Абдулразак Гурна — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{рут}} {{Књижевник | име = Абдулразак Гурна | боја = #B0C4DE | слика = AbulrazakGurnahHebronPanel (cropped).jpg | опис_слике = Гурна у мају 2009. | пуно_име = | датум_рођења = {{Датум рођења|1948|12|20}} | место_рођења = Занзибар | држава_рођења = Танзанија | датум_смрти = | место_см…
(нема разлике)

Верзија на датум 23. март 2022. у 20:53

Абдулразак Гурна
Гурна у мају 2009.
Лични подаци
Датум рођења(1948-12-20)20. децембар 1948.
Место рођењаЗанзибар, Танзанија
ОбразовањеУниверзитет у Кенту
Књижевни рад
Најважнија делаРај (1994) , Поред мора (2001)
НаградеНобелова награда за књижевност (2021)

Абдулразак Гурна (20. децембар 1948.) је књижевник и академик рођен у Танзанији који живи у Уједињеном Краљевству и има британско држављанство. Рођен је у Султанату Занзибар, а преселио се у Уједињено Краљевство шездесетих година као избеглица током Занзибарске револуције.[1]

Његов роман Рај (1994) је ушао у ужи избор и за Букерову и Витбредову награду. Романи Дезертер (2005) и Покрај мора (2001), били су на широј листи за Букер и у ужем избора за Књижевну награду Лос Анђелес Тајмса.

Гурна је добио Нобелову награду за књижевност 2021. године „бескомпромисан и саосећајан продор у ефекте колонијализма и судбине избеглица у јазу између култура и континената“.[1][2] Ради као професор енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту.[3]

Биографија

Абдулразак Гурна је рођен 20. децембра 1948. године[4] у султанату Занзибар, који је сада део данашње Танзаније.[5] Напустио је острво са 18 година након свргавања владајуће арапске елите током Занзибарске револуције,[2][1] и као избеглица стигао у Енглеску 1968. године. Арапског је порекла,[6] а његов отац је био бизнисмен који су емигрирао из Јемена.[7] Гурна је рекао: „Дошао сам у Енглеску када речи, као што је тражилац азила, нису биле сасвим исте – више људи се бори и бежи из терористичких држава.“[1][8]

Почео је да студира на Christ Church колеџу у Кентерберију, чије је дипломе у то време додељивао Универзитет у Лондону.[9] Затим је прешао на Универзитет у Кенту, где је докторирао 1982. године, са тезом под насловом Критеријуми у критици западноафричке фикције.[10]

Каријера

Од 1980. до 1983. године Гурна је предавао на Бајеро Универзитету у Кано, Нигерија. Потом је постао професор енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту, где је предавао до пензионисања 2017. године.[2][11] Сада је професор емеритус енглеске и постколонијалне књижевности на универзитету.[12]

Иако је критика позитивно оценила Гурнине романе, они нису били комерцијално успешни и нису објављени ван Уједињеног Краљевства.[13] Након што му је додељена Нобелова награда за књижевност 2021. године, издавачи су се борили да одрже корак са порастом потражње за његовим делом.[13][14]

Поред рада као професор, Гурна је писац. Аутор је многих кратких прича, есеја и десет романа.[15]

Иако му је први језик свахили, користи енглески као свој књижевни језик.[16] Међутим, интегрише делове свахилија, арапског и немачког у већину својих дела.

Гурна је почео да пише из носталгије за домом. Почео је са записивањем мисли у дневник, које су се претвориле у дужа размишљања о дому, да би на крају прерасле у писање измишљених прича о другим људима. Ово је створило навику да се писање користи као средство за разумевање и бележење његовог искуства избеглице, живота у другој земљи и осећаја расељења. Ове почетне приче су на крају постале Гурнин први роман, Сећање на одлазак (1987), који је написао упоредо са својим докторском дисертацијом. Ова прва књига поставила је позорницу за његово континуирано истраживање тема „дуготрајне трауме колонијализма, рата и расељавања“ кроз његове наредне романе, кратке приче и критичке есеје. [11]

Сталне теме које се провлаче кроз његово писање су егзил, расељавање, припадност, колонијализам и прекршена обећања државе. Већина његових романа говори о људима који живе у земљама у развоју, погођеним ратом или кризом, а који можда нису у стању да испричају своје приче.[17][18]

Књижевна дела

Романи

  • Сећање на одлазак (1987)
  • Пут ходочасника (1988)
  • Доти (1990)
  • Рај (1994) (ужи избор за Букерову и Витбредову награду)
  • Поред мора (2001) (шири избор за Букерову и ужи избор за Књижевну награду Лос Анђелес Тајмса)
  • Дезертер (2005)
  • Последњи поклон (2011)
  • Срце од шљунка (2017)
  • Живот после смрти (2020)

Кратке приче

  • "Кавези" (1984)
  • "Боси" (1994)
  • "Ескорт" (1996)
  • "Фотографија принца" (2012)
  • "Моја мајка је живела на фарми у Африци (2006)
  • "Прича о доласку"(2016)
  • "Прича о апатриду" (2019)

Референце

  1. ^ а б в г „Nobel Literature Prize 2021: Abdulrazak Gurnah named winner”. BBC News (на језику: енглески). 7. 10. 2021. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  2. ^ а б в Flood, Alison (7. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah wins the 2021 Nobel prize in literature”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  3. ^ „Professor Abdulrazak Gurnah”. University of Kent | School of English. 7. 10. 2021. Архивирано из оригинала 8. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  4. ^ Loimeier, Manfred (30. 8. 2016). „Gurnah, Abdulrazak”. Ур.: Ruckaberle, Axel. Metzler Lexikon Weltliteratur: Band 2: G–M (на језику: немачки). Springer. стр. 82—83. ISBN 978-3-476-00129-0. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  5. ^ King, Bruce (2004). Bate, Jonathan; Burrow, Colin, ур. The Oxford English Literary HistoryНеопходна слободна регистрација. 13. Oxford: Oxford University Press. стр. 336. ISBN 978-0-19-957538-1. OCLC 49564874. 
  6. ^ „Abdulrazak Gurnah wins the Nobel prize in literature for 2021”. The Economist. 7. 10. 2021. 
  7. ^ Sveriges Television AB, Nobel 2021: Porträtten – Litteraturprisporträttet (на језику: шведски), Приступљено 2021-12-09 
  8. ^ Prono, Luca (2005). „Abdulrazak Gurnah – Literature”. British Council. Архивирано из оригинала 3. 8. 2019. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  9. ^ Hand, Felicity. „Abdulrazak Gurnah (1948–)”. The Literary Encyclopedia (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 19. 6. 2018. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  10. ^ Erskine, Elizabeth, ур. (1989). Annual Bibliography of English Language and Literature for 1986. 61. W. S. Maney & Son. стр. 588. ISBN 0-947623-30-2. ISSN 0066-3786. 
  11. ^ а б Alter, Alexandra; Marshall, Alex (7. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah Is Awarded the Nobel Prize in Literature”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  12. ^ Attree, Lizzy (7. 10. 2021). „Nobel Prize winner Abdulrazak Gurnah: An introduction to the man and his writing”. The World. Приступљено 10. 10. 2021. 
  13. ^ а б Alter, Alexandra (2021-10-27). „He Won the Nobel. Why Are His Books So Hard to Find?”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-10-27. 
  14. ^ Alexandra Alter (5. 11. 2021). „Why one Nobel Laureate is struggling to sell books in America”. Independent. 
  15. ^ Johnson, Simon; Pawlak, Justyna (2021-10-08). „Tanzanian novelist Gurnah wins 2021 Nobel for depicting impact of colonialism, migration”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-11. 
  16. ^ Pilling, David (8. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah, winner of the Nobel Prize for literature”. Financial Times. 
  17. ^ Mengiste, Maaza (8. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah: where to start with the Nobel prize winner”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  18. ^ Kaigai, Ezekiel Kimani (April 2014) "Encountering Strange Lands: Migrant Texture in Abdulrazak Gurnah's Fiction". Stellenbosch University. Archived from the original on 10 October 2021. Retrieved 10 October 2021.

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абдулразак_Гурна&oldid=24449233”