Албер Ками
| Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
| Албер Ками | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 7. новембар 1913. |
| Место рођења | Дреан (Француски Алжир) |
| Датум смрти | 4. јануар 1960. |
| Место смрти | Вилблевен (Француска) |
| Дела | |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
| Потпис | |
Албер Ками је (фр. Albert Camus; 7. новембар 1913 — 4. јануар 1960) француски писац и добитник нобелове награде за књижевност 1957. године. Познат је по свом карактеристичном стилу писања и тематикама својих дела.
Садржај |
Биографија [уреди]
Албер Ками је рођен 7. новембра 1913. у породици сиромашног алзашког земљорадника у Алжиру. Отац је, убрзо по дечаковом рођењу, погинуо у чувеној бици на Марни у Првом светском рату. Камијево школовање и касније студије на Филозофском факултету у Алжиру протекли су у свакодневној борби за опстанак. Као студент је морао сам да зарађује хлеб, удара печате на возачке дозволе у алжирској префектури, а у слободним часовима да продаје аутомобилске делове и бележи барометарски притисак у метеоролошкој станици. Ками затим ради у алжирској радио-станици, интересује се за позоришну уметност, а једно време ради и са властитом позоришном трупом. До седамнаесте године, када му је дијагностификована туберкулоза, активно се бавио фудбалом играјући на позицији голмана.
Успешна публицистичка активност, међутим, постепено га одводи књижевном стварању. Као есејист, критичар и уредник листа „Борба“, који је 1940. покренуо у Паризу, Ками постаје истакнута личност у француском покрету отпора против нацизма. Богато животно искуство и већ оформљена визија света почели су да добијају свој уметнички облик у низу његових славних романа: Странац, (1942), Куга (1947) и Пад (1956); затим у драмама Неспоразум (1944), Калигула (1944) и Опсадно стање (1948), као и у дитативном лирском коментару романа Странац, објављеном 1943. године под називом Мит о Сизифу. Познати роман је и Побуњени човек (1951). Камијевом књижевном делу одато је највеће признање додељивањем Нобелове награде за књижевност 1957. године.
Ками је погинуо 4. јануара 1960. у саобраћајној несрећи. Возач је био његов блиски пријатељ и издавач Мишел Галимар (фр. Michel Gallimard), који је такође погинуо. Његове две ћерке близнакиње, Катрин и Жоан, власнице су ауторских права на његова дела.
Прозни стил [уреди]
По прометејском ангажовању да уметничком речју продре у загонетке живота и одгонетне смисао човековог присуства у свету и свемиру, Албер Ками спада међу најангажованије писце свога времена. Његово књижевно дело, са оригиналном филозофском основом, активно се укључује у борбу савременог човека за личне и друштвене слободе.
Дела [уреди]
Есеји [уреди]
- Мит о Сизифу (1943)
Романи [уреди]
- Срећна смрт (написано између 1936. и 1938. постхумно објављен 1971)
- Странац (1942)
- Куга (1947)
- Пад (1956)
- Први човек (недовршени роман, постхумно објављен 1995)
Драме [уреди]
Спољашње везе [уреди]
- Информација о његовом гробу ((en))
- Албер Ками, Глума (из Мита о Сизифу) ((sr))
- Албер Ками: Странац у својој земљи („Вечерње новости“, 29. септембар 2012)
1901. Сили Придом | 1902. Теодор Момзен | 1903. Бјернстјерне Бјернсон | 1904. Фредерик Мистрал, Хосе Ечегарај и Еизагире | 1905. Хенрик Сјенкјевич | 1906. Ђозуе Кардучи | 1907. Радјард Киплинг | 1908. Рудолф Кристоф Ојкен | 1909. Селма Лагерлеф
1910. Паул Хајзе | 1911. Морис Метерлинк | 1912. Герхарт Хауптман | 1913. Рабиндранат Тагор | 1915. Ромен Ролан | 1916. Вернер фон Хајденштам | 1917. Карл Гјелеруп, Хенрик Понтопидан | 1919. Карл Шпителер
1920. Кнут Хамсун | 1921. Анатол Франс | 1922. Хасинто Бенавенте | 1923. Вилијам Батлер Јејтс | 1924. Владислав Рејмонт | 1925. Џорџ Бернард Шо | 1926. Грација Деледа | 1927. Анри Бергсон | 1928. Сигрид Унсет | 1929. Томас Ман
1930. Синклер Луис | 1931. Ерик Карлфелт | 1932. Џон Голсворди | 1933. Иван Алексејевич Буњин | 1934. Луиђи Пирандело | 1936. Јуџин О'Нил | 1937. Роже Мартен ди Гар | 1938. Перл Бак | 1939. Емил Силанпе
1944. Јоханес Јенсен | 1945. Габријела Мистрал | 1946. Херман Хесе | 1947. Андре Жид | 1948. Томас Стернс Елиот | 1949. Вилијам Фокнер
1950. Бертранд Расел | 1951. Пер Лагерквист | 1952. Франсоа Моријак | 1953. Винстон Черчил | 1954. Ернест Хемингвеј | 1955. Халдор Лакснес | 1956. Хуан Рамон Хименез | 1957. Албер Ками | 1958. Борис Пастернак | 1959. Салваторе Квазимодо
1960. Сен Џон Перс | 1961. Иво Андрић | 1962. Џон Стајнбек | 1963. Јоргос Сеферис | 1964. Жан-Пол Сартр | 1965. Михаил Шолохов | 1966. Самуел Агнон, Нели Закс | 1967. Мигел Анхел Астуријас | 1968. Јасунари Кавабата | 1969. Семјуел Бекет
1970. Александар Солжењицин | 1971. Пабло Неруда | 1972. Хајнрих Бел | 1973. Патрик Вајт | 1974. Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон | 1975. Еуђенио Монтале | 1976. Сол Белоу | 1977. Висенте Алеисандре | 1978. Исак Башевис Сингер | 1979. Одисејас Елитис
1980. Чеслав Милош | 1981. Елијас Канети | 1982. Габријел Гарсија Маркес | 1983. Вилијам Голдинг | 1984. Јарослав Сајферт | 1985. Клод Симон | 1986. Воле Сојинка | 1987. Јосиф Бродски | 1988. Нагиб Махфуз | 1989. Хозе Камило Села
1990. Октавио Паз | 1991. Надин Гордимер | 1992. Дерек Волкот | 1993. Тони Морисон | 1994. Кензабуро Ое | 1995. Шејмас Хини | 1996. Вислава Шимборска | 1997. Дарио Фо | 1998. Жозе Сарамаго | 1999. Гинтер Грас
2000. Гао Сингђијан | 2001. Видјадар Сураџпрасад Најпол | 2002. Имре Кертес | 2003. Џон Максвел Куци | 2004. Елфриде Јелинек | 2005. Харолд Пинтер | 2006. Орхан Памук | 2007. Дорис Лесинг | 2008. Жан-Мари Гистав ле Клезио | 2009. Херта Милер
2010. Марио Варгас Љоса | 2011. Томас Транстремер | 2012. Мо Јен