данас још постоје делимично се разликују једна од друге. Тако постоје облици лечења као што је скраћена психоаналитичка терапија или фокална терапија.

Начела дечје анализе Ане Фројд и Мелани Клејн су посебно прилагођена лечењу деде и младих особа. Дечја психоанализа се примењује на пример код депресије и опсесивне неурозе.

Познати психолози

Познати српски психолози

Види још

Референце

  1. ^ Fernald, Dodge (2007). Psychology: Six Perspectives. SAGE Publications. стр. 12—15. ISBN 978-1-4129-3867-9. 
  2. ^ Hockenbury & Hockenbury. Psychology. Worth Publishers, 2010.
  3. ^ "Aristotle's Psychology". Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  4. ^ Green, C.D. & Groff, P.R. (2003). Early psychological thought: Ancient accounts of mind and soul. Westport, Connecticut: Praeger.
  5. ^ T.L. Brink. (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit One: The Definition and History of Psychology." pp. 9 [1].
  6. ^ Horst U.K. Gundlach, "Germany", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  7. ^ Alan Collins, "England", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  8. ^ Bureau of Labor Statistics, U.S. Department of Labor, Occupational Outlook Handbook, 2010–11 Edition, Psychologists, on the Internet at bls.gov (visited 8 July 2010).
  9. ^ O'Neil, H.F.; cited in Coon, D.; Mitterer, J.O. (2008). Introduction to psychology: Gateways to mind and behavior (12th ed. pp. 15–16). Stamford, CT: Cengage Learning.
  10. ^ "The mission of the APA [American Psychological Association] is to advance the creation, communication and application of psychological knowledge to benefit society and improve people's lives"; APA (2010). About APA. Retrieved 20 October 2010.
  11. ^ „Psychology is a Hub Science”.  Association for Psychological Science Observer (September) 2007
  12. ^ „psychology | Etymology, origin and meaning of psychology by etymonline”. www.etymonline.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-25. 
  13. ^ „Classics in the History of Psychology -- Krstic (1964)”. psychclassics.yorku.ca. Приступљено 2021-12-25. 
  14. ^ Dade, Penny (2010-01-19). „A Dictionary of Psychology (3rd ed.)201010Andrew M. Colman. A Dictionary of Psychology (3rd ed.). Oxford: Oxford University Press 2009. xi+882 pp., ISBN: 978 0 19 953406 7 £10.99/$17.99 Oxford Paperback Reference”. Reference Reviews. 24 (1): 20—21. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/09504121011011824. 
  15. ^ WILLIAM JAMES, THE PRINCIPLES OF PSYCHOLOGY. [TWO VOLUMES. NEW YORK: HENRY HOLT, 1890. VII + 689 + 688 PP.], BRILL, 2010-01-01, стр. 255—299, Приступљено 2021-12-25 
  16. ^ The Oxford companion to the mind. R. L. Gregory (2nd ed изд.). Oxford: Oxford University Press. 2004. ISBN 0-19-866224-6. OCLC 56627645. 
  17. ^ Folk psychology re-assessed. Daniel D. Hutto, Matthew Ratcliffe. Dordrecht: Springer. 2007. ISBN 978-1-4020-5558-4. OCLC 187949911. 
  18. ^ Okasha, Ahmed; Okasha, Tarek (2000). „Notes on mental disorders in Pharaonic Egypt”. History of Psychiatry. 11 (44): 413—424. ISSN 0957-154X. doi:10.1177/0957154x0001104406. 
  19. ^ Shields, Christopher (2020), Zalta, Edward N., ур., Aristotle’s Psychology (Winter 2020 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 2021-12-25 
  20. ^ T.L. Brink. (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit One: The Definition and History of Psychology."
  21. ^ „Psychology: Definitions, branches, history, and how to become one”. www.medicalnewstoday.com (на језику: енглески). 2018-02-01. Приступљено 2021-12-25. 
  22. ^ Hsueh, Yeh; Guo, Benyu (2012-01-13). „China”. Oxford Handbooks Online. doi:10.1093/oxfordhb/9780195366556.013.0006. 
  23. ^ Bem, Sacha (2009). „Review: Internationalizing the History of Psychology: But How? Some Inspiring Answers”. Theory & Psychology. 19 (3): 441—445. ISSN 0959-3543. doi:10.1177/09593543090190030702. 
  24. ^ Raju, P. T. (1985). Structural depths of Indian thought. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 0-88706-140-0. OCLC 12276771. 
  25. ^ Schwarz, Katharina A.; Pfister, Roland (2016). „Scientific Psychology in the 18th Century: A Historical Rediscovery”. Perspectives on Psychological Science (на језику: енглески). 11 (3): 399—407. ISSN 1745-6916. doi:10.1177/1745691616635601. 
  26. ^ Schwarz, Katharina A.; Pfister, Roland (2016). „Scientific Psychology in the 18th Century”. Perspectives on Psychological Science. 11 (3): 399—407. ISSN 1745-6916. doi:10.1177/1745691616635601. 
  27. ^ Gundlach, Horst U. K. (2012-01-13). „Germany”. Oxford Handbooks Online. doi:10.1093/oxfordhb/9780195366556.013.0013. 
  28. ^ Collins, Alan (2012-01-13). „England”. Oxford Handbooks Online. doi:10.1093/oxfordhb/9780195366556.013.0010. 
  29. ^ Volume Preface, John Wiley & Sons, Inc., 2012-09-26, Приступљено 2021-12-25 
  30. ^ Thompson, Richard F.; Zola, Stuart M. (2003-04-15), Biological Psychology, John Wiley & Sons, Inc., Приступљено 2021-12-25 
  31. ^ Luria, "The Working Brain" (1973), pp. 20–22.
  32. ^ Pinel, John P. J. (2011). Biopsychology (8th ed изд.). Boston: Allyn & Bacon. ISBN 978-0-205-83256-9. OCLC 665064394. 
  33. ^ The biopsychosocial approach : past, present, and future. Richard M. Frankel, Timothy E. Quill, Susan H. McDaniel. Rochester, NY: University of Rochester Press. 2003. ISBN 1-58046-102-6. OCLC 51764305. 
  34. ^ Chapter Two. Domestication and the White Noble Savage, Duke University Press, 2020-12-31, стр. 93—145, Приступљено 2021-12-25 
  35. ^ <181::aid-jhbs2300140212>3.0.co;2-d „Robert V. Guthrie. Even the rat was white: A historical view of psychology. New York: Harper and Row, 1976. xii + 224 pp. (Reviewed by Lorenz J. Finison)”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 14 (2): 181—182. 1978-04. ISSN 0022-5061. doi:10.1002/1520-6696(197804)14:2<181::aid-jhbs2300140212>3.0.co;2-d.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  36. ^ DePangher, J.; Wakerling, R.K.; Guthrie, A. (1949-08-12). „Chapter II: Magnetic Measuring Instruments and Techniques”. 
  37. ^ Irina Sirotkina and Roger Smith, "Russian Federation", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  38. ^ Leahey, History of Modern Psychology (2001), pp. 212–215.
  39. ^ Leahey, History of Modern Psychology (2001), pp. 218–227.
  40. ^ Richard F. Thompson & Stuart M. Zola, "Biological Psychology", in Weiner (ed.), Handbook of Psychology (2003), Volume 1: History of Psychology.
  41. ^ C. James Goodwin, "United States", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  42. ^ Overskeid, Geir (2007). "Looking for Skinner and finding Freud". American Psychologist. 62 (6): 590–595. CiteSeerX 10.1.1.321.6288. doi:10.1037/0003-066X.62.6.590. PMID 17874899.
  43. ^ Miller, S.; Konorski, J. (1928). "Sur une forme particulière des reflexes conditionels" [On a particular form of conditional reflexes]. Comptes Rendus des Séances de la Société de Biologie et de Ses Filiales (in French). 99: 1155–1157.
  44. ^ Chomsky, Noam; Skinner, B. F. (1959). „Verbal behavior”. Language. 35 (1): 26. ISSN 0097-8507. doi:10.2307/411334. 
  45. ^ Leahey, History of Modern Psychology (2001), pp. 282–285.
  46. ^ Chomsky, Noam; Skinner, B. F. (1959). „Verbal behavior”. Language. 35 (1): 26. ISSN 0097-8507. doi:10.2307/411334. 
  47. ^ Tolman, E. (1948). „Cognitive maps in rats and men.”. Psychological review. doi:10.1037/H0061626. 
  48. ^ „"The Long Good-Bye: Why B. F. Skinner's Verbal Behavior is Alive and We" by Henry D. Schlinger Jr.”. web.archive.org. 2020-01-17. Приступљено 2021-12-25. 
  49. ^ Bem, Sacha (2009-06). „Review: Internationalizing the History of Psychology: But How? Some Inspiring Answers”. Theory & Psychology. 19 (3): 441—445. ISSN 0959-3543. doi:10.1177/09593543090190030702.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  50. ^ „Behavior Analysis and Learning: A Biobehavioral Approach, Sixth Edition”. Routledge & CRC Press (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-25. 
  51. ^ „APA Dictionary of Psychology”. dictionary.apa.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-25. 
  52. ^ Gardner, Howard (1985). The mind's new science : a history of the cognitive revolution. New York: Basic Books. ISBN 0-465-04634-7. OCLC 12108303. 
  53. ^ а б Mandler, George (2006). „A History of Modern Experimental Psychology”. doi:10.7551/mitpress/3542.001.0001. 
  54. ^ Campbell, James M (1975). „Book Reviews: No Peace in Our Time?”. Correctional Psychologist. 2 (1): 91—93. ISSN 0589-8218. doi:10.1177/009385487500200106. 
  55. ^ Juslin, Peter (2013), "Availability Heuristic", Encyclopedia of the Mind, SAGE Publications, Inc., doi:10.4135/9781452257044.n39, ISBN 978-1-4129-5057-2
  56. ^ Thagard, Paul (1996-09-23). „Cognitive Science”. 
  57. ^ Charters, W. W.; Lindzey, Gardner; Aronson, Elliot (1973). „Social Psychology and Education: An Essay Review of Lindzey-Aronson, "The Handbook of Social Psychology"”. American Educational Research Journal. 10 (1): 69. ISSN 0002-8312. doi:10.2307/1162238. 
  58. ^ Tausig, Mark; Fenwick, Rudy (2011). Work and Mental Health in Social Context (на језику: енглески). New York, NY: Springer New York. ISBN 978-1-4614-0624-2. doi:10.1007/978-1-4614-0625-9. 
  59. ^ Harris, Herbert I. (1950). „Psychoanalysis: Evolution And Development. By Clara Thompson, M.D. with the collaboration of Patrick Mullahy. New York: Hermitage House, Inc., 1950. 252 pp.”. The Psychoanalytic Quarterly. 19 (4): 573—605. ISSN 0033-2828. doi:10.1080/21674086.1950.11925823. 
  60. ^ „Franco Fornari. <italic>The Psychoanalysis of War</italic>. Translated from the Italian by Alenka Pfeifer. Garden City, N.Y.: Anchor Press/Doubleday. 1974. Pp. vii, 271”. The American Historical Review. 1976. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/81.5.1067-a. 
  61. ^ „Psychology in Utopia. By A. Kozulin. (Pp. 180; illustrated; £16.65.) MIT Press: London. 1984.”. Psychological Medicine. 15 (1): 211—211. 1985. ISSN 0033-2917. doi:10.1017/s0033291700021231. 
  62. ^ Freud, Sigmund (1971). „The Interpretation of Dreams (1900). Chapter IV: Distortion in dreams”. PsycEXTRA Dataset. Приступљено 2021-12-25. 
  63. ^ ACHINSTEIN, PETER (1968-08-01). „Karl R. Popper, Conjectures and Refutations. (London: Routledge and Kegan Paul, 1965 (1963), 55s.) Pp. xiii+417.”. The British Journal for the Philosophy of Science. 19 (2): 159—168. ISSN 0007-0882. doi:10.1093/bjps/19.2.159. 
  64. ^ Cohen, Patricia (2007-11-25). „Freud Is Widely Taught at Universities, Except in the Psychology Department”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-12-25. 
  65. ^ LeDoux, Joseph E. (1996). The emotional brain : the mysterious underpinnings of emotional life. New York: Simon & Schuster. ISBN 0-684-80382-8. OCLC 34849729. 
  66. ^ Benjafield, John G. (2010). A history of psychology (3rd ed изд.). Don Mills, Ont.: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-543021-9. OCLC 429726148. 
  67. ^ Colman, Andrew M. (2015). A dictionary of psychology (Fourth edition изд.). Oxford. ISBN 978-0-19-965768-1. OCLC 896901441. 
  68. ^ Gazzaniga, Michael S. (2010). Psychological science. Todd F. Heatherton, Diane F. Halpern (3rd ed изд.). New York: W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-93119-8. OCLC 255014460. 
  69. ^ Rowan, John (2009). Ordinary ecstasy : the dialectics of humanistic psychology (Third edition изд.). London. ISBN 978-1-317-72457-5. OCLC 933433298. 
  70. ^ а б Ehrenreich, Barbara (2009). Bright-sided : how the relentless promotion of positive thinking has undermined America (1st ed изд.). New York: Metropolitan Books. ISBN 978-0-8050-8749-9. OCLC 317928923. 
  71. ^ Colman, Andrew M. (2015). A dictionary of psychology (Fourth edition изд.). Oxford. ISBN 978-0-19-965768-1. OCLC 896901441. 
  72. ^ Buckley, Kerry W. (1993). <356::aid-jhbs2300290407>3.0.co;2-b „Constructing the history of psychology. B. R. Hergenhahn. An introduction to the history of psychology. 2nd ed. Belmont, California: Wadsworth, 1992. 594 pp. David Hothersall. History of psychology. 2nd ed. NY: McGraw Hill, 1990. 500 pp. Thomas H. Leahey. A history of modern psychology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1991. 406 pp. Duane P. Schultz and Sydney Ellen Schultz. A history of modern psychology. 5th ed. NY: Harcourt Brace Jovanovich, 1992. 562 pp.”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 29 (4): 356—360. ISSN 0022-5061. doi:10.1002/1520-6696(199310)29:4<356::aid-jhbs2300290407>3.0.co;2-b. 
  73. ^ Buckley, Kerry W. (1993). <356::aid-jhbs2300290407>3.0.co;2-b „Constructing the history of psychology. B. R. Hergenhahn. An introduction to the history of psychology. 2nd ed. Belmont, California: Wadsworth, 1992. 594 pp. David Hothersall. History of psychology. 2nd ed. NY: McGraw Hill, 1990. 500 pp. Thomas H. Leahey. A history of modern psychology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1991. 406 pp. Duane P. Schultz and Sydney Ellen Schultz. A history of modern psychology. 5th ed. NY: Harcourt Brace Jovanovich, 1992. 562 pp.”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 29 (4): 356—360. ISSN 0022-5061. doi:10.1002/1520-6696(199310)29:4<356::aid-jhbs2300290407>3.0.co;2-b. 
  74. ^ Buckley, Kerry W. (1993-10). <356::aid-jhbs2300290407>3.0.co;2-b „Constructing the history of psychology. B. R. Hergenhahn. An introduction to the history of psychology. 2nd ed. Belmont, California: Wadsworth, 1992. 594 pp. David Hothersall. History of psychology. 2nd ed. NY: McGraw Hill, 1990. 500 pp. Thomas H. Leahey. A history of modern psychology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1991. 406 pp. Duane P. Schultz and Sydney Ellen Schultz. A history of modern psychology. 5th ed. NY: Harcourt Brace Jovanovich, 1992. 562 pp.”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 29 (4): 356—360. ISSN 0022-5061. doi:10.1002/1520-6696(199310)29:4<356::aid-jhbs2300290407>3.0.co;2-b.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  75. ^ Frankl, Viktor Emil (1984). Man's search for meaning. Internet Archive. New York : Washington Square Press. ISBN 978-0-671-66736-8. 
  76. ^ Carver, Charles S.; Scheier, Michael F. (2003-04-15), Self-Regulatory Perspectives on Personality, John Wiley & Sons, Inc., Приступљено 2021-12-26 
  77. ^ The SAGE handbook of personality theory and assessment. Gregory John Boyle, Gerald Matthews, Donald H. Saklofske (1st ed изд.). Los Angeles, CA: SAGE Publications. 2008. ISBN 978-1-4129-4651-3. OCLC 244007902. 
  78. ^ Cattell, Raymond B.; Nichols, K. Ernest (1972). „An Improved Definition, from 10 Researchers, of Second Order Personality Factors in Q Data (with Cross-Cultural Checks)”. The Journal of Social Psychology (на језику: енглески). 86 (2): 187—203. ISSN 0022-4545. doi:10.1080/00224545.1972.9918617. 
  79. ^ Lucas, Richard E.; Baird, Brendan M. (2004). "Extraversion and Emotional Reactivity". Journal of Personality and Social Psychology. 86 (3): 473–485. doi:10.1037/0022-3514.86.3.473. PMID 15008650.
  80. ^ Burton, Lorelle (2012). Psychology. Drew Westen, Robin M. Kowalski (3rd Australian and New Zealand ed изд.). Milton, Qld.: John Wiley and Sons Australia. ISBN 978-1-74216-644-5. OCLC 712639088. 
  81. ^ Morey, Leslie C. (2003-04-15), Measuring Personality and Psychopathology, John Wiley & Sons, Inc., Приступљено 2021-12-26 
  82. ^ Newman, James (1981). „Myers, Isabel Briggs.The Myers-Briggs Type Indicator. Palo Alto, Ca., Consulting Psychologists Press, 1976. Myers, Isabel Briggs (with Peter B. Myers ).Gifts Differing. Palo Alto, Ca., Consulting Psychologists Press, 1980.”. The San Francisco Jung Institute Library Journal. 2 (3): 18—33. ISSN 0270-6210. doi:10.1525/jung.1.1981.2.3.18. 
  83. ^ Goldberg, Lewis R.; Johnson, John A.; Eber, Herbert W.; Hogan, Robert; Ashton, Michael C.; Cloninger, C. Robert; Gough, Harrison G. (2006). „The international personality item pool and the future of public-domain personality measures”. Journal of Research in Personality. 40 (1): 84—96. ISSN 0092-6566. doi:10.1016/j.jrp.2005.08.007. 
  84. ^ „Classics in the History of Psychology”. psychclassics.yorku.ca. Приступљено 2021-12-27. 
  85. ^ Freud, Sigmund. The Interpretation of Dreams. 
  86. ^ Pervin, Lawrence A.; John, Oliver P. (1999). Handbook of Personality, Second Edition: Theory and Research (на језику: енглески). Guilford Publications. ISBN 978-1-57230-695-0. 
  87. ^ Pervin, Lawrence A.; John, Oliver P. (1999). Handbook of Personality, Second Edition: Theory and Research (на језику: енглески). Guilford Publications. ISBN 978-1-57230-695-0. 
  88. ^ Banks, William P.; Farber, Ilya (2003-04-15), Consciousness, John Wiley & Sons, Inc., Приступљено 2021-12-27 
  89. ^ Bargh, J.; Chartrand, T. (1999). „THE UNBEARABLE AUTOMATICITY OF BEING”. doi:10.1037/0003-066X.54.7.462. 
  90. ^ Doyen, Stéphane; Klein, Olivier; Pichon, Cora-Lise; Cleeremans, Axel (2012-01-18). „Behavioral Priming: It's All in the Mind, but Whose Mind?”. PLoS ONE. 7 (1): e29081. ISSN 1932-6203. doi:10.1371/journal.pone.0029081. 
  91. ^ Soon, Chun Siong; Brass, Marcel; Heinze, Hans-Jochen; Haynes, John-Dylan (2008). "Unconscious determinants of free decisions in the human brain". Nature Neuroscience. 11 (5): 543–545. CiteSeerX 10.1.1.520.2204. doi:10.1038/nn.2112. PMID 18408715. S2CID 2652613.
  92. ^ Bargh, J.; Chartrand, T. (1999). „THE UNBEARABLE AUTOMATICITY OF BEING”. doi:10.1037/0003-066X.54.7.462. 
  93. ^ „Socrates and Berkeley Scholars Web Hosting Services Have Been Retired | Web Platform Services”. web.berkeley.edu. Приступљено 2021-12-27. 
  94. ^ Baumeister, Roy F. (2008). "Free Will in Scientific Psychology". Perspectives on Psychological Science. 3 (1): 14–19. CiteSeerX 10.1.1.476.102. doi:10.1111/j.1745-6916.2008.00057.x. PMID 26158665. S2CID 9630921.

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психологија&oldid=24260845”