Жозе Сарамаго

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жозе Сарамаго

JSJoseSaramago.jpg
Жозе Сарамаго, португалски писац

Информације
Пуно име Жозе Сарамаго
Датум рођења 16. новембар 1922.
Место рођења Азињага (Португалија Португал)
Датум смрти 18. јун 2010.
Место смрти Тијаз (Шпанија Шпанија)
Дела
Награде Нобелова награда за књижевност
Потпис

Жозе Сарамаго (порт. José Saramago; Азињага, 16. новембар 1922.Тијаз, 18. јун 2010.) био је португалски књижевник и добитник Нобелове награде за 1998. годину.

Рођен је 16. новембра 1922. године, Азињага (Португал), у сиромашној сељачкој породици. Тешка материјална ситуација га принуђује да промени низ занимања, да би се тек 1976. године посветио искључиво књижевности. Сарамаго се сматра највећим португалским и једним од најутицајнијих европских писаца данашњице. Његова дела преведена су на преко тридесет језика.

Живот[уреди]

Завршио је машинбраварски занат у средњотехничкој школи у Лисабону, где се његова породица преселила кад је Сарамагу било две године. У тој школи је, „за дивно чудо, у наставном плану у то време, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност. Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам сâм купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва“ (Аутобиографија). Радио је као ауто-механичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као заменик директора јутарњег дневника Diário de Nóticias смењен је после војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности. Оженио се Илдом Реиш 1944, с којом је добио кћер Виоланте 1947. Од 1988. до смрти живео је са другом женом, Пилар дел Рио, шпанском новинарком која је била и званични преводилац његових дела на шпански језик. Приступио је Португалској комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда, подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: „Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма.“ После напада на његов роман Јеванђеље по Исусу Христу и цензуре португалских конзервативних власти 1991. године, које су спречиле пишчеву кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, где је умро 2010. године од последица упале плућа. Добио је Камоишову награду, најпрестижнију награду за писце португалског књижевног израза, 1995. године, и Нобелову награду за књижевност 1998. године.

Његова супруга Пилар дел Рио, председница Задужбине Жозеа Сарамага у Лисабону, посетила је Сајам књига у Београду 2013. године.[1]

Књижевни рад[уреди]

Свој први роман Земља греха објавио је 1947. После тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем (Пер Лагерквист, Жан Касу, Мопасан, Андре Бонар, Толстој, Бодлер, Анри Фосијон, Жак Ромен, Хегел, Рејмонд Бајер и др.). Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијом савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке Могуће песме 1966. означило његов повратак у књижевност. Отад следе бројне његове збирке песама, романи, збирке прича, критике и политички ангажовани текстови које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским књижевним и дневним новинама: Вероватно радост (песме, 1970), Приче са овог и са оног света (1971), Путничка торба (приче, 1973), Година 1993 (поема, 1973), Белешке (политички чланци, 1974), Гледишта извесног ДЛ (политичке полемике против диктатуре, 1974), Квазиобјекат (збирка прича, 1978), Путовање кроз Португалију (путопис, 1981) и романи Приручник сликарства и калиграфије (1977), Са тла уздигнути (1980), Седам Сунаца и Седам Месечина (1982), Година смрти Рикарда Реиша (1984), Камени сплав (1986), Повест о опсади Лисабона (1989), Јеванђеље по Исусу Христу (1991), Слепило (1995), Сва имена (1997), Пећина (2001), Удвојени човек (2003), Есеј о видовитости (2004), Смрт и њени хирови (2005), Путовање једног слона (2008) и Каин (2009). Написао је и драме Ноћ (1979), Шта да радим са овом књигом? (1980), Други живот Фрање Асишког (1987) и In Nomine Dei (1991).

Роман Слепило јесте врста антиутопије, литерарно остварење које настоји да истражи праве димензије хуманости и друштвених институција света у коме живимо. Сарамаго литерарно испитује шта би се десило када би изненада цела једна земља почела да тоне у физичко слепило, у епидемији којој се никакав разлог не види? Његови ослепели јунаци суочени су најпре са суровом изолацијом из друштва, које на тај начин покушава себе да заштити, а потом и њихова властита хуманост и солидарност пролази кроз тешке пробе. Исходи су крајње понижавајући; уместо величине људског духа пред нама се помаља коначна истина о ништавности свих обзира и вредности које нас чине људима. Све што преостаје јесте пука жеља да се по сваку цену преживи, ма како тај тако задобијени живот изгледао, ма колико он био пун понижења. А херојство, када га има, не припада нити заједници нити њеним установљеним институцијама. Оно је, пре свега, усамљено дело појединца, и једина права нада у свету који незаустављиво хрли ка пропасти.

Роман Јеванђеље по Исусу Христу је изазвао снажне реакције у католичким замљама, критикован је и анатемисан од Ватикана и клера као антијеванђеље, што је довело до цензуре којом је писац спречен да прими Европску награду за књижевност. Роман је заправо снажна прича о љубави и људској жртви, о двадесет векова људских патњи који су уследили, и представља још једну потврду Сарамаговог импресивног стила и склоности да о људској судбини проговори алегорично и провокативно, а истовремено на свима разумљив начин.

У роману Смрт и њени хирови, у поноћ 1. јануара, у једној неименованој земљи, на мистериозан начин смрт престаје да посећује њене становнике. Од тог тренутка нико више не умире и одговор на ову невероватну појаву нису у стању да дају ни научни, ни државни, ни црквени ауторитети. Преко ноћи пропадају осигуравајућа друштва, прети банкрот пензијског система, а и хришћанско учење о васкрсењу озбиљно је доведено у питање... Како обични људи доживљавају смрт у овим околностима, на шта су, упркос првобитном усхићењу, спремни да би је се поново домогли – приповеда се у овом роману барокног стила и раскошне имагинације, још једној Сарамаговој алегорији која дотиче вечна питања човековог постојања, љубав, смрт, пролазност живота и трајност умретничког дела.

Путовање једног слона се по значају и књижевној поруци може назвати тестаментарним Сарамаговим делом. Године 1551. португалски краљ Жоао III послао је аустријском надвојводи Максимилијану необичан свадбени дар: једног индијског слона у пратњи његовог чувара, који су дотад чамили занемарени на дворском имању у Лисабиону. У Сарамаговој књижевној интерпретацији овог историјског догађаја, караван, који предводе сам надвојвода и његова жена, са штитоношама и волујски запрегама које тегле храну за слона, креће полако на пут – кроз Португалију и Шпанију, морем до Италије, па преко Алпа до царске Вијене, у којој надвојвода столује у кући Хабзбурга. Тријумф виртуозног Сарамаговог стила, маште и хумора, овај роман очаравајућа је и мудра прича о трајности пријатељства и пролазности славе.

Сва имена је снажна парабола о апсурдности човекових прегнућа и истовремено још један Сарамагов књижевни подвиг у којем доминирају раскошан стил, густ текст са бројним метафорама, мудрим и духовитим коментарима, уз особену синтаксу и већ препознатљив отклон од важећих правописних правила. Главно место радње овог кафкијанског романа је Централни регистар матичне службе, са својом строгом хијерархијом и армијом безимених чиновника који у лавиринту картотека, кад траже неки документ, морају да вуку за собом „Аријаднин конац“ како би успели да се врате. Међу њима се издваја само Господин Жозе, једини лик који има име. Ни он ни други људи у роману немају психолошке карактеристике, не знамо колико су стари, не знамо чак ни како изгледају. Кад не обавља свој досадан писарски посао, Господин Жозе упражњава необичан хоби: крадом од надређених узима из Регистра фасцикле и из њих вади исечке из новина о познатим личностима. Једном приликом случајно ће узети фасциклу непознате жене, чија ће судбина почети да га опседа. Иако зна како може да је пронађе, он то не жели јер му веће уживање представља трагање за појединостима из њеног живота, што ће га одвести у многе, чак и опасне авантуре...

Путовање кроз Португалију је Сарамагов познати путопис, који притом није обичан туристички водич или бедекер што се носи под руком, него много више од тога. На свом путовању кроз Португалију, њене скривене кутке и вишевековну културу, Жозе Сарамаго је ишао тамо где се увек иде, али и тамо куда се не иде готово никада. Путник истиче да није ту како би давао савете, премда својих опсервација има напретек. Истина је, истовремено, да ће читалац овде наћи много одабраних и истанчаних описа португалских крајолика, људи, уметничке баштине и историје ове земље, што је истовремено унутрашње путовање овог великог писца кроз сопствени доживљај домовине својих предака и савременика. Српски превод представља јединствено издање у свету услед тога што, уместо предговором, започиње путописним записом из Португалије нашег нобеловца Иве Андрића.

Дела у преводу на српски[уреди]

  • Ембарго и друге приче
  • Година смрти Рикарда Реиша
  • Слепило
  • Седам Сунаца и Седам Месечина
  • Јеванђеље по Исусу Христу
  • Смрт и њени хирови
  • Путовање једног слона
  • Путовање кроз Португалију
  • Сва имена

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Жозе Сарамаго